Nije hteo da hapsi štrajkače iz Kolubare, pa nestao bez traga: Telo istražnog sudije nađeno na obali Dunava, njegova sudbina do danas misterija

Nebojša Simeunović (63) bio je istražni sudija beogradskog Okružnog suda i slovio je za časnog sudiju, verovatno najiskusnijeg u najvećem sudu u Srbiji.

Njegovo telo pronašli su prolaznici na obali Dunava 3. decembra 2000.

"Okružni sud u Beogradu je izdao saopštenje da se sudija Simeunović ubio, jer je bio depresivan, sklon alkoholu i težak srčani bolesnik”, izjavila je njegova sestra Jelena za B92 2013. godine. Ispričala je i da se na mesto na kom je nađeno sudijino telo, gde je trebalo da bude urađen uviđaj, nisu pojavili ni istražni sudija, ni javni tužilac, što je zahtevala procedura.

Kako je vreme prolazilo, zvanična verzija o njegovom samoubistvu postajala je sve sumnjivija. Dok je formalno očigledno postojala namera da se javnost umiri navodnim samoubistvom, za pravdu je nastavila da se bori njegova sestra Jelena, budući da sudija Simeunović nije bio ženjen i nije imao dece. Kao njegov najbliži srodnik, više puta je isticala da je Simeunović ubijen, a da se motiv krije upravo u njegovom profesionalnom radu.

Odbio hapšenje štrajkača

Smrti Nebojše Simeunovića prethodilo je njegovo odbijanje da, uprkos snažnom pritisku režima Slobodana Miloševića, prihvati zahtev okružnog tužioca da raspiše poternicu i odredi hapšenje i pritvaranje čelnika DOS-a, Nebojše Čovića i Borisa Tadića, kao i kompletnog štrajkačkog odbora kolubarskih rudara.

Njegova sestra Jelena je ranije za Peščanik ispričala da je u noći između 3. i 4. oktobra 2000. godine, sudija Simeunović bio dežuran u Palati pravde.

"Toga dana na moga brata su vršili neviđeni pritisak od strane predsednika suda i javnog tužioca da izda nalog i uhapsi rudare sa Kolubare i izda poternicu za gospodinom Čovićem i Tadićem. Normalno, moj brat je to odbio jer se zna u istražnoj proceduri kako se vodi istražni postupak", ispričala je ranije za Peščanik Jelena.

Simeunović je uveče došao da prespava kod sestre. Tako je čula da ga je tokom noći zvala policija.

"To je bio general Dragan Ilić, koji je isto to od njega tražio, na šta mu je moj brat rekao: “Vi jako dobro znate kako se vrši istraga i ja ne mogu da izdam nalog dok ne vidim ljude i ne saslušam ih”. On je na to njemu rekao: “Mene zove moj pretpostavljeni sa Kolubare.” Znači, tačno se zna ko je bio zadužen za akciju hapšenja rudara na Kolubari, ko je bio na Kolubari. Moj brat je bio taj koji je prekinuo taj lanac. Moj brat je bio taj koji nije hteo da izda nalog za hapšenje na neviđeno, što su oni od njega tražili, i na taj način sprečio krvoproliće u kopu. Kada je moj brat nestao, posle nepunih mesec dana niko se nije oglasio sem Demohrišćanske stranke", ispričala je nesrećna žena.

Smatrala je da su najteže optužbe na račun njenog brata - da je bio težak srčani bolesnik i depresivan - dolazile iz Palate pravde, gde je je sudija proveo tri decenije svog radnog veka.

Sestra ubijenog sudije je iznosila i konkretne tvrdnje u vezi sa, kako je ocenila, ubistvom svog brata. Tvrdila je da su u to vreme postojali privatni zatvori i da je sudija ubijen u jednom od njih, te da je u njegovom telu pronađen azot koji mu je, kako je sumnjala, ubrizgavan u uši što je dovelo do smrti.

Tadić i Dolovac o ubistvu

Deceniju kasnije, 2010. godine, posle izjave tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, republička javna tužiteljica Zagorka Dolovac dovodi u sumnju verziju o samoubistvu.

"Javnost treba da bude svesna da je u vreme kada je sudija nastradao bilo propusta kada su istražne radnje u pitanju, ali i činjenice da su rad na ovom slučaju opstruirali ostaci režima Slobodana Miloševića, koji su, prema indicijama koje postoje, na razne načine stopirali rasvetljavanje slučaja", rekla je Zagorka Dolovac u intervjuu za Danas 2011. godine.

Dodala je i da nadležni tužilac uveliko radi na predmetu.

"I očekujem da ćemo ubrzo imati konkretne rezultate", rekla je Zagorka Dolovac.

Od toga je prošlo 15 godina, a slučaj sudije Simeunovića ostao je nerasvetljen.