Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Jovo Bakić govorio je za list Nova o aktuelnom dijalogu Beograda i Prištine, rastu desnice, ali i "lutanju" levičarskih i građanskih stranaka koje pokušavaju da kreiraju svoju platformu. Osim toga, razgovarali smo o mogućoj promeni vlasti u Crnoj Gori, te da li bi u Srbiji bio moguć efekat "Milo Đukanović" i efekat "Jakov Milatović", te da li do kraja godine možemo da očekujemo izbore u Srbiji i promenu vlasti.
Posle 30 godina nazire se da će Milo Đukanović konačno biti razvlašćen, imajući u vidu odličan rezultat mladog Jakova Milatovića i podršku koju mu pružaju stranke koje nemaju svoje kandidate u drugom krugu. Očekujete da li da će posle 30 godina Đukanović konačno biti bez vlasti na svim nivoima?
To u ovom trenutku izgleda veoma verovatno.
A, gde je tu Srbija? Može li se kod nas desiti efekat „Milo“, ali i „Jakov Milatović“, odnosno da mlađe generacije preuzmu vođenje politike i okrenu zemlju u nekom drugom kursu? i konačno, da vidimo neke nove ljude?
U ovom trenutku je to teško zamislivo, jer i Crna Gora i Srbija su kolonije, pa se dalekosežnije promene u njima zbivaju tek kada je imperiji jasno da nema opasnosti od smene autoritarnih vođa za ostvarenje imperijalnih interesa. U skladu s tim, treba da postoji i odgovarajuća personalna zamena.
Da li očekujete da Vučić doživi političku sudbinu Mila Đukanovića?
Još uvek ne znamo kakva će biti sudbina Mila Đukanovića, tj. da li će autoritarni vođ biti samo smenjen nakon više od tri decenije vladanja ili će najbogatijem građaninu Crne Gore ispitivati izvore ličnog i porodičnog bogatstva, pa bi onda mogao da bude krivično gonjen i utamničen poput Iva Sanadera u Hrvatskoj.
Utoliko je nezahvalnije govoriti o srbijanskome nepomeniku, jer on se nada da će svojom „kooperativnošću“ oko „stranih investicija“ i Kosova, a njome je i započeo svoju vladavinu pre 10 godina Briselskim sporazumom (potpisao tadašnji predsednik vlade Dačić, ali pod mentorstvom tadašnjeg PPV-a) i Zakonom o radu, kupiti od SAD-a i EU još najmanje desetak godina u još većoj meri autoritarne vladavine. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, može se pretpostaviti da njegove nade nisu bez osnova.
Već mesecima u Srbiji broj jedan tema je Kosovo. Kako vama izgledaju pregovori Beograda i Prištine, očekujete li potpisivanje sporazuma do kraja godine?
Ne očekujem potpisivanje sporazuma. Imperijalni pokrovitelji znaju da to nijedan političar u Srbiji ne sme da potpiše. Stoga će tražiti da se sporazum sprovodi (tome služi pre par dana usvojeni aneks ugovora), a nepomenik će morati da sluša i trpi, kuka i plače, te sve bespogovorno sprovodi, jer protiv njega imaju mnogo kompromitujućeg materijala, a i pretnju neformalnih sankcija za sve nas, što bi se posredno odrazilo i na njega.
Kako gledate na izjavu Vučića da „ništa nije potpisao“, što je u više navrata govorio? Da li je to marketinški trik ili pravdanje kod svojih birača?
Zaista nije ništa potpisao. Tu su mu imperijalni gospodari izašli u susret, jer i njima je u interesu da ovdašnji narod smatra kako činjenica da ništa nije potpisano znači i da ništa iz sporazuma neće biti sprovedeno. Naravno, kratko je pamćenje ovdašnjega sveta, jer da li i otkad postoje granični prelazi na Jarinju i Brnjaku, ko kontroliše Gazivode, čije će tablice imati automobili na Kosmetu, kojoj se „državi“ i u čijem parlamentu članovi Srpske liste zaklinju na vernost, na kojoj televiziji i u čije ime su prikazivani bestidni napadi na Olivera Ivanovića, nakon kojih je mučki ubijen? Licemerje, podlost, okrutnost i glupost su, prema tome, obeležja ovog režima, a birači bi trebalo da se zapitaju u kojoj meri su ova obeležja za njih prihvatljiva i na njih primenjiva.
Dok se raspravlja o Kosovu, teme poput korupcije, kriminala, zdravstva ili energetike nekako su u drugom planu? Da li to vlast namerno radi ili građani Srbije i dalje pitanje Kosova, identiteta i nacionalnih „trvenja“ stavljaju na prvo mesto?
Društvo je razoreno, nema ni republike ni njenih građanki i građana, pa ni nacije, jer potonja može da postoji samo kao zajedničko i voljno delanje građanki i građana. Nažalost, društvo je svedeno na masu intelektualno i moralno u manjoj ili većoj meri zatupljenih podanika koji slede naređenja ili s vrha mafijaške piramide ili od nekih stranačkih vođa. Otuda i mogući izazov mafijaškom režimu stiže pokušajem političke upotrebe „velikih nacionalnih tema“, a ne iz borbe za svakodnevne interese građanki i građana.
Naravno, podanik je podanik i s Kosovom i bez njega, a Kosova u granicama naše od mafije otete republike u činjeničnom smislu nema od 1999. godine. Možemo da se pozivamo na Rezoluciju 1244 UN, ali to nema nikakvog uticaja na samo Kosovo, kao protektorat NATO-a. Da se organizovani kriminal povezan s režimom našao na udaru zajedničkog, upornog i solidarnog delanja građanki i građana u poslednjoj deceniji, a bilo je dosta prilika za to, postojala bi moralna snaga u njima da se načelno suprotstave i priznavanju Kosova, ako bi u većini bili spremni da trpe materijalne posledice tog suprotstavljanja. Ovako je to iluzorno, jer podanici znaju samo da slušaju naredbe.
Kako komentarišete slučaj ministra Radeta Baste, koji je uzburkao javnost svojim protivljenjem aktuelnoj politici Vlade prema sankcijama Rusiji. Da li je verujete da je to njegovo iskreno mišljenje ili iz Baste progovara neko drugi?
Iskreno, ne znam niti me to zanima, a ni ne znam na koju i kakvu javnost mislite, jer ne primećujem njeno postojanje.
Očekujete li izbore u Srbiji do kraja godine i ako ih bude, hoće li se nešto promeniti u zemlji?
Ne znam da li će ih biti, jer nemam, na moju sreću, uvid u misli nepomenika i njegovih saradnika. Ako ih bude, ništa se neće promeniti, jer ovde nema ni pameti ni energije za bilo kakvo kolektivno konstruktivno delanje širih razmera, a režim ima svoje ljude na strateškim položajima u svim „opozicionim“ strankama (iskustvo nam govori da ih je imao u organizacijama u kojima sam bio i da su, blagodareći nedostatku pameti i čestitosti većine, uvek uspevali da osujete čestite ljude koje sam podržavao).
U poslednje vreme je očigledan rast podrške desničarskih partija, koji su počeli i da održavaju proteste i tribine širom zemlje. Kako vi gledate na to? Koliko takav ambijent odgovara vlasti?
Režim kontroliše veći deo desničarskih ekstremista i radikala, ali i strahuje da bi neka od radikalno-desničarskih organizacija mogla da postane popularna, otrgne se kontroli i postane opasna po režim. Svejedno, to ne može suštinski da promeni stvari u koloniji Srbiji, jer je društvo sasvim razdrobljeno, dok ga imperije i dalje drobe i nadziru taj proces drobljenja. Nesretni desničari neretko u svakodnevici egoistično žive, bore se za opstanak ili bogaćenje, dok istovremeno poste, idu na molebane za Kosovo, snevaju njegovu osvetu, navodno se kaju za sopstvene grehe, pričešćuju se, pa se vrate, blaoslovljeni, u uobičajenu socijalno-darvinističku borbu.
Naravno, za sve im je i sve vreme kriv „komunizam“, kojeg nikada i nigde nije ni bilo, dok nema već preko tri decenije ni socijalizma, a preko četiri decenije nema ni oličenja „komunističkog zla“ Josipa Broza Tita. Ovaj nekrofobični antikomunizam i dalje inspiriše domaće desničare svih usmerenja, a na radost stranih i domaćih kapitalističkih derikoža.
U tome ulogu igra i SPC, kao jedan od glavnih podržavalaca globalnog neoliberalnog poretka i njegovog lokalnog predstavnika, odnosno režima nepomenika u koloniji Srbiji, jer uživa velike društvene privilegije (golema imovina u velikoj meri vraćena i oslobođena plaćanja poreza za razliku od imovine Univerziteta u Beogradu, koja uopšte nije vraćena; manastiri imaju preduzeća oslobođena plaćanja poreza; a i klirici su katkad preduzetnici za svoj groš). Udaranje u konfesionalne i nacionalne talambase, koje katkad anahronistički priziva vraćanje u srednji vek, ima ulogu skretanja pažnje s bestidnog bogaćenja crkve i klira u postojećem kapitalističkom sistemu. Politički interesi i društveni ugled SPC većinu krajnjih desničara drži pod njenim skutom, sasvim nesposobne za bilo kakvu samostalnu i delotvornu akciju. Naravno, za svaki slučaj, režim gaji navijačka „plemena“, tj. besprizornike koje predvode mafijaši u njegovoj službi, ako slučajno neki desničari otpadnu od njega, da ih disciplinuju batinama.
Gde su tu građanske i leve partije? Hoće li uspeti da kreiraju svoju platformu u kojoj će biti protiv politike Vučića, ali i protiv „desnih“ ideja?
Levičarske partije već decenijama ne postoje u Srbiji, jer nema dovoljno u političkom smislu pismenih levičara, pa iako poznajem i cenim desetine kvalitetnih ljudi među njima. Naime, relativno su brojni i besprizornici kojima je pripadnost levici tek izvorište identiteta i neutoljive gladi za stalnim i ogorčenim sukobljavanjima s drugim levičarima u želji da dokažu kako su jedino oni „pravi levičari“ i poznavaoci marksizma.
Nažalost, nije u dovoljnoj meri prisutna svest da je zajednički neprijatelj znatno moćniji, da je gotovo uništio društvo, te da jedino ujedinjenja levica (naravno, od režima ubačeni i sasvim besprizorni elementi bi se morali držati što dalje od nje) može dovesti do delotvorne borbe za radikalnu promenu društva u smeru veće jednakosti i solidarnosti. Kada je pak reč o „građanskim“ partijama, treba pomenuti da se samo u ovoj nesretnoj zemlji odvaja nacionalno od građanskog, jer to je neodvojivo kako u istorijskom tako u teorijskom smislu. Naciju čine samosvesne građanke i građani, inače ona ne postoji; nikako se ona ne može sastojati od beslovesnih podanika koji bespogovorno slušaju gospodara.
No, ako su „građanske“ partije za „evroatlantske integracije“, tj. još dublju i dalekosežniju kolonizaciju, onda one nikako nisu protiv desničarskih ideja, jer se nalaze u službi imperijalnih interesa SAD-a i EU, a dužnost levice, koja je po definiciji anti-imperijalistička pošto se zalaže za jednakost u međunarodnim odnosima, jeste da se tim interesima stalno i odlučno suprotstavlja.
Bonus video: Jovo Bakić objasnio zašto Ponoš nije pobedio i ko bi bio bolji kandidat
