Tri tužne priče otkrivaju zašto 130.000 ljudi godišnje napusti region ex-Ju: Pričaju Srbin, Hrvat i Bosanac

Mario ima 30 godina i dolazi iz Tuzle. Mijat ima 29 i iz Negotina je, dok je 22-godišnji Matija iz Zagreba. Na prvi pogled, malo toga ih povezuje. Završili su različite škole i fakultete, bave se različitim poslovima i međusobno se čak ni ne poznaju.

Ipak, dele jedno važno iskustvo, sva trojica potiču sa prostora bivše Jugoslavije, a danas žive u inostranstvu ili planiraju da napuste svoju zemlju.

Za DW kažu da odluku o odlasku nisu doneli iznenada. Njihove životne okolnosti i neposredni motivi razlikuju se, ali kada govore o razlozima zbog kojih mladi napuštaju region, njihove priče imaju mnogo zajedničkog.

U prvi plan ne stavljaju samo plate i mogućnost bolje zarade, već neuređenost sistema, nedostatak organizacije i svakodnevne probleme zbog kojih imaju utisak da kvalitetniji i sigurniji život moraju da potraže negde drugde.

„Zašto ljudi odlaze iz Hrvatske? Tamo ništa ne funkcioniše! Ne funkcioniše javni prevoz, vrtići, nema posla, nema stanova, sve je skupo. Ljudi žele da žive u državama koje funkcionišu, nije stvar samo u novcu“, kaže Matija, koji od svoje 16. godine živi u nemačkom Majncu.

Njegova priča daleko je od izuzetka.

Više od 660.000 ljudi otišlo za pet godina

Razmere iseljavanja sa prostora bivše Jugoslavije najbolje pokazuju podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

Prema njihovoj bazi podataka, ovaj prostor godišnje u proseku napusti oko 133.500 ljudi. OECD do tih podataka dolazi evidentiranjem broja osoba koje su se tokom jedne godine doselile u neku od država obuhvaćenih statistikom.

Problem predstavlja to što, sa izuzetkom Hrvatske, na nacionalnom nivou uglavnom ne postoje potpuni zvanični podaci o broju ljudi koji trajno ili privremeno napuštaju svoje zemlje.

Ipak, podaci OECD-a za 31 državu pokazuju razmere migracija. Od 2019. do 2023. godine, poslednje za koju su dostupni podaci, Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru ukupno je napustilo više od 660.000 ljudi.

Prema tim podacima, među navedenim državama prednjači Hrvatska, iz koje godišnje ode oko 47.000 ljudi. U zemlji koja ima približno 3,8 miliona stanovnika, to bi značilo da se svake godine iseli otprilike svaki 80. stanovnik.

Sledi Srbija, koja godišnje u proseku ostane bez oko 43.000 stanovnika, dok Bosnu i Hercegovinu svake godine napusti približno 40.000 ljudi.

Ovi brojevi postaju još zabrinjavajući kada se uzme u obzir starosna i obrazovna struktura onih koji odlaze.

Generalna sekretarka Saveta za regionalnu saradnju Majlinda Bregu upozorila je još 2023. godine da bi Zapadni Balkan u narednim decenijama mogao da izgubi između četvrtine i polovine svojih kvalifikovanih i obrazovanih mladih građana.

Kao neke od glavnih razloga navela je visoku nezaposlenost, siromaštvo i društvenu isključenost.

Mladi više ne odlaze samo zbog većih plata

Migracije sa prostora bivše Jugoslavije nisu nova pojava. Generacije ljudi decenijama su odlazile u Nemačku, Austriju, Švajcarsku i druge evropske zemlje u potrazi za poslom i većom zaradom.

Međutim, stručnjaci upozoravaju da su se tokom poslednjih tridesetak godina razlozi za odlazak značajno promenili.

Demograf Vladimir Nikitović sa Instituta društvenih nauka u Beogradu objašnjava za DW da su nekada dominirali takozvani „potisni faktori“, pre svega ekonomske prirode. Danas, međutim, na odluku o emigraciji sve više utiče i to koliko su građani zadovoljni društvom u kojem žive.

Visina plate ostaje veoma važna, ali više nije jedino pitanje koje mladi postavljaju pre nego što odluče gde žele da grade život.

Posebno je to izraženo među visokoobrazovanima.

„Kod visokoobrazovanih ljudi, koji po pravilu imaju veća očekivanja od života, kvalitet života i svi oni faktori koji nisu isključivo vezani za novac ili platu nalaze se veoma visoko na listi prioriteta“, objašnjava Nikitović.

To, međutim, ne znači da je ekonomski faktor izgubio značaj.

Kod ljudi koji rade manuelne i slabije plaćene poslove razlike između zarada u regionu i bogatijim evropskim državama mogu biti ogromne. U pojedinim zanimanjima plate u inostranstvu su pet ili šest puta veće.

„Sasvim je logično da je ekonomski faktor i dalje presudan. To je i dalje najveći deo ljudi koji odlaze“, ističe Nikitović.

Drugim rečima, ne postoji samo jedan profil čoveka koji napušta Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu ili druge države regiona. Jedni odlaze zato što za isti posao mogu da zarade višestruko više, dok drugi traže uređene institucije, kvalitetnije javne usluge, sigurnost i bolje mogućnosti za profesionalni razvoj.

Koliko politika utiče na odluku o odlasku?

Uz ekonomiju i kvalitet života, među mladima se kao razlog za razmišljanje o emigraciji često pojavljuje i nezadovoljstvo političkim i društvenim prilikama.

Nikitović, međutim, pravi razliku između želje da se ode i same odluke da se čovek zaista preseli u drugu zemlju.

Aktuelna politička dešavanja, objašnjava, mogu značajno da povećaju broj mladih koji razmišljaju o emigraciji, ali to ne znači da će svi oni zaista spakovati kofere.

„Političke okolnosti više govore o tome kakvo je stanje u društvu nego o tome da li će neko zaista migrirati. Kada mladi kažu da bi otišli i kao razlog navode političku situaciju ili stanje u društvu, to više govori o njihovom zadovoljstvu ili nezadovoljstvu društvenim prilikama nego o tome da će zaista zbog toga otići“, kaže Nikitović.

Ipak, kada se nezadovoljstvo političkim prilikama spoji sa problemima pri pronalaženju posla, stanovanja, zdravstvene zaštite, obrazovanja i mogućnosti napredovanja, odlazak za mnoge postaje sve realnija opcija.

Srbija i Hrvatska pokušavaju da vrate iseljenike

Dok se države regiona suočavaju sa dugogodišnjim demografskim padom i odlaskom radno sposobnog stanovništva, pitanje više nije samo kako zaustaviti iseljavanje, već i kako vratiti one koji su već otišli.

Bosna i Hercegovina još nema zvaničan državni program kojim bi sistematski podsticala povratak mladih iz inostranstva.

Srbija i Hrvatska, sa druge strane, poslednjih godina uvode i najavljuju različite mere namenjene povratnicima.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je tokom jednog od svojih govora u Svilajncu najavio subvencije za ljude koji žele da se vrate u zemlju, ali nije precizirao koliko bi ta finansijska pomoć trebalo da iznosi.

U Srbiji već postoje određene mere namenjene ljudima koji se vraćaju ili doseljavaju. One obuhvataju administrativnu podršku, pomoć pri zapošljavanju, ali i poreske olakšice.

Jedna od mera podrazumeva petogodišnje umanjenje osnovice poreza i doprinosa za 70 odsto za one koji ispunjavaju propisane uslove. To praktično znači da se novonastanjenom poreskom obvezniku određene dažbine obračunavaju na 30 odsto zarade.

Hrvatska je otišla korak dalje kada je reč o direktnim finansijskim podsticajima.

Vlada premijera Andreja Plenkovića povratnicima nudi mere koje uključuju petogodišnje oslobađanje od plaćanja poreza na dohodak, dok za pokretanje sopstvenog biznisa pomoć može da dostigne i 27.000 evra.

Na papiru, reč je o značajnim pogodnostima.

Ali ostaje ključno pitanje, da li je novac dovoljan da se neko ko je u Nemačkoj, Austriji ili nekoj drugoj zemlji već izgradio život odluči da se vrati?

Može li se povratak kupiti subvencijama?

Sagovornici DW-a smatraju da finansijske mere mogu da pomognu, ali da same po sebi teško mogu da preokrenu višedecenijski trend iseljavanja.

Direktor Instituta za razvoj i inovacije Nenad Jovetić smatra da bi mnogo snažniji podsticaj za povratak bilo stvaranje kvalitetnog obrazovnog i zdravstvenog sistema.

Takve promene, prema njegovom mišljenju, mogle bi da privuku građane bez obzira na njihove godine.

„Plata i primanja jesu bitni, ali kada su u pitanju zdravlje ili obrazovanje vaše dece, ukoliko to možete da ponudite mladim ljudima koji su prethodno emigrirali, to bi bila prava stvar“, ističe Jovetić.

Za ljude koji su u međuvremenu u inostranstvu zasnovali porodice, upravo ta pitanja mogu da budu presudna.

Odluka o povratku tada više nije samo računica o tome kolika će biti plata ili koliko novca država nudi za pokretanje firme. Ona uključuje i pitanja kakvu će školu pohađati deca, koliko je dostupna zdravstvena zaštita, kako funkcioniše administracija i mogu li građani da računaju na institucije.

Slično razmišlja i demograf Vladimir Nikitović, koji finansijske podsticaje vidi više kao politički potez nego kao meru sposobnu da sama promeni demografsku sliku.

„Većina tih ljudi nema dovoljno poverenja u društvo, odnosno u državu i način na koji sistem funkcioniše. Zato mislim da je finansijski podsticaj tek sekundaran – mnogo je važnije da ljudi osete da postoji perspektiva i mogućnost za napredak“, kaže on.

„Sredite sistem i vratićemo se“

Priče Marija, Mijata i Matije na kraju se vraćaju na isto pitanje sa početka – zbog čega mladi odlaze?

Njihovi odgovori pokazuju da se ono što se često opisuje kao „odliv mozgova“ ne može svesti samo na potragu za većom platom.

Novac jeste važan. Za neke je i presudan. Ali za veliki broj mladih odluka o tome gde će živeti zavisi i od mnogo svakodnevnijih stvari: da li javni prevoz funkcioniše, mogu li da pronađu stan, da li imaju pristup kvalitetnom lekaru, kakve škole će pohađati njihova deca, mogu li da napreduju zahvaljujući znanju i radu i veruju li institucijama države u kojoj žive.

Upravo zbog toga subvencije od nekoliko hiljada ili desetina hiljada evra mogu da olakšaju odluku nekome ko već želi da se vrati, ali teško mogu da budu dovoljne da ubede one koji su zemlju napustili upravo zbog nepoverenja u sistem.

Mario, Mijat i Matija kažu da finansijski razlozi nisu ono što bi presudno uticalo na njihovu odluku o povratku.

Njihova poruka političarima širom regiona, iako je svako izgovara na svoj način, u suštini je ista: uredite sistem, stvorite uslove za normalan život i perspektivu – i za povratak neće biti potrebne subvencije.