INTERVJU Ognjen Radonjić: Ko stvarno želi promenu režima, treba da podrži studentsku listu, jer dok nam je pištolj na slepočnici, nema mesta za ideološke rasprave

Profesor Ognjen Radonjić, koji je član Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, objašnjava u intervju za Nova.rs ko je glavni kočničar sudskih procesa koji se vode zbog ove tragedije. Precizira ko je na vrhu piramide odgovornih za pogibiju 16 ljudi, ali i zašto nema ispitivanja političke odgovornosti u ovom slučaju.

Prošao je 21 mesec, a uskoro će dve godine od pada nadstrešnice rekonstruisane Železničke stanice u Novom Sadu, kada je poginulo 16 ljudi, a mi smo stigli tek do potvrđivanja prve optužnice. Iz ugla nekoga ko se kroz Anketnu komisiju detaljno bavio ovom temom, ko je glavni kočničar, ko usporava sudske procese?

Onaj ko kontroliše pravosuđe i ko po svaku cenu želi da se istina ne sazna. Da, u pitanju su bili sigurnosni propusti, mnogo njih ali oni su, po meni, posledica korupcije i, u ovom slučaju, organizovanog kriminala. To se vidi iz tri postupka, dva u Beogradu i jednog u Novom Sadu koji se razvlače, suštinski bez konkretnih ishoda. Sa druge strane, ne vidimo da se vodi istraga, recimo, protiv glavnog izvođača, kineskog kojnzorcijuma CRIC-CCCC iako ima nagoveštaja na pretek da su na osnovu prijateljskih konsultacija birali podobne podizvođače, bili umešani u utaju poreza, pristali na ubrzanje radova koje je bez bilo kakvih nadležnosti tražio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i ugrozili imovinu i živote ljudi na deonici pruge Beograd-Stara Pazova. Dakle, ovo bi trebalo da bude polazna tačka, a odatle bih očekivao da klupko počne da se razmotava. Suprotno tome, krenulo se od ljudi na terenu čiju eventualnu odgovornost ne osporavam, samo postavljam pitanje kroz koje procedure su se oni našli baš na tim mestima.

Za sada su, kako ste rekli, predviđena tri procesa u Beogradu i u Novom Sadu. Određena imena su izbacivana, pa vraćana u optužnice, koje su više puta odbacivane, pa potvrđivane. Nakon svega toga prosečnom građaninu bude nejasno kome se sve i za šta sudi. Koliko postupaka bi trebalo da se vodi, protiv koga sve i za koja dela?

Broj postupaka bi trebalo da utvrdi korenita istraga koja za sada upadljivo izostaje. S obzirom da se u temelju tragedije nalaze korupcija i organizovani kriminal jedino i pravo rešenje jeste da se postupak objedini i da ga vodi Javno tužilaštvo za organizovani kriminal. Ono što za sada znamo, gledajući liniju odgovornosti i sve učesnike u donošenju odluka u vezi ovog projekta, osim glavnog izvođača, kineskog konzorcijuma CRIC-CCCC, prvi na redu su jedan predsednik (Aleksandar Vučić), dva premijera (Ana Brnabić i Miloš Vučević) i tri resorna ministra (Zorana Mihajlović, Tomislav Momirović i Goran Vesić).

Da li očekujete da će ikada biti pokrenuto pitanje političke odgovornosti za korupciju, koja je prethodila takvom ishodu radova koji je uzrokovao pad nadstrešnice?

Ne, u ovom političkom režimu ne očekujem da pitanje političke odgovornosti za korupciju u projektu rekonstrukcije železničke stanice bude zaista pokrenuto upravo zato što dokazi jasno pokazuju da je kabinet predsednika bio uključen u vođenje i ubrzavanje radova, iako za to nema nikakvu formalnu nadležnost. Dokumenta iz optužnice Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, kao i materijal kojim smo raspolagali u Anketnoj komisiji, pokazuju intenzivnu komunikaciju aktera projekta sa saradnicima iz Vučićevog kabineta, od Nataše Vukšić koja saziva i vodi sastanke, do Ivice Kojića kome se kineski konzorcijum obraća direktno zbog problema na deonici Novi Sad–Subotica. To znači da je politički vrh faktički preuzeo ulogu neformalnog investitora i koordinatora radova, mimo zakonom propisanih procedura. U ozbiljnoj, demokratskoj državi takvi dokazi bi automatski otvorili pitanje političke odgovornosti predsednika čiji kabinet ulazi u srce tehničkih odluka koje su završile padom nadstrešnice i pogibijom 16 ljudi i teškim povređivanjem jedne osobe. Kako bi se to izbeglo, prvo su tvrdili da nadstrešnica nije rekonstruisana, pa kada to nije prošlo izašli su sa teorijom da je pad nadstrešnice posledica terorističkog čina.

Čini se da je utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice u drugom planu u odnosu na priču o vanrednim izborima. Verujete li da će pitanje odgovornosti za tu tragediju, koja je pokrenula pobunu u Srbiji, biti na pravi način zastupljeno u predizbornoj kampanji?

Ne verujem da će pitanje odgovornosti za pad nadstrešnice biti ozbiljno zastupljeno u predizbornoj kampanji, barem ne kao dosledan politički zahtev sa imenima, mehanizmima i posledicama. Vlast je već pokazala da tragediju pokušava da zatrpa u pravosudnom ping–pongu i teorijama zavere, dok opozicija nije uspela, mada nisam video ni da je pokušala, da jasno artikuliše da je reč o sistemskoj korupciji i delovanju organizovane kriminalne grupe sa vrhom na Andrićevom vencu, a ne o nesrećnom spletu okolnosti. U trenutku kada se svi bave vanrednim izborima, pravosudni procesi se razvlače, istraga JTOK-a stoji, a medijski fokus se prebacuje na dnevnopolitičke teme, čime se, nažalost, tragedija gura u drugi plan.

Na koji način pobunjena Srbija treba da nastupi na parlamentarnim i predsedničkim izborima, koje vlast sve češće najavljuje?

Mislim da je ključ da oni koji stvarno žele da promene ovaj režim podrže Studentsku listu. Dakle jedna kolona jer u trenutku kad zemljom vlada mafija, kada nam je pištolj na slepočnici, a njihov prst na okidaču svaka ideološka rasprava ili pak vašar taštine je suvišan. Umesto beskrajnih kombinacija kolona i kalkulacija, ključno je da se prizna realnost. To, međutim, ne znači da su ostali politički akteri nevažni, već da se njihova infrastruktura, ljudi, odbori, logistika, pravnici, kontrolori, posmatrači, sistematski stave u službu efikasne kontrole izbornog procesa i odbrane izborne volje. Na kraju, sve će se svesti na to šta ćemo mi uraditi kada tog izbormog dana, oko 21 čas organizovana kriminalna grupa proglasi svoju pobedu.

Izbore u Srbiji iz godine u godinu sve više prate brojne nepravilnosti, gruba kršenja svih izbornih pravila i otvoreno nasilje pristalica vladajuće stranke. Kako da se oni koji odluče da izađu na crtu vlasti pripreme za ovakav scenario i kako da odbrane izbornu volju građana?

Nije to ništa novo, videli smo kako se to radi 1990-ih. Ono što za sada nedostaje su jedinstvo, podrška inostranog faktora i odlučnost. Dakle, praktično sve. U svakom slučaju, oni koji žele da brane izbornu volju građana moraju, prvo, da uspostave zajednički opozicioni sistem kontrole, jedinstvenu bazu podataka članova biračkih odbora, posmatrača i advokata na svakom biračkom mestu, jasne protokole za prijavu nepravilnosti (fotografija, zapisnik, hitno obraćanje RIK-u i javnosti), i koordinacioni centar koji u realnom vremenu prati dešavanja na terenu i objavljuje ih. Drugo, moraju unapred da kažu građanima da odbrana izborne volje znači biti spreman na javni pritisak, masovne proteste, blokade institucija. Dakle, izborna volja se ne brani samo kroz žalbe i prigovore, nego i kroz organizovane ulične akcije, po mogućstvu nenasilne. Samo tako izbori prestaju da budu sada već rutinski ritual legitimizacije jedne kriminalne organizacije. Treće, komunikacija sa inostranim faktorom mora da bude intenzivna i konstruktivna.

Prethodne dve godine na udaru vlasti neprekidno je univerzitet kao epicentar pobune. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je u tom periodu poraslo poverenje građana u državne univerzitete, ali je činjenica da je režim na razne načine iscrpio i fakultete i profesore i studente. Da li akademska zajednica ima još dovoljno snage za tu borbu?

Akademska zajednica nije jedinstvena. I ona obiluje kojekakvim probisvetima, oportunistima i konformistima. Svakako, ukoliko ovu borbu za slobodu izgubimo, njen bolji deo će teško opstati. To je tako jer je odbrana autonomije univerziteta ujedno i odbrana demokratije i suvereniteta zemlje, to jest prava društva da se ne pretvori u koloniju jedne organizovane kriminalne grupe koja je Srbiju stavila na doboš. Istorijsko iskustvo kazuje da su se kolonije gušile u nasilju i siromaštvu, da su opstajale tako što su kolonizatori izazivali unutrašnje sukobe po principu rat svih protiv svih. Ovome smo i mi izloženi i upravo zato verujem da će se bolji deo akademske zajednice, zajedno sa studentima, na kraju izboriti da iz tog mulja isplivamo.