"Bilo je veoma teško razumeti da je to priča o paranoji": Kurt Rasel o čuvenom hororu čiji kraj i danas intrigira javnost

U središtu priče nalazi se grupa istraživača izolovanih na Antarktiku, koji se suočavaju sa organizmom sposobnim da preuzme izgled i osobine drugih živih bića. Kako situacija postaje sve opasnija, više niko ne može sa sigurnošću da zna kome sme da veruje. Strah od nepoznatog tako se postepeno pretvara u potpunu paranoju.

U poslednjim scenama ostaju samo Mekridi, kojeg tumači Kurt Rasel, i Čajlds, kojeg glumi Kit Dejvid. Njih dvojica sede u ruševinama baze, dok temperatura neumoljivo pada, a mogućnost da je jedan od njih zapravo "Stvor", ostaje otvorena. Film se tu prekida, bez potvrde i bez objašnjenja.

Upravo ta nedorečenost postala je jedan od razloga zbog kojih se o filmu govori i danas.

Nije trebalo da postoji „tačan odgovor“

Tokom godina, pojavila su se brojna tumačenja završnice. Obožavaoci su analizirali gotovo svaki kadar, detalj u ponašanju likova i element scenografije u pokušaju da otkriju identitet stvorenja.

Direktor fotografije Din Kandi svojevremeno je izneo teoriju prema kojoj je način osvetljavanja pojedinih likova trebalo da publici pruži trag o tome ko je još čovek. Međutim, Džon Karpenter se sa takvim tumačenjem nije složio.

Kurt Rasel smatra da je upravo neizvesnost bila suština cele ideje. Prema njegovom viđenju, pokušaj da se pronađe definitivno rešenje možda maši ono što je film želeo da postigne.

„Moram da se složim sa Džonom po tom pitanju", kazao je Rasel.

On je posebno naglasio da The Thing nije zamišljen kao priča koja mora da dobije nastavak ili dodatno objašnjenje. Film je napravljen tako da njegova završnica ostane otvorena, a upravo takav pristup omogućio je publici da decenijama nakon gledanja nastavi da raspravlja o njoj.

„Gledajte, mislim da je najvažnije što treba razumeti u vezi sa filmom The Thing to da je on zamišljen kao jedan samostalan film. Nije nastao u periodu kada smo nužno razmišljali o tome kako dalje razvijati ono što bi moglo da se uradi s tim konceptom. Ovo je bio film koji se završava, a Džon i ja smo dosta razgovarali o završetku i na kraju smo se odlučili za završetak koji je u filmu, snimili ga i tako ga realizovali. Mislim da je scenario koji je napisao Bil Lankaster veoma čvrst, kao i sve što smo mi uradili s njim. Ako bi se taj organizam pojavio na Zemlji, ili je već uspeo da stigne do nje, bilo bi veoma teško učiniti bilo šta da ga zaustavimo", istakao je glumac.

Film je namerno ostavio publiku bez odgovora

Za Rasela je upravo poslednja scena ono što je omogućilo filmu da opstane toliko dugo. Da je Karpenter jasno pokazao ko je preobražen, misterija bi bila rešena u trenutku kada se odjavna špica pojavila na ekranu.

Umesto toga, gledalac dobija dovoljno informacija da počne da sumnja, ali ne i dovoljno da sumnju pretvori u činjenicu.

„Za mene je najbolja stvar u vezi sa filmom The Thing upravo završetak i upravo mu je on omogućio da opstane. Teško je, možete krenuti u stotinu različitih pravaca i reći: ’Pa, bilo je ovo, ili je bilo ono, pogledajte šta je to bilo…’ Sve je to namerno, jer su scenario i sama priča ostavili prostor da se takve stvari dešavaju… Što više toga prikažete, publika sve više počinje da razmišlja: ’Uh, čekaj, čekaj…’ A kada konačno stignete do kraja, imate dvojicu ljudi koji imaju opravdan razlog da sumnjaju jedan u drugog. Drugim rečima, to je film o paranoji, a ona ne nestaje. Ne nestaje", ispričao je Rasel za Movie Web.

Ta poslednja misao možda najbolje objašnjava zašto The Thing funkcioniše i danas. Nije presudno samo otkriti identitet stvorenja. Mnogo je važnije iskustvo stalnog preispitivanja svega što gledalac vidi.

Film koji je prerano stigao

Danas se The Thing često navodi među najznačajnijim ostvarenjima naučnofantastičnog i horor žanra, ali njegov početak bio je daleko manje impresivan.

Film je u bioskope stigao 1982. godine, u periodu kada je publika već bila oduševljena mnogo drugačijim pristupom vanzemaljskim bićima. Rasel smatra da je i to uticalo na način na koji je Karpenterovo ostvarenje bilo prihvaćeno.

„Sjajna stvar kod Džona bila je to što je uvek razmatrao samo izbor za koji je smatrao da je najbolji za rezultat koji je želeo da postigne u filmu, a ne nužno onaj koji bi u tom trenutku doneo najveći komercijalni uspeh. Film je očigledno bio ispred svog vremena. Bilo je veoma teško razumeti da je to priča o paranoji. Zato razmišljam o Džonu u tom kontekstu i o činjenici da je, kada je film izašao, ljudima bilo veoma teško da shvate kako da ga plasiraju publici", kazao je on i dodao:

„Bilo je to i vreme kada je, mislim, izašao E.T.. Tako da ste mogli da birate između E.T.-ja i The Thing. Verovatno su to bila dva filma za dve različite publike. Ono što je lepo videti jeste da su tokom godina, a Džon i ja smo imali slično iskustvo sa mnogim stvarima koje smo radili, pojedini filmovi ipak pronašli svoj život. Hvala Bogu na videu, DVD-ovima i svemu tome, jer su neki filmovi kasnije pronašli svoju publiku, iako je nisu nužno pronašli na početku. Kada razmišljam o svemu tome, lepo mi je da vidim kako je ovaj film tokom godina postao nešto na sasvim drugom nivou."

Zašto se o završnici i dalje raspravlja?

Jedan od razloga jeste činjenica da Karpenter nije pokušao da publici olakša poslednje minute filma. Umesto jasnog raspleta, dobili smo situaciju u kojoj svaki odgovor automatski otvara novo pitanje.

Ako je Mekridi čovek, kako možemo biti sigurni? Ako je Čajlds preobražen, kada se to dogodilo? Da li je neko od njih već bio zaražen? Da li uopšte postoji dovoljno informacija da bi se slučaj mogao rešiti?

Rasel smatra da upravo takva pitanja treba da ostanu u glavi gledalaca:

„Drago mi je što sada ljudi zaista vide film, umesto da ga posmatraju samo kroz ono što je predstavljao u svoje vreme. Mislim da je to bilo 1982. godine. Čudovište, odnosno organizam koji smo nazivali čudovištem, bilo je toliko zastrašujuće. Bilo je i jezivo i uznemirujuće… Ljudima tog vremena, kako publici tako i ljudima zaduženim za marketing, bilo je teško da shvate da je ovo film o paranoji. Reč je o tome da ne znate ko je ko..."

U tome i leži neobična dugovečnost Karpenterovog filma. The Thing ne zahteva od publike da prihvati jedno objašnjenje. Naprotiv, podstiče je da sumnja, analizira i ponovo procenjuje ono što je upravo videla.