Vatikan između Pekinga i Tajpeja: Diplomatski tihi hod pape Franje

Piše Mijat Kostić, Novi Treći put

Vatikan i Tajvan

Vatikan je danas poslednja evropska država koja održava zvanične diplomatske odnose sa Tajvanom, što ga čini izuzetkom u savremenoj međunarodnoj politici, s obzirom na to da većina zemalja sveta, uključujući sve članice Evropske unije, priznaje Narodnu Republiku Kinu (NRK) kao jedinu legitimnu vlast nad teritorijom Kine. Diplomatski odnosi između Svete stolice i Tajvana (tadašnje Republike Kine) uspostavljeni su još 1942. godine, a nakon kineske revolucije 1949. i dolaska Komunističke partije na vlast u Pekingu, Vatikan je, poput mnogih zemalja tog vremena, nastavio da priznaje Tajpej kao legitimnog predstavnika Kine. 

Međutim, tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pod uticajem politike "jedne Kine" koju je Peking snažno promovisao, većina država, uključujući SAD (1979) i većinu evropskih zemalja, prekinula je odnose s Tajvanom u korist Narodne Republike Kine. Vatikan je ostao izuzetak, što je i danas predmet tenzije u pregovorima s Pekingom. Iako je Sveta stolica poslednjih godina intenzivirala dijalog s NRK-om ona nikada nije zvanično prekinula diplomatske odnose s Tajvanom. 

Uprkos pritiscima Kine da se to promeni, Vatikan pažljivo balansira, insistirajući da se dijalog s Pekingom ne tumači kao odricanje od prijateljstva s Tajpejom. Tajvanska vlada i Katolička crkva na ostrvu i dalje održavaju bliske odnose, a apostolska nuncijatura u Tajpeju ostaje zvanična vatikanska ambasada, što Tajvan doživljava kao važan simbol međunarodne legitimnosti.

Odnosi sa Kinom

Inicijativa za postizanje sporazuma s Narodnom Republikom Kinom pokrenuta je neposredno nakon početka pontifikata pape Franje. On je od samog starta pokazivao snažnu volju za otvaranjem novih kanala dijaloga sa zemljama gde Katolička crkva trpi ograničenja. Papa je verovao da bez obzira na političke razlike, Crkva ne sme da napusti vernike koji žive u represivnim uslovima, već mora da traži realistična rešenja kako bi očuvala jedinstvo i duhovno dostojanstvo. 

U tom duhu, Franja je dao podršku nastavku višegodišnjih pregovora koje je vodio, sada već odlazeći, državni sekretar, Pijetro Parolin, nekadašnji nuncij u Venecueli i stručnjak za istočnoazijsku diplomatiju. Rezultat te tihe, ali uporne diplomatije bio je istorijski privremeni sporazum iz 2018. godine, koji je prvi put od uspostave komunističkog režima 1949. formalno priznao delimičnu podelu nadležnosti između Rima i Pekinga u imenovanju biskupa. Taj sporazum označio je prelomni trenutak u savremenoj istoriji Katoličke crkve u Kini, jer je otvorio prostor za moguće pomirenje dve paralelne katoličke zajednice u zemlji i bio izraz papine spremnosti da bira dijalog čak i pod uslovima političke nesigurnosti.

Dve crkve u Kini 

Naime, već više od sedam decenija, katolička zajednica u Kini podeljena je na dve paralelne strukture: "patriotsku" Crkvu” pod kontrolom države i "podzemnu" Crkvu”  koja ostaje lojalna papi u Rimu. Ova podela nastala je 1957. godine, kada je Komunistička partija osnovala Kinesko patriotsko katoličko udruženje (CPA) sa ciljem da Crkvu "oslobodi stranog uticaja" – što je bio eufemizam za potpunu kontrolu nad verskim životom. Biskupi su birani i postavljani bez saglasnosti pape, a mnogi vernici i sveštenici koji su odbijali saradnju bili su proganjani, zatvarani ili slani u radne logore.

S druge strane, "podzemna Crkva”, verna Svetoj stolici, funkcionisala je decenijama u tajnosti, često pod rizikom. Sveštenici su radili ilegalno, mise su se služile po kućama, a komunikacija sa Rimom bila je otežana. Ta lojalnost papi bila je i čin vere, ali i građanske neposlušnosti. Time je Crkva u Kini postala simbol jedne od najdugotrajnijih unutrašnjih podela u katoličkom svetu.

Papa Franja je, suočen s ovom kompleksnom situacijom, izabrao strategiju dijaloga i reintegracije, ne samo da bi zaštitio vernike i sveštenike obe zajednice, već i da bi Crkva u Kini mogla ponovo da diše "na oba pluća", kako je to formulisao Jovan Pavle II. Najvažniji korak u tom pravcu bio je privremeni sporazumsa kineskim vlastima iz 2018. godine, koji je dogovoren posle više od decenije tihe diplomatije uz velike napore kardinala Parolina. 

Sporazumom je postignut delikatan balans: papa zadržava konačnu reč u izboru biskupa, ali se kandidati predlažu u saradnji s kineskim vlastima, čime se pokušava prevazići podela između državne i podzemne Crkve. Vatikan je ovim pristao na kompromis – prihvatio je neke ranije nezakonito postavljene biskupe, a zauzvrat očekuje veću versku slobodu i jedinstvo vernika u Kini.

Ovakav pristup naišao je na brojne kritike. Mnogi su ga okarakterisali kao popuštanje Pekingu, naročito s obzirom na to da se represije protiv podzemnih sveštenika nisu značajno smanjile, dok se u Hongkongu i Sinkajngu situacij dodatno pogoršala. Međutim, pozicija Vatikana je bila da je prisustvo – pa makar i kompromisno – bolje od potpunog odsustva, jer omogućava dugoročno svestraniji dijalog i eventualno ponovno ujedinjenje dve crkve.

Uloga kardinala Parolina

U svemu tome, kardinal Parolin se nametnuo kao ključni arhitekta ovog diplomatskog kursa. Njegovo bogato iskustvo u Kuriji, ali i kao papin izaslanik u Latinskoj Americi, Africi i Aziji, učinilo ga je izuzetno veštim u pregovorima sa autoritarnim režimima. On ne istupa javno, ne koristi oštar jezik, ali zna kako da vodi dugotrajne i mukotrpne razgovore, čak i kada nema garancija uspeha. Njegov pristup oličava ideju "diplomatije tišine", karakteristične za Franjin pontifikat.

U pozadini svega ostaje Tajvan, jedina kineska teritorija sa kojom Vatikan ima formalne diplomatske odnose. Svaka dalja normalizacija sa Pekingom podrazumevala bi prekid odnosa s Tajpejem – što bi za tajvanske katolike, ali i za međunarodnu zajednicu, predstavljalo ozbiljan signal da je Vatikan spreman da žrtvuje princip za pragmatičnost. Ipak, Sveta Stolica još uvek balansira: nuncijatura u Tajvanu ostaje otvorena, ali već godinama se ne imenuje novi nuncije, čime se ostavlja prostor za diplomatski manevar.

Ako bi kardinal Pijetro Parolin nastavio da obavlja važnu ulogu u Rimskoj kuriji po isteku svog mandata, gotovo sigurno bi nastavio dosadašnji, promišljen i pragmatičan pravac koji je započeo papa Franja. Za razliku od kardinala koji su više fokusirani na teološka pitanja, Parolin se prepoznaje kao vrhunski crkveni diplomata – čovek koji zna kako da gradi mostove i vodi Crkvu kroz složene političke odnose. On jasno razume da budućnost Katoličke crkve leži u Aziji, ali i da se ta budućnost ne može izgraditi bez strpljivog dijaloga, spremnosti na kompromis i dubokog razumevanja kulturnih i političkih realnosti tog regiona. Za Vatikan, Kina nije samo izazov već i simbol širine crkvene misije: kako očuvati veru u svetu gde institucije gube snagu, a kompromis postaje jedini način opstanka.