Da li će Netanjahu preći "crvenu liniju"? Izraelski premijer sprema odgovor na seriju priznanja Palestine, ima dve opcije i obe su rizične

Benjamin Netanjahu brzo je osudio priznanje palestinske države od strane mnogih saveznika Izraela, ali premijer se muči da odluči kako da retoriku pretoči u konkretan odgovor. Njegove opcije su možda više ograničene nego što bi njegove pristalice želele da veruju. On je naizmenično pretio aneksijom okupirane palestinske zemlje i bilateralnim merama protiv zemalja koje su se pridružile talasu priznanja.

Ali formalno polaganje prava na deo ili celu Zapadnu obalu ugrozilo bi Abrahamske sporazume - istorijski dogovor koji je normalizovao odnose sa regionalnim silama, uključujući Ujedinjene Arapske Emirate.

Taj sporazum bio je možda najistaknutije spoljnopolitičko dostignuće Donalda Trampa tokom prvog mandata, koje se navodi i u nominacijama za Nobelovu nagradu za mir, a koje Netanjahu takođe vidi kao jedno od svojih ključnih postignuća. UAE, jedan od najvažnijih partnera, već je rekao da je aneksija „crvena linija“, a kolaps sporazuma nosio bi visok rizik od otuđivanja Netanjahuovog najvažnijeg saveznika.

Izolovana "super-Sparta"?

Izrael se odlučio za bilateralni odgovor Irskoj, Norveškoj i Španiji kada su prošle godine priznale palestinsku državu, uključujući i povlačenje ambasadora. Učiniti isto sada, kada je toliko ključnih saveznika sledilo njihov primer, bilo bi daleko komplikovanije - i moglo bi više nauditi Izraelu nego njegovim „metama“, rekle su bivše izraelske diplomate.

To bi ubrzalo putanju Izraela ka izolovanom statusu „super-Sparte“, koji je Netanjahu prošle nedelje proslavljao, a zatim povukao nakon javnog gneva i ekonomskih upozorenja.

"Mislim da je to toliko teška dilema da je Netanjahu odlučio da je odloži. Nema šanse da Izrael ne odgovori i nema šanse da Izrael odgovori na pametan način. Vlada je na ivici da diskutuje o tome koje greške da napravi", rekao je Alon Lijel, bivši diplomata koji je služio kao izraelski ambasador u Južnoj Africi.

Jevrejska nova godina, koja se obeležava u ponedeljak i utorak, i predstojeća Generalna skupština UN dali su Netanjahuu priliku da tvrdi da mu je potrebno vreme da razmotri opcije. On putuje u SAD na sastanak i rekao je da će njegov odgovor Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugima uslediti nakon sastanka sa Trampom. Taj sastanak će se održati nakon što se američki predsednik sastane sa arapskim liderima u Njujorku.

Tramp kao faktor

Pre odlaska, Netanjahu je sazvao sastanak izraelskog bezbednosnog kabineta da razmotri moguće odgovore na priznanje, preneli su izraelski mediji. Dva najjača zagovornika aneksije - krajnje desničarski ministri Itamar Ben Gvir i Bezalel Smotrič - nisu bila pozvana.

Pored budućnosti Abrahamskih sporazuma, koje su Tramp i Džo Bajden želeli da prošire na Saudijsku Arabiju, mnogi članovi Trampove porodice i saveznici imaju duboke finansijske veze u regionu. Međutim, domaći politički pritisci zbog suđenja za korupciju i predstojećih izbora mogu nadmašiti Netanjahuove brige da antagonizuje Trampa, rekao je Alon Pinkas, još jedan bivši izraelski diplomata.

"Netanjahu od pre dve ili tri godine ne bi se usudio da aneksira bilo šta", rekao je Pinkas čije bivše funkcije uključuju konzula u Njujorku.

"Netanjahu iz septembra 2025. godine je izbačen iz stvarnosti, obuzet iluzijom veličine da on precrtava regionalnu mapu, uplašen izborima, uplašen svojim suđenjem za korupciju. Ako sve to ukazuje na delimičnu aneksiju, on bi mogao i da pokuša nešto", dodao je.

Unutar Izraela, debata se koleba između tvrdnje da je priznanje nebitan gest ka praznom simbolu i besa prema zemljama koje su krenule tim putem. Kroz veći deo izraelskog političkog spektra, od krajnje desnice do centar-levog lidera Jaira Golana, potez priznanja palestinske države osuđen je kao "nagrada za terorizam".

Ali čak i ako je suverena Palestina još uvek više ideja nego stvarnost, priznanje ima duboke pravne i diplomatske implikacije. Britansko priznanje ima posebnu težinu zbog uloge koju je Britanija odigrala u stvaranju temelja države Izrael Balfurovom deklaracijom 1917. godine.