Mapa novog poretka: Ovako Tramp, Putin i Si zamišljaju svet, pogledajte kome bi pripala Evropa

Iako je Orvelov svet fikcija, Eplbaum upozorava da ideja o podeli planete na sfere uticaja danas sve više izlazi iz okvira književnosti i ulazi u realnu politiku. Prema toj viziji, Azijom bi dominirala Kina, Evropom Rusija, a Zapadnom hemisferom Sjedinjene Američke Države.

Ta ideja je, kako navodi, godinama kružila uglavnom ruskim političkim krugovima, posebno među onima koji žele kontrolu nad tzv. „bližim inostranstvom“. Međutim, tokom drugog mandata Donalda Trampa, koncept sfera uticaja počeo je da se širi i u Vašingtonu.

„Mi vama Venecuelu, vi nama Ukrajinu“

Još 2019. godine Fiona Hil, tadašnja zvaničnica Saveta za nacionalnu bezbednost u Trampovoj administraciji, svedočila je pred američkim Kongresom da su ruski zvaničnici nudili svojevrsnu geopolitičku trgovinu: „Mi vama Venecuelu, vi nama Ukrajinu“.

Od tada se, prema Eplbaum, u američkoj politici sve jasnije napušta ideja univerzalnih vrednosti, a sve više promoviše gola dominacija velikih sila. Nova Strategija nacionalne bezbednosti Trampove administracije otvoreno govori o američkoj prevlasti na zapadnoj hemisferi, dok se istovremeno relativizuju pretnje koje dolaze iz Rusije i Kine.

Tramp je u međuvremenu doveo u pitanje suverenitet čak i saveznika poput Danske, Kanade i Paname, a vrhunac takve politike bila je vojna akcija protiv venecuelanskog diktatora Nikolasa Madura.

Iskrivljena Monroova doktrina

Iako ta akcija podseća na ranije američke intervencije u Latinskoj Americi, Eplbaum ističe da je retorika kojom je Tramp opravdava potpuno nova – i zabrinjavajuća. Na konferenciji za novinare Tramp nije pomenuo demokratiju, ljudska prava niti međunarodno pravo.

Umesto toga, pozvao se na iskrivljenu verziju Monroove doktrine iz 1823. godine, poručivši: „Američka dominacija na Zapadnoj hemisferi više nikada neće biti dovedena u pitanje.“

Najavio je da će SAD „voditi“ Venecuelu, ali nije objasnio kako i ko bi to radio. Kada je upitan o Mariji Korini Mačado, liderki venecuelanske opozicije i dobitnici Nobelove nagrade za mir, Tramp ju je omalovažio rečima: „Ona je vrlo draga žena, ali nema poštovanje unutar zemlje.“

To je, podseća Eplbaum, u potpunoj suprotnosti s činjenicom da je opozicioni kandidat Edmundo Gonzales Urrutija na izborima 2024. osvojio dve trećine glasova, dok Maduro nikada nije ponudio dokaze za svoju proglašenu pobedu.

Sila kao jedini princip

Eplbaum zaključuje da Trampa uopšte ne zanima pitanje legitimnosti. Pre hapšenja Madura nije konsultovao Kongres, saveznike ni susedne države, a pravno obrazloženje – optužnica za trgovinu drogom – deluje selektivno, naročito jer je Tramp u međuvremenu pomilovao bivšeg predsednika Hondurasa osuđenog za isto krivično delo.

„Ništa od ovoga nema smisla, ali to i nije poenta“, piše istoričarka. Kao i u 1984, logika nije potrebna ako važi pravilo da „sila daje pravo“.

U takvom svetu, manji narodi nemaju glas, demokratija i transparentnost postaju suvišne, a interesi ljudi koji žive u tim državama nisu bitni imperijalnim silama koje žele njihove resurse.

Putin, Si i isti rečnik

Reakcije Moskve i Pekinga na Trampove poteze bile su iznenađujuće blage, uprkos njihovim ogromnim ulaganjima u Venecuelu. Razlog, smatra Eplbaum, leži u činjenici da Tramp koristi isti narativ kao i oni.

„Ukrajina pripada ruskoj sferi“ - to je osnovni argument Vladimira Putina. „Tajvan je deo kineske sfere“ - biće opravdanje Si Đinpinga ako se odluči na napad.

Međutim, autorka upozorava da je ideja o potpunoj kontroli iluzija. Evropska unija ima višestruko veći BDP od Rusije, a nijedna azijska država ne želi da postane kineska kolonija. Isto važi i za američku „sferu“.

Opasna zabluda

Venecuela, kako navodi jedan bivši američki ambasador, ostaje „propala država prožeta ilegalnim oružanim grupama“. Režim nije nestao, vojska i paravojske i dalje postoje, a američka dominacija se svodi na pretnje i povremene intervencije.

Najdublja Trampova greška, zaključuje Eplbaum, jeste uverenje da mali narodi neće pružiti otpor. „Ljudi koji su se godinama borili za pravdu i slobodu neće želeti da žive u novoj diktaturi, čak i ako je ona uz američku podršku.“

Ako SAD postanu samo „regionalni nasilnik“, upozorava istoričarka, bivši saveznici će zatvoriti svoja vrata. Umesto jačanja, Amerika će ostati bez saveznika, bez tržišta i na kraju bez ikakvog stvarnog uticaja.