Kako je jedna greška u studiju čuveni hit izmenila nabolje: Evo zvog čega pesma koju obožavaju generacije zvuči baš tako

Za frontmena benda savršenstvo nikada nije podrazumevalo samo tehničku preciznost. Mnogo važnije bilo mu je da instrument i aranžman proizvedu određenu emociju i atmosferu. Upravo zbog toga gitara u pesmama grupe The Cure često zvuči lebdeće, mračno i pomalo nestvarno.

Jedna od Smitovih karakterističnih tehnika jeste spuštanje ili menjanje štimovanja gitare. Takav postupak može da promeni karakter instrumenta, a kod The Cure doprinosi zvuku koji je istovremeno melanholičan i pomalo sablastan.

Za razliku od mnogih rok gitarista koji alternativna štimovanja koriste kako bi dobili masivniji i agresivniji zvuk, Smit ih koristi prvenstveno zbog osećaja koji stvaraju.

Ako standardno štimovanje ne odgovara atmosferi koju želi da postigne, spreman je da ga promeni.

Takav način rada prisutan je još od ranih dana benda. Smit je svoje shvatanje gitare svojevremeno opisao i kroz odnos sa Porlom Tompsonom, gitaristom koji je imao drugačiji pristup instrumentu.

"On svira snažno, a ja sviram nežno", rekao je on jednom prilikom, prenosi Far Out Magazine.

Pravila su tu da bi se menjala

Smitova eksperimentisanja nisu se završavala samo na gitarama. Tokom rada u studiju, često je manipulisao opremom i parametrima kako bi dobio zvuk koji mu odgovara, čak i kada to znači odstupanje od očekivanog.

Govoreći o načinu na koji pristupa snimanju, Smit je objasnio:

"Često prkosim tjunerima, naročito kada su u pitanju naknadno dodati delovi klavijatura. Čak menjam brzinu trake kako bih neke delove raštimovao."

Takve metode mogu da naprave problem kada pesmu treba preneti na koncertnu binu. Ono što je nastalo kroz eksperiment u studiju nije uvek lako ponoviti uživo. Ipak, upravo taj element nepredvidivosti može biti deo čari muzike The Cure.

Greška koja je promenila „Friday, I'm in Love“

Jedan od zanimljivijih primera dogodio se tokom rada na pesmi "Friday, I'm in Love". Smit je, sasvim slučajno, ostavio kontrolu za promenu brzine magnetofonske trake u pogrešnom položaju.

Rezultat je bilo pomeranje zvuka za četvrt tona, zbog čega se pesma razlikovala od ostatka materijala. Iako je promena nastala greškom, Smit je primetio da je time promenjena i ukupna atmosfera numere.

Kako je sam rekao: "Čitav osećaj se promenio."

Ispostavilo se da je upravo ta slučajna promena pomogla pesmi da dobije vedriji i lakši karakter.

"Friday, I'm in Love" će kasnije postati jedna od najpoznatijih i najuspešnijih pesama benda.

Smitov pristup tako pokazuje da perfekcionizam ne mora nužno da znači uklanjanje svake greške. U njegovom slučaju, potraga za pravim zvukom ponekad podrazumeva upravo suprotno — menjanje pravila, eksperimentisanje i prihvatanje slučajnih rezultata.