"Prodala sam tri velika stana u Beogradu i uložila u posao": Poznata Srpkinja ostala bez doma na Kosovu, a onda stigla do italijanskih naslovnica

Iza nje su više od četiri decenije u modnoj industriji, dva propala braka, troje dece, veliki poslovni uspesi, ali i brojni rizici i gubici. Poslednjih 15 godina ljubav je pronašla pored Veljka Kuzmančevića, a danas živi na Avali, daleko od gradske vreve.

Gostujući u podkastu "Pelivan", Verica je govorila o tome šta joj je danas zaista važno, a osvrnula se i na svoju najstariju ćerku Elenu Karaman, koja se poslednjih godina gotovo potpuno povukla iz javnosti.

Elenu je dobila u prvom braku, sa Boranom Karamanom, a njena ćerka je još od mladosti privlačila veliku pažnju javnosti. Bila je udata za fudbalera Peđu Mijatovića, povezivali su je sa biznismenom Andrijom Draškovićem, a potom je godine provela u ljubavi sa Jugoslavom Karićem. Nakon razvoda od Karića, povukla se i sve više vremena počela da provodi u svojoj kući na Kosmaju.

Zbog njenog načina života i promene imidža često se spekulisalo i o njenoj duhovnosti, a Verica kaže da je upravo od svoje dece naučila mnogo toga.

"Ja sam mnogo naučila od moje dece. Elena je na mnogo velikom duhovnom nivou, doduše, ja verujem u boga Isusa Hrista, ona veruje na drugi način u boga, ali suština je ista. Takođe i drugo dvoje dece, prosto postoji mnogo novih stvari koje vi morate da pratite. Moja ćerka je jedna prepametna, obrazovana, visoko intelektualna osoba, koja ima u svom CV-u fenomenalne rezultate posla kojim se bavi. Ja sam preponosna i drugo ništa ne bih komentarisala", rekla je Verica.

Na pitanje da li je nerviraju tekstovi koji se pojavljuju o njenoj ćerki, bila je kratka:

"To su budale i neka se bave sami sobom."

Iza Verice su dva braka. Prvi put udala se za nekadašnjeg stjuarda Borana Karamana, sa kojim je dobila Elenu. Nakon razvoda ponovo je stala pred oltar, ovog puta sa Zoranom Rakočevićem, sa kojim je dobila ćerku Milenu i sina Miodraga.

Za razliku od Elene, Milena i Miodrag gotovo se nikada ne pojavljuju u medijima. Verica je više puta govorila da su njena deca izabrala mirniji život, daleko od pažnje javnosti koja nju prati decenijama.

Sa Zoranom je svojevremeno živela u velikom salonskom stanu u centru Beograda, ali je nakon razvoda nekretnina prodata kako bi bila podeljena imovina. Uprkos kraju njihovog braka, Verica je ostala u korektnim odnosima sa bivšim supružnicima, a prezime Rakočević zadržala je do danas.

Upravo taj salonski stan ostao je jedna od stvari za kojima žali.

"Svoja tri stana sam sama zaradila i prodala zbog ulaganja u posao. U pitanju su tri zaista velika stana. S ove distance, ako me pitate da li bih to ponovo uradila, ne bih. Jednostavno ne bih. To mi je donelo samo, kad mi je najteže, da se setim koliko mi je u tom trenutku bilo lepo", ispričala je svojevremeno.

Ipak, posle svega što je izgubila i uložila u posao, nastavila je da radi, a danas svoj životni standard ne meri brojem nekretnina, skupocenim stvarima ili količinom novca.

Kako kaže, jedan od najvećih luksuza koje sada ima jeste upravo to što više ne mora da radi zbog zarade.

"Čestitost i principijelnost u današanje vreme nisu baš poželjni jer onda nisu neke velike šanse da ćete ostvariti svoje poslovne ciljeve. Moja sreća je da sam svoj kreativni opus svela na to da mi bude samo zadovoljstvo i da ne moram da radim da bih zaradila. Ne zato što ja imam neke milione, već zato što sam u takvom miru sama sa sobom u svojoj kući na Avali sa sredstvima koji mi omogućavaju da jako pristojno živim, ne tražim i ne treba mi više od toga. Znači, ja mogu sebi da dozvolim taj luksuz da moj posao meni bude čisto zadovoljstvo. Daleko od toga da ja sad pričam da pare nisu važne, ali su one najmanje važne od svih važnih stvari u životu", objasnila je.

Do tog mira, međutim, vodio je prilično buran put.

Verica je rođena na Kosovu i Metohiji, a deo ranog detinjstva vezuje je za Podujevo i selo Zakut, odakle potiče njen otac. Imala je samo pet godina kada je otišla iz tog kraja.

"Imala sam pet godina kada sam otišla iz Podujeva. Moji stričevi su se odselili sa Kosova i Metohije, posle je moja baka umrla i onda više nisam išla. Sledeći put sam otišla pre nekih 15 godina. Neka dva momka su me vodila da ja po sećanju odem da obiđem, međutim bila je tako strašna atmosfera na ulicama. Ja jako emotivno pripadam tom prostoru", ispričala je.

Verica je u svet mode ušla bez formalnog obrazovanja za dizajnera, ali je uspela da izgradi karijeru dugu više od četiri decenije. Jedan od ključnih trenutaka dogodio se krajem devedesetih, kada je dobila priliku da se predstavi na Nedelji visoke mode u Rimu.

O tom periodu detaljno je govorila 2023. godine u emisiji "Ispovest", autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.

"Ljudi to kod nas ne znaju, ne znam kako je danas ali tada kada sam ja otišla 1999. godine na nedelju visoke mode u Rimu, tada i dugi niz godina posle toga je jako komplikovano, fabrika je organizovala prvu internacionalnu smotru modu u Kotoru, ja sam bila sa svojom kolekcijom, tu je bila grupa italijanskih novinara, oni su bili oduševljeni i pitali me da li bih ja došla na nedelju visoke mode u Rimu, ja u ovom trenutku ne mogu ni da uporedim ništa sa tim trenutkom."

Prihvatila je poziv ne znajući koliko će je čitav poduhvat koštati.

"U Kotoru je bilo dizajnera i italijanskih novinara, pitali su me da učestvujem u nedelji visoke mode u Rimu ne znajući ništa, kada sam ja rekla 'da' onda samo dobila informaciju da moram da platim PR menadžera, manekene, pistu, sve u totalu iznosi 150.000 maraka. Ja sam znala da nemam taj novac jer sam sve potrošila na modne revije, brend, plate, radnike."

Sve se dešavalo 1999. godine, u vreme bombardovanja Jugoslavije.

"Počelo je na žalost bombardovanje, to je bilo i sirene i nestanak struje, a mi smo imale na Terazijama atelje i danju i noću smo radili."

Svesna da nema dovoljno znanja o visokoj modi, Verica nije pokušavala to da sakrije. Obratila se Igoru Todoroviću, koji je tada studirao akademiju za visoku modu u Rimu, i zamolila ga da je nauči onome što nije znala.

"Ja sam znala da nisam imala pojma o visokoj modi, a u to vreme Igor Todorović je studirao akademiju za visoku modu u Rimu, znala sam njega i njegovog tatu i pozvala ga da pitam koliko košta da on mene nauči da se ne obrukam tamo i šta to treba da znam da bih predstavila sebe i svoju zemlju."

Posebno je naglašavala da je kolekcija bila njena autorska ideja.

"Igor je pristao i bitno je da se razbiju mnoge zablude - ja sam celu kolekciju smislila, bila sam inspirisana starim srpskim zanatima i starom srpskom nošnjom, sve skice sam ja uradila, a Igor je bio tu oko detalja, šta je to što je bilo bitno da taj komad bude da pripada visokoj modi, ja sam smisila sve i realizovala a ono što nisam znala to sam platila da naučim."

Ni put do Italije nije prošao bez problema. Na mađarskoj granici suočila se sa komplikacijama oko kolekcije i depozita, a danas se tog perioda priseća kao svojevrsne avanture.

"Taj odlazak je bio spektakularan, dolazimo do Mađarske granice, oni nam kažu da ne možemo kolekciju da nosimo nego prvo moramo da ostavimo depozit, pa kad dođemo u Budimpeštu kada se ukrcamo na avion za Rim tek onda da nam vrate te pare, u svom tom ludilu ja kupujem ogromnog medveda da nam bude sreća, medved od metar i po dolazimo da Mađarske granice, oni ne znaju šta je u njemu, samo što ga nisu rasporili da vide šta je u njemu."

A onda je usledio trenutak zbog kojeg, kako je kasnije govorila, materijalne stvari gube značaj.

"Kada je bila oštećena Gračanica, ja sam poslednjih pet haljina iz slojeva pravila i na svojoj je bila Gračanica, ručno je slikala, devojka Čedomira ćerka mi je slikala na svili, pet manekenki su izašle, imale su kao krv u kosi, držale su pravoslavne sveće u rukama."

Reakciju publike nikada nije zaboravila.

"Kada su one izašle sa upaljenim svećama 300-400 ljudi je ustalo, aplaudiralo i plakalo, ja sam htela da muzika bude 'Boj na Kosovu', ali nisam mogla, savetovali su me da to ne uradim pa nisam, i onda pošto je Ramona Badesku glumica nosila slavski kolač i kada je došla na kraj piste ona je otkinula parče kolača i dala ženi koja je bila sva u suzama u publici. Takvi trenuci su nezaboravni, i onda se zaboravi sve materijalno."

Usledili su tekstovi u italijanskim medijima, televizijska gostovanja i priznanja kakva do tada nije očekivala.

"Doživela sam da budem gost na dnevniku sa 20 reči koje znam na italijanskom, da imate naslovnu stranu La Republike, Mesanđero koji piše Koko Šanel Balkana."

Posebno pamti trenutak kada je njena kolekcija dobila veliki prostor u italijanskoj štampi.

"Kada je Mara otvorila rekla je 'Vau' na celoj desnoj strani u boji moja kolekcija i piše zaključak, to je najvažnije jer oni analiziraju kolekciju: 'Posle kilometara i kilometara pređenih materijala konačno smo videli nešto novo, nešto drugačije, nešto ko bajka'."

Ipak, povratak u Srbiju doneo je i razočaranje. Umesto priznanja, susretala se i sa tvrdnjama da je uspeh platila ili da joj je neko drugi omogućio da ga ostvari.

"Dobijete tu satisfakciju i onda dođete u svoju zemlju i ovde kažu 'Ma ona je sve to platila, njoj je dao ovaj pare, onaj pare, oni misle da se pare dele i padaju sa neba i u svojoj nesigurnosti i gluposti sam išla do toga da sam iznajmila bilborde na kojima su stajale kritike svih tih nemačkih i francuskih novinara."

"To sada ne bih uradila ali pre 30 godina sam to uradila i zameram sebi to što se pravdam jer kada se pravdate ne verujete u to što ste uradili. Ja dugo nisam bila svesna da sam mnogo stvari uradila, najviše me osveste deca i Veljko - kažu mi 'Ti nisi svesna šta si uradila sama u ovih 40 godina', ja budem povučena korak nazad, ali korak i po napred. Ta sećanja vrede više od auta i stanova i svih materijalnih gluposti."

Iako od mode nije odustala, Verica je nedavno održala ono što je nazvala "oproštajnom revijom". Nije reč o njenom definitivnom povlačenju iz profesije, već o odluci da više ne organizuje velike revije u Srbiji.

"Kada u Srbiji interesantni umetnici poput Sonje Krstić budu na naslovnim stranama, dakle pravi dizajneri i umetnici kojima bi se Srbija ponosila - onda možemo da kažemo da smo postali civilizovano društvo", rekla je tada pred kamerama Nova.rs.

Jednako otvoreno kao o modnoj industriji, Verica godinama govori i o društvenom odnosu prema ženama i starenju. Ne pokušava, kaže, da izgleda kao da ima 25 godina i smatra da je pogrešno očekivati da žena treba da se stidi svojih godina.

"Nisam feministkinja, ali ne mogu da ne kažem da živimo u društvu gde je žena do bola ponižena, neosnažena, vulgarizovana. Mislim da limit, kad su godine u pitanju, nigde nije tako primitivan kao kod nas. Nemam problem kad mi neko kaže da sam baba, jer to jesam kako po godinama, tako i zbog toga što imam unuke. Velika je stvar doživeti godine u kojima možete da budete baba, ali ovde tako nazivaju žene čim uđu u četrdesete. Tek onda shvatite u koliko primitivnom društvu živimo", govorila je za "Blic".

Kritikovala je i trend preteranih estetskih korekcija među mladim devojkama.

"Prosto, ja to smatram bolešću. Bolešću roditelja koji svojoj deci to dozvoljavaju. Možete vi na vreme da naučite dete da mu je mnogo bitnije da pročita dobre knjige, da vidi dobru predstavu, da se bavi nekim poslom koji će ga ispuniti i oplemeniti nego da napumpa zadnjicu, usta, nadogradi kosu i nokte i da ode na splav."

Kada je reč o njenom izgledu i kondiciji, Verica ima potpuno drugačiji recept.

"Svako jutro uradim sto čučnjeva, sada sam ponovo krenula u teretanu. Ne vodim mnogo računa o ishrani, ali ne jedem suhomesnato, prženo, pohovano, ta pakovanja iz radnje. Živim na Avali i imam sreću da imam koziji sir, mleko, surutku, domaća jaja, voće i povrće."

Život na Avali doneo joj je i rituale kojima pokušava da se oslobodi negativne energije.

"Ceo moj život je u ritualima, tako da mi taj dan ni na koji način nije drugačiji od ostalih. Grlim drveće u znak zahvalnosti i da bih otpustila negativnu energiju koju nakupim od ljudi. To radim kad se vraćam iz grada. Ispred kuće imam hrast, star više decenija. Kada ga prigrlim, osećam blagost koja je kod većine ljudi iščezla. Ujutro, čim se probudim, širom otvorim prozor i zahvalim Bogu i univerzumu na ovome što sam i što je moja porodica dobro, a uveče pred spavanje palim štapiće od tamjana", ispričala je svojevremeno za "Story".

A važan deo tog života već 15 godina je Veljko Kuzmančević.

Njihova ljubav od samog početka privlači pažnju zbog velike razlike u godinama, ali su oboje mnogo puta isticali da ona za njih nije prepreka. Verica danas kaže da je upravo Veljko promenio način na koji gleda život.

"Ove godine je 15 godina otkako smo zajedno i uprkos velikoj razlici u godinama, on me je spuštao stepenik po stepenik na tu stazu mira. Svojim načinom života i filozofskim pogledom promenio je i moj način razmišljanja. Umesto da smo u hotelima, putujemo na motoru i kamperu, oslobodila sam se pored njega. Shvatila sam da mi je lepše kada se skupimo u dvorištu i Veljko napravi kotlić nego da ručamo u restoranu sa Mišelinovih pet zvezdica."