"Vatrogasci su tražili da se evakuišem, ali nisam mogao": Poznati slikar Aleksandar Cvetković za Nova.rs nakon što je vatrena stihija došla do njegove kuće u Deliblatskoj peščari

Život Aleksandra Cvetkovića izuzetna je priča sama po sebi i bez ove poslednje epizode, kada je požar koji desetak dana besni u Deliblatskoj peščari došao do njegovog imanja.

U 80. godini, Cvetkovć je vitalan i aktivan, još stvara umetnička dela u ateljeu koji se nalazi pored kuće. Tu je umetnik ispoljio svoju stvaralačku prirodu, napravio pravi mali raj za sebe, porodicu i brojne prijatelje koji ga posećuju. Onda se taj raj umalo pretvorio u pakao, onakav kakvim ga opisuje religija - vreo i plamen.

"Znali smo da je izbio požar i znali smo da se širi. Dolazili su nam komšije, dolazili su i vatrogasci. Ali, nismo očekivali da će doći čak do nas. Onda su vatrogasci došli i rekli nam da moraju da nas evakuišu, za svaki slučaj, ja sam se našao pred velikom dilemom, šta da radim", opisuje Aleksandar Cvetković prethodne dane dok sedimo u njegovom ateljeu, punom slika i skulptura, boja, ramova, ali i brojnih muzičkih instrumenata, pre svega električnih gitara.

Aleksandar i njegoa supruga Mirela su noćima gledali u nebo, rumeno od požara, strepeli su i čekali šta će se dogoditi.

"Ovde ume da bude lep zalazak sunca, ali, videla sam da više ne može tačno da se vidi gde sunce zalazi, jer je ceo horizont bio crven od plamena. Neverovatna scena", kaže Mirela.

Kada je pomenuta reč evakuacija, Aleksandar nije znao šta da radi, ali je onda prelomio.

"Na kraju sam odlučio da ipak ne odem. Nisam mogao. Ne zbog kolena koje me boli, jer godine me pomalo stižu. Nisam mogao da odem i da iza sebe ostavim moje slike i moje životinje. Imam mnogo ptica, a imam i kuče. Već je stara i u godinama, više ne čuje, ali nisam mogao da je ostavim. A nisam mogao da ostavim ni moje slike. Da ostavim moje životno delo. Čovek ne umire kada sklopi oči i kada srce prestane da kuce, ne umire dok iza njega ostaje njegovo delo, a moje slike su moje delo. Ima ih dosta, to su veliki formati, nisam mogao da ih ponesem, pa sam rešio da ostanem sa njima", kaže Aleksandar Cvetkovć za portal Nova.rs.

Ipak, Aleksandar je uz pomoć sina preduzeo neke mere predostrožnosti.

"Došao mi je sin i on je sve slike preneo u betonsko kupatilo. Nešto sam računao, ako i požar dođe do kuće, ako i kuća izgori, beton nije zapaljiv. Valjda će slike ostati, biti spašene", kaže poznati slikar.

Srećom, plamen nije stigao do kuće. Izgoreli su šuma i nisko rastinje na obodu, vatrogasci, dobrovoljci su uspeli da na tom potezu spreče dalje širenje vatrene stihije, pomogla je i priroda jer je vetar počeo da duva u drugom pravcu.

Gde su nestali tenkovi

"Kažu da je ostalo pepela do kolena, nisam otišao da vidim. Ovo mi nije prvi požar u Deliblatskoj peščari. Bio je jedan, možda još veći pre 15-20 godina. Sećam se da su tada tenkovi vojske došli, ušli u peščaru, i rušili drveće pred sobom, da bi napravili useke u šumi, da bi sprečili širenje plamena i omogućili vatrogascima da priđu tamo gde ne bi mogi. Sada nema tenkova, a ne znam da li ima i vojske", seća se Cvetković.

Aleksndar Cvetković može da odahne, za sada. Požar u Deliblatskoj peščari još nije potpuno ugašen, ali su se ugroženi stanovnici Šumarka i Dubovca vratili kućama. U petak i četvrtak nije bilo naleta helikoptera MUP Srbije koji su gasili požar, ali su vatrogasci još na terenu.

Od Menhetna do Šumarka

Aleksndar Cvetković je najnagrađivaniji srpski slikar još od Nadežde Petrović. To je, doduše sa zakašnjenjem, jer nije u pitanju pevač narodne muzike, shvatila i država, pa je Cvetkoviću u januaru prošle godine dodeljena nacionalna penzija.

Svaki predmet i svako delo u ateljeu Aleksandra Cvetkovića ima svoju priču, pa tako i kolekcija muzičkih instrumenata, najviše električnih gitara.

"Svirao sam u grupi 'Siluete' i tu sam stekao mnogo prijatelja, rokera, muzičara. Kako se godinama grupe raspadaju, ljudi prestaju da sviraju, žao mi je da bace instrumente, pa donose meni, kažu: 'Evo ti Cvele, kod tebe ima mesta'. Tako sam stekao kolekciju. Tu su i četiri 'stenvej' klavira, koncertna, svaki teži oko 400 kilograma. E njih je doneo moj sin, on je profesor na muzičkkoj akademiji. Inače, živeo sam u Njujorku, na Menhetnu. To je drugi svet, drugi univerzum. Kažu: 'Ako nečega nema u Njujorku, to još nije izmišljeno'. Ali, supruga mi je zatrudnela i odlučii smo da pre porođaja dođemo u Beograd, da posetimo roditelje i rodbinu, da se upoznamo. Tu su nas zatekle i sankcije, nismo više mogli da se vratimo u AMeriku i tu mi je rođen sin. Bio sam u Beogradu, ali onda sam 'pobegao' u Šumarak. Sve što vidite ovde gradio sam uglavnom sam. Sada više ne mogu da toliko radim, pa mi pomaže jedan čovek, ovde iz sela, za platu. Imam ptice, kuče, imam i ribnjak. Pravi ribnjak, sa ribama. Komšije kada se vraćaju sa pecanja, Dunav nije daleko, daju mi ribe koje ne zadrže za sebe i ja ih ubacim u ribnjak. Nije mi žao ni Menhetna ni Beograda, ovde sam sebi napravio moje mesto", kaže na kraju Aleksandar Cvetković.