1
Otkad je počeo sukob u Ukrajini, često se mogu čiti priče o ukrajinskim građanima kojima se gubi svaki trag. Neki su nestali i njihova sudbina je i dalje neizvesna, dok su drugi prisilno odvedeni u Rusiju, a porodice čine sve što mogu da ih vrate kući.
Oleg Burjak ističe da se nadao da je njegov sin Vlad (16) bezbedno pobegao iz grada Melitopolja, dok su se ruske snage približavale. Umesto toga, dobio je poziv od ruskog vojnika koji mu je rekao da su mu odveli sina. Skoro preko noći, Burjak, načelnik zaporoške regionalne vojne uprave, gurnut je u mahnitu poteru, pokušavajući da vrati sina.
Ubrzo je Vlad pronašao čuvara koji mu je dozvolio da pozove oca povremeno. Tinejdžer je postajao očajan. Dane je provodio u ćeliji okružen neprestanim zvukovima mučenja zatvorenika.
Svet već skoro četiri meseca gleda kako besni rat u Ukrajini, a za to vreme stanovnici su se suočavali sa sopstvenim paklom koji je dodatno otežavala činjenica da su ruski vojnici otimali i prislino odvodili stotine, pa čak i hiljade civila, prenosi Vašington post.
Hundreds of civilians missing, taken or simply gone: The untold toll of the Ukraine warhttps://t.co/DQxg2wnG2u
— The Washington Post (@washingtonpost) June 19, 2022
Širom zemlje ljudi su nestajali. Učiteljica koja je odbila zahteve ruskih vojnika da govori njihov jezik. Bolničar dobrovoljac koji je pomagao povređenima u Marijupolju. Otac novinarke odveden je da bi mogli da ucenjuju njegovu ćerku…
Mnoge žrtve ne mogu čak ni da jave najmilijima da su otete i gde se nalaze. Neki dane provode zatvoreni na teritoriji pod ruskom kontrolom, pa ih tek ponekad koriste za razmenu zarobljenika. Mnogima se u potpunosti gubi svaki trag, a drugi su verovatno mrtvi.
Ukrajinska vlada je zabeležila najmanje 765 slučajeva koji uključuju više od jedne žrtve u onome što se naziva prisilni nestanak. Stručnjaci i zvaničnici se slažu da je stvarni broj verovatno daleko veći. Ukrajinska policija je prijavila više od 9.000 nestalih osoba od početka ruske invazije.
„To samo vrh ledenog brega“, rekla je Oleksandra Matvijčuk, šefica Centra za građanske slobode, jedne od najpoznatijih ukrajinskih organizacija za ljudska prava.
Bio je kraj marta kada je postalo jasno da će Rusija zauzeti Melitopolj. Uprkos Burjakovim očajničkim molbama, njegov sin Vlad je odbio da napusti svog dedu koji je bio vezan za krevet i borio se rakom u četvrtoj fazi.
„Ostaću sa dedom do kraja“, rekao je Vlad ocu.
Nedelju dana kasnije, deka je preminuo, a Vlad je oplakujući gubitak, bio spreman da ode. Burjak je sinu našao mesto u automobilu sa dve žene i troje dece, koji su pokušavali da pobegnu iz grada. Kada su naišli na poslednji kontrolni punkt, ruski vojnici su prišli automobilu isputujući putnike.
Vlad je bio na zadnjem sedištu i gledao je u svoj telefon, kada mu je jedan od ruskih vojnika uzeo telefon iz ruku. Ubrzo nakon toga su saznali da mu je otac državni službenik. Ostali putnici su pušteni, a Vlad je priveden. Burjak je odmah počeo da zove prijatelje na istaknutim pozicijama i da traži razmenu zarobljenika kako bi spasio sina.
Oko 483 kilometra od mesta gde je Vlad odveden, Viktorija Andruša (25) uspela je pošalje poslednju poruku svojoj sestri: „Upravo su prošli ulicom“.
Ubrzo nakon toga grupa ruskih vojnika je upala u kuću njenih roditelja u selu Stari Bikov u blizini Kijeva. Pronašli su Viktorijin telefon sa porukom koju je poslala sestri Irini.
Vojnici su optužili Viktoriju da deli obaveštajne podatke sa ukrajinskom vojskom. Dok su je ispitivali tražili su od nje da govori na ruskom. Ona je odbila.
„Vi ste niko i ovo se neće desiti na vaš način. Mi smo na našoj zemlji, vi ovde niste dobrodošli“, rekla je Viktorija vojnicima. Tog dana krajem marta, porodica ju je videla poslednji put.
Jurij Belousov, glavni ukrajinski tužilac za kršenje ljudskih prava, rekao je da njegov tim preplavljen poslom.
Ukrajinske vlasti su otvorile više od 13.000 istraga o mogućim ratnim zločinima. Registrovali su čak 800 slučajeva prisilnih nestanaka. Samo u jednom od slučajeva, ruski vojnici su odveli 70 Ukrajinaca iz njihovih kuća i nedeljama ih držali u podrumu, prenosi Vašington post.
Zvaničnici i nevladine organizacije se bore da održe korak sa velikim brojem prijava nestanaka, a neki stručnjaci kažu da ukrajinski pravosudni sistem nije spreman da se nosi sa ogromnim brojem slučajeva.
Fokus Belousova je da obezbedi da počinioci budu osuđeni u evantualnim suđenjima za ratne zločine. Kada mogu, istražitelji izlaze na mesto zločina i prikupljaju dokaze: razgovaraju sa svedocima i rođacima, traže otiske prstiju i zaboravljene stvari ruskih vojnika.
Pre rata Belousov je vodio malu jedinicu od 45 ljudi, istražujući zloddela koja su počinili ukrajinski organi za sprovođenje zakona. Sada skoro svaki zaposleni u tužilaštvu istražuje ratne zločine, rekao je on.
Ujedinjene nacije su zabeležile 210 slučajeva prisilnih nestanaka od početka rata, saopštila je njihova misija u Ukrajini. Mnoge žrtve su prisilno odvođene od kuće, kao i sa radnih mesta. Mnogi su odvedeni u kampove za filtriranje.
Ruski zvaničnici su negirali izveštaje o kidnapovanju i prisilnom premeštanju, nazivajući navodnu upotrebu kampova za filtriranje lažima i okrivljujući Ukrajince.
Tetjana Pečončik, direktorka ZMINA, organizacije za ljudska prava sa sedištem u Kijevu, rekla je da je većina nestanaka koje je zabeležila došla iz regiona koje je okupirala Rusija ili iz Zaporožja, Hersona i Kijeva. Istakla je da ruske trupe napadaju članove zajednice koji su uključeni u suprotstavljanju ruskoj invaziji – novinare, aktiviste, volontere i lokalne zvaničnike.
PROČITAJTE JOŠ:
Posle nedelja napora da vrati sina kući, Burjak misli da konačno ima plan. On je rekao da su ruske kolege pristale na to, ali je odbio da da više detalja, strahujući da bi to moglo da ugrozi njegovog sina i pregovarački proces. Vlad, koji je prebačen na drugu lokaciju, polako je povratio optimizam i „snažno se drži“. Burjak je pun nade, ali je rekao da su emocije luskuz koji sebi ne može da priušti.
„Vladu sam potreban ovakav hladnokrvan, racionalan i mudar. Nemam pravo sada da ulazim u svoja osećanja. Kada ga oslobodimo onda ćemo plakati, bićemo srećni, uradićemo sve“, rekao je on.
Slično je i sa porodicom učiteljice Viktorije Andrušine. Oni nisu čuli ništa od ruskih otmičara, ali su preko neformalne mreže saznali da im je ćerka i sestra u pritvorskom centru u regionu Kursk. Međutim, od maja nemaju nikakve informacije o njoj.
„Kakva reakcija može biti? Bes! Tišina nas plaši. To je ćorsokak. Pošto ne možemo sami da odemo tamo, ne možemo da dobijemo nikakve infomacije“, rekla je.
„Traži je cela škola – svi njeni đaci, njihovi roditelji, iskreno cela država. Svi čekaju da objavimo da se vratila kuća i da je dobro“, zaključila je.
BONUS VIDEO: Snimci iz drona – Bombardovanje Marijupolja
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
