1
Zbog čega su neka društva dostigla nekada nezamislive razmere bogatstva, dok su druga ostala zarobljena u siromaštvu je jedno od centralnih pitanja ekonomske nauke. Za svoj doprinos odgovoru na ovo pitanje ove godine dodeljena je Nobelova nagrada trojici ekonomista – Daronu Ačemogluu, Sajmonu Džonsonu i Džejmsu Robinsonu. Njihovo višegodišnje istraživanje upućuje na zaključak da su za ogromne razlike u nivoima razvijenosti zemalja širom sveta zaslužne razlike u institucionalnom uređenju, pod čime se, između ostalog, podrazumeva kapacitet društva i države da osigura kontrolu korupcije, jasan i smislen regulatorni okvir i jednak pristup pravnoj zaštiti svakom pojedincu. Ovakvim objašnjenjem za uzroke ekonomskog razvoja nobelovci odbacuju niz drugih hipoteza o tome zašto među različitim zemljama postoje toliki jazovi u bogatstvu, poput onih koji su te razlike objašnjavale geografskim ili kulturološkim faktorima.
Piše: Ivan Lakićević – ekonomista
Hipoteze koje su se zasnivale na geografiji i kulturi imale su jednu dozu primamljivosti imajući u vidu da su ekonomski razvijene zemlje kroz istoriju bile mahom koncentrisane na jednom kraju sveta (danas u Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i slično), a isto tako je čest slučaj bio da su u pitanju narodi koji u dobroj meri dele i kulturno nasleđe (poput anglosaksonskih naroda). Nedostatke svih tih teorija ovogodišnji nobelovci ilustruju nizom argumenata i primera iz različitih perioda i krajeva sveta.
Ipak, najbolju ilustraciju zbog čega institucionalno uređenje odnosi prevagu nad geografijom i kulturom pružaju primeri dve Nemačke (Zapadne i Istočne) i dve Koreje (Severne i Južne). U oba slučaja reč je o narodima koji dele zajedničku kulturu i istoriju, a uz to imaju gotovo identičan geografski položaj. Međutim, otkako su se sticajem istorijskih okolnosti razdvojili u dve zasebne države, njihove razvojne putanje nisu mogle biti drugačije. Zapadna Nemačka i Južna Koreja su se nakon Drugog svetskog rata opredelile za tržišnu privredu i privatno preduzetništvo. Osim toga, ove zemlje su se opredelile i za predstavničku demokratiju, mada je u slučaju Južne Koreje nakon turbulentnog perioda taj sistem zaživeo tek tokom osamdesetih. S druge strane, Istočna Nemačka i Severna Koreja opredelile su se za jednopartijske diktature i planske ekonomije. Ishod ovog „eksperimenta“ je dobro poznat. Zapadna Nemačka je u poslednju deceniju dvadesetog veka ušla sa dohotkom po stanovniku od 15.300 američkih dolara, drastično iznad susedne Istočne Nemačke sa manje od 10.000 dolara po stanovniku. Razlike između dve Koreje su još izraženije. Južna Koreja danas spada u najrazvijenije zemlje sveta sa BDP-om po stanovniku od preko 30.000 dolara, dok Severna Koreja ubraja u ubedljivo najsiromašnije države sa BDP-om po stanovniku od oko 650 dolara.
PROČITAJTE JOŠ:
Iskustvo istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida pruža još jednu ilustrativnu epizodu o važnosti institucija. Naime, svaka od ovih zemalja je kraj osamdesetih dočekala sa relativno nerazvijenom privredom i jednopartijskom diktaturom, nakon čega njihova državna uređenja postepeno počinju da gravitiraju ka jednom od dva suprotstavljena pola. Na jednoj strani su one zemlje koje danas predstavljaju istočne članice Evropske unije (Slovenija, Češka, baltičke zemlje itd), a koje su se devedesetih opredelile za proces izgradnje uređenog institucionalnog okvira, što je obuhvatalo između ostalog procese evrointegracija i transformacije u višestranačke države. Međunarodna istraživanja o kvalitetu institucija ukazuju na to da su ti napori dali rezultate. Shodno tome su istočne članice EU ostvarile daleko viši nivo razvoja od onih država koje su se od jednopartijskih diktatura pretvorile u (izborne) autokratije. Tako je, na primer, dohodak po stanovniku danas daleko veći u Češkoj (30.600 dolara), Slovačkoj (24.300 dolara) i Poljskoj (22.000 dolara), nego u Rusiji (13.600 dolara), Srbiji (11.300 dolara) i Belorusiji (7.800 dolara).
Dakle, kad je ekonomski razvoj u pitanju, prevagu su odnele one zemlje koje su uspostavile mehanizme kontrole nad političkim i ekonomskim elitama. Uvođenjem višestranačja i izbora sa univerzalnim pravom glasa političke elite se stavljaju pod nadzor birača, čiji se interesi moraju uzeti u obzir prilikom donošenja političkih odluka. Slično tome, nezavisno sudstvo sprečava elite da za sebe kroje izuzetke od pravila oko kojih postoji opšti društveni konsenzus. Kada je reč o ekonomskim institucijama, pravila tržišta postavljaju ograničenja za ekonomske elite, koja ih obavezuju da budu odgovorni prema potrošačima, kao i da budu u neprestanom takmičenju sa (potencijalnom) konkurencijom. Naravno, ove institucije u praksi ne funkcionišu ni blizu onoliko efikasno kako to teorija zamišlja. Međutim, o potencijalu predstavničke demokratije, nezavisnog sudstva i tržišne privrede dosta govori upravo činjenica da su te institucije sa svim svojim brojnim nedostacima omogućile daleko viši nivo ekonomskog razvoja nego što su što su ostvarile države koje cinično odbacuju demokratiju i tržišnu privredu kao lažne ideale.
Još jedan važan doprinos istraživačkog rada ovogodišnjih nobelovaca je i to što daje jednu drugačiju perspektivu kada je reč o ulozi građana, koje oni vide kao aktivne činioce u procesu društvenog razvoja (privrednog, političkog, institucionalnog). To nije slučaj kod determinističkih teorija, poput hipoteza o geografiji kao glavnoj odrednici dugoročnog razvoja, koje društvo stavljaju u ulogu pasivnog posmatrača. Umesto toga, nobelovci ukazuju na to da društva u velikoj meri drže sudbinu u sopstvenim rukama. Međutim, reklo bi se da je neizostavni preduslov za uspeh širi društveni angažman. To ipak ima svoju cenu – protestovanje, aktivizam i političko delovanje uzimaju svoj danak, bilo u vremenu ili u novcu. Zato je jedno od osnovnih pitanja koje jedno društvo sebi treba da postavi – koliko vrednujemo svoju slobodu?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare