Novinarka Gorica Nešović preminula je juče u 59. godini života nakon borbe sa dugom i teškom bolešću. Bila je simbol i duh Beograda, a reči koje je izgovarala iz malog radio aparata, ali i tekstovi koje je pisala, zauvek će ostati upamćeni u srcima svih onih koji su je rado slušali i čitali.
Jedan od ranijih blogova Gorice Nešović na AllMe stranici nosi naslov „Majke“ i imao je ambiciju da mlade mame podseti na mirise iz kuhinje njihovih majki, ali i neke druge za decu tako bitne „sitnice“. Tekst vam prenosimo u celini.
PROČITAJTE JOŠ
„Pre neki dan u samoposluzi, slušam dve mlade žene koje se žale kako je bebi hrana skupa. Prvo sam mislila da misle na „formulu“, tj. mleko koje zamenjuje majčino, ali se ispostavilo da misle na one razne kašice od voća, povrća, mesa… Slušam tako, ne izdržim i kažem kako je i bolje i jeftinije da same to prave. Jedna od te dve mladice reče kako njeno dete samo to voli i ništa drugo neće ni da proba, da joj je tako lakše, da tačno zna koliki je obrok i šta dete jede. Nastavlja, kako ona i muž uglavnom naručuju hranu, muž voli najviše roštilj i onda joj je „glupo da pravi samo za dete.
Moja generacija je odrastala uz majke koje kao da su sve išle u istu školu, kod iste učiteljice… iste rečenice koje su se provlačile kroz naše detinjstvo. Bilo je bitno da smo siti, čisti i da ih ne obrukamo. Kad je hrana bila u pitanju, znalo se da mora da se pojede sve iz tanjira, da je svaki obrok pažljivo isplaniran da bude zdravo za decu, znalo se kad se jede i kako se jede. Laktovi ni slučajno na stolu, nije smelo da se mljacka i razvlači hrana po tanjiru… to se učilo od prvih dana. Za decu se posebno spremalo, da ne bude masno, ljuto, jako. I moralo je sve da se jede. Za decu se uvek nabavljalo provereno meso, domaće, da se zna šta se jede, povrće takodje i ako je tada sve bilo mnogo zdravije. Tata je stajao iznad naših glava i ponavljao „jedite deco, to je sve prirodno, neprskano“. Govorio je da nema ništa gore od konzervirane hrane, da je to sve veštačko, a ja sam zamišljala kako se ta hrana pravi od neke plastike.
Znalo se i kad se ide u krevet „pola devet, deca u krevet“.
Kad sam ja postala majka, kombinovala sam neke fazone moje majke – to da bude zdravo i provereno, ali sve preporuke koje je govorio pedijatar. Za mene je to bio zakon, uprkos savetima žena iz moje familije kako slobodno može da jede pasulj…
Jedna moja drugarica je priznavala svako malo, kako joj je naporno sa malim detetom, svaki čas neke šerpice, kako jedva čeka da poraste i da joj da pljeskavicu i coca colu. Dete joj je „vilenelo“ do ponoći, da bi ujutro spavalo duže, da se i ona naspava. Šta je to naspram slučaja jedne mlade mame čije dete od nepunih godinu dana ide u krevet u dva noću, pa kad se probudi u podne kažu kako je poranio.
Sve se menja, samo mislim da ne treba sve i po svaku cenu. Ne bih nikom da namećem neku svoju „istinu“, ali iz mamine kuhinje od najranijih dana, izlazi najbolja hrana. I dan danas, sarma moje mame je najbolja, još kad u istoj šerpi odradi i punjene suve paprike… Još jednom da se rodim, neću znati da potrefim taj ukus.
Svi smo različiti, svi imamo neke svoje navike kojih se neki nekada odreknu, a neki ne. Ljubav majke je nemerljiva, ali umor često i može da se izmeri. Svaka mama ima pravo na odmor, zato hvala svim bakama i dekama koji uskoče, kad mogu i koliko mogu.
Samo da se ne pretera. U svakom smislu.“
Na društvenim mrežama je krenuo da se šeruje i video intervju ove čuvene novinarke, onda kada je obilazila Kalenić pijacu. Izjavila je da je „pijaca duša svakog grada“, i da iako arhitektonski Kalenić pijaca nije najlepša u Beogradu, ona ima svoju dušu.
„Kada mi nisu sve ovce na broju vikendom, ja dođem na pijacu i tu provedem par sati da se saberem. Ovde ima ljudi iz svih slojeva društva, od akademika do prosijaka, do srednje klase, koja nažalost kod nas nestaje“, rekla je Gorica u tom videu.
Još jedna od njenih upečatljivjih kolumni odnosila se na svadbene poklone i na to da se, kako je Gorica napisala „mlada ništa ne pita“. Ova kolumna je takođe pisana na AllMe stranici, ali je prenošena i od strane domaćih medija.
Mi je takođe prenosimo u celosti.
„Vozim se pre neki dan kroz gradski krkljanac, gužva ničim izazvana, svi se voze kolima, pola grada raskopano, više ne znam šta je prohodno a šta ne…uobičajeno. Prolazim pored crkve, a tamo svadba.
Jedino ta grupa ljudi, na nekoliko metara od nas, nije nervozna. Naprotiv, trešti muzika ispred, svi najlepše obučeni, nasmejani … Glava mi se sama okreće, gledam, da li će mlada da se pojavi. Nisam je videla, morala sam da nastavim da milim. Svi vole da vide mladu, čak i ako je ne poznaju. Mladoženja je u drugom planu. Ona je princeza tog dana. A svaka mlada je nervozna, pa često nije ni svesna koliko je velika zvezda.
Kada se jedna moja drugarica pre dvadesetak godina udavala, ne da je bila nervozna, ma nije znala za sebe. Glavnu ulogu je uzimala njena majka koju je i dalje morala da sluša. Majka je organizovala frizerku, sama odlučila da to mora da bude tetkasta punđa, venčanica takođe po njenom ukusu… Moju mladu niko ništa nije pitao. To nije bio njen dan, jedva je čekala da prođe, da se završi. A tek pokloni…mogla je da otvori malu likovnu galeriju i pored svake slike da stavi po jednu lampu. Bilo je moderno da se poklon vidi, da bude umotan u šareni papir na koji se zakači lepa velika mašna, da može da se nosi u ruci. Cveće obavezno – bogati aranžmani i buketi, koji dok stignu do vaze, uglavnom na pola svenu. Bačene pare. Bar je izbegla sezonu poklanjanja bele i crne tehnike i malih kućnih aparata. Jedna naša drugarica koja se prva udala (druga polovina prošlog veka), dobila je po nekoliko pegli, tostera, usisivača. Gde je to sve završilo, ne zna ni ona. Najmanje se seća od koga je i šta dobila, ali zato nije zaboravila tetku, koja joj je kupila električni šporet tamno braon boje koji se nikako nije uklapao ni sa čim u kuhinji. Napadao ju je sa svih strana, možda ga je zato retko i koristila. Posle jedno pet godina, proglasila ga je nepopravljivo pokvarenim i izbacila. Tetki su rekli da je fabrička greška i da je takva „cela serija“.
Zove me jedna rođaka skoro, kaže – „moraš da dođeš, imam nešto za tebe“. Mislila sam da su neke stare novine sa zanimljivostima…kad ono, veliki ručno vezeni stoljnjak sa dvanaest salveta. Šta ću s’tim, mislim se, ali ne smem da joj kažem jer ona tako oduševljeno priča kako ga je dobila za neku godišnjicu, da je specijalno naručen, da ga je vezilja vredno vezla dva meseca (i salvete naravno)… Nikada ga nije „upotrebila“ ali da ću to možda ja, eto kad mi se sin bude ženio… „To danas niko ne ceni, a znam da ga ti nećeš baciti, a možda opet dodje sezona pa bude moderno. Vidiš da se moda vraća“. Spakovala sam i stoljnjak i salvete u fijoku koja je duboka i teška kao sanduk i koja je puna do vrha raznih lepih stvari koje su neke vredne ruke nekada napravile.
Ko zna, možda se stvarno „vrati moda“. Prošle godine bolela me leđa i mama mi da jednu troperku (trouglasta heklana marama) u koju mogu cela ramena i ledja da umotam, vrlo zgodna. Može da se veže i oko struka da čuva krsta. Heklala je moja pokojna tetka. Spasila me.
Imam neku svadbu za mesec dana. Niko više ne razmišlja o poklonu. Pare su najlepši poklon. A jesu li?“
Ko je bila Gorica Nešović?
Rođena je 15. maja 1964. u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju.
Karijeru radijske voditeljke započela je 1982. godine na Studiju B, kao saradnica omladinske emisije „Ritam srca“, a iz kojeg je kasnije nastao Radio B92.
Početkom devedesetih vodila je emisije na Trećem kanalu, a zatim na Televiziji Studio B zabavno muzičke programe „Videodrom“ i „Neosvest“.
Bila je i urednica beogradskog Radija City.
Nakon toga, Gorica Nešović je radila kao programska direktorka Radija B92 i voditeljka najslušanijeg radijskog jutarnjeg programa u Srbiji „Dizanje“.
Slušaoci Prvog programa Radio Beograda mogli su da prate emisiju „Buđenje“, koju je uređivala i vodila sa prijateljem i kolegom Draganom Ilićem.
Posle četiri godine buđenja na talasima Radio Beograda, pozitivne vibracije, koje dugogodišnji voditeljski tandem stvara, seli se na frekvencije Radija S2 (bivši Indeks).
Gorica Nešović je napisala i tri romana – „Priči nikad kraja“ sa svojom prijateljicom Jelicom Greganović, „Kuvarica“ i „Nije strašno ako padneš, strašno je ako ne ustaneš“.
BONUS VIDEO: Jutro više nikada neće biti isto: Preminula novinarka Gorica Nešović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare