Zoran Đajić uoči godišnjice tragedije u Novom Sadu: "Bilo je i pretnji, neke su bile i ozbiljne. Da nisam to uradio, ne bih mogao da živim sam sa sobom"

"Prvo što osetim, kada pomislim na pad nadstrešnice je bes. Bes zbog svega što se dogodilo, zbog smrti ljudi, zbog nesreće. Ali, onda pomislim na studente, te mlade ljude koji su ustali protiv ovog sistema, razotkrili ga i ogolili. Oni su sila koja će promeniti zemlju i zbog toga idem na svaki protest. Imam 70 godina, ali mi nije teško", objašnjava inženjer i uzbunjivač Zoran Đajić.

Kaže da se do sada nijednom nije pokajao što je izašao u javnost i prvi rekao istinu o razmerama krađe i javašluka tokom izvođenja radova na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu.

"Bilo je i pretnji, neke su bile i ozbiljne. Ali je mnogo više podrške. Da nisam to uradio, ne bih mogao da živim sam sa sobom. Gledam reakcije ljudi na ulici. Ne smatram sebe preterano hrabrim zbog toga što sam uradio. Nesreća se desila u petak, a moja ćerka i zet, koji žive u Nemačkoj su bili u poseti Srbiji i hteli su da odu do Novog Sadu u sredu, dva dana pre pada nadstrešnice. Ja sam se ponudio da ih odvezem, ali su oni hteli da se odvezu vozom, hteli su da vide "Soko". Dva dana ranije sedeli su ispred te nadstrešnice. To mi je prvo palo na pamet kada sam čuo da se nesreća dogodila. A onda, kada sam čuo šta izjavljuju Vesić, a potom i Vučić, da samo nadstrešnica nije rekonstruisana, osetio sam bes. Radio sam dve i po godine na tom projektu, a na kraju mi ugovor nije obnovljen jer sam insistirao da se neke stvari poprave. Nastavljam dalje, jer znam da je istina na mojoj strani", rekao je inženjer i uzbunjivač Zoran Đajić u podkastu.