Šezdesetšestogodišnji Vasilije Plavšić iz sela Kukići, nadomak Čačka ispraćen je na večni počinak na veoma neobičan način. On je, za života, ostavio deci oporuku da ga sahrane uz muziku. Njegovi potomci i čitava porodica su ispunili tu želju i tako je jedan od čačanskih boema, nakon opela, iz svog dvorišta ispraćen uz pesmu "Hej, čija frula ovim šorom svira".
Kako kažu za Nova.rs u pogrebnoj opremi Đoković, sprovod je organizovan tačno onako kako je Vaso zahtevao. Ali tu nije bio kraj željama počivšeg. On je zahtevao da mu trubači sviraju i tokom sahrane, pa su prisutni naručivali „Moravac“, „Ovim šorom više proći neću“, „Užičko kolo“, „Kondorov let“…
Prema rečima Marka Đokovića, iz istoimenog pogrebog preduzeća, porodica preminulog je dostavila spisak šta je sve Vaso u amanet ostavio.
„Zahtevao je tri sveštenika za opelo, a da se u dvorištu kuće, gde je živeo oglase trubači. Takođe, da njegov kovčeg kroz selo pronesu uz zvuke pesama koje je on voleo. Tako su članovi porodice, rodbina i prijatelji Vasilijeve posmrtne ostatke pratili više od dva kilometra do mršinačkog groblja gde je sahranjen“, kaže Marko.
On navodi da trubački orkestar nije prestajao da svira. Đoković je prisustvovao i sahrani pa je video i sveštenike koji su to dešavanje snimali.
„Interesovalo me kakav je njihov stav po pitanju svega, pa su mi kazali da u Vasilijevoj želji ne vide ništa loše, jer odlazak na drugi svet i treba da bude s pesmom“, istakao je Đoković.
Sahrane sa muzičarima sve češće su u Zapadnoj Srbiji. U ovom pogrebnom preduzeću kažu da im članovi porodica preminulih sve češće dolaze sa zahtevima da se na sprovodu pojave ozbiljni orkestri upravo po željama preminulih – ima tu i narodnih i zabavnih.
Marko kaže da su nedavno imali i drugačiji slučaj, gde je pokojnik zahtevao da mu se, uslovno rečeno gosti, koji dođu da ga isprate sačekaju na kapiji ispred kuće.
„To vam je kao na svadbi, obično na vratima dvorišta čeka harmonikaš i dočekuje posetioce veselja. Članovi akustičnog orkestra sa harmonikama, gitarama, violinama… su svirali i pevali na kapiji puna četiri sata dočekujući prisutne na sahrani“, objašnjava Marko.
Prema njegovim rečima, počivši Vasilije je odabrao oko četrdesetak narodnih pesama i ostavio deci.
„Trubači praktično, osim dok je trajalo opelo, nisu prestajali da sviraju tokom sahrane, a pojedini rođaci su naručivali pesme. Svi su stajali mirno, kako bi mu odali poslednju počast, ali u jednom momentu jedan, pretpostavljam, od rođaka je zakitio muzičare novcima“, kaže Marko.
Muzika i veselje dočekuju čoveka pri rođenju, pesma ga prati kroz život i na kraju ona je opet tu da ga isprati „na nebo“, objašnjava naš sagovornik.
„Smrt je neminovnost svakog života. Upravo je ona najteži osećaj s kojim ćemo se ikada suočiti. Iako smo svesni činjenice da je gubitak voljene osobe – gubitak sa kojim se moramo nositi, ne možemo se pomiriti s činjenicom da ništa nije večno. Boli i sama pomisao da nas je voljeno biće napustilo, da nikad nećemo videti omiljeno lice,čuti glas,videti osmeh… Na to dolazi neopisiva tuga, bol koju krijemo duboko u sebi. I dok pokušavamo da shvatimo da nas je zauvek napustio roditelj, bračni partner ili neko drugi čekaju nas i velike odluke vezane za organizovanje sahrane. Muzika za sprovode postoji od davnina. Ona prati sahrane kroz istoriju. Uz zvuke pogrebnog-posmrtnog marša sahranjivani su vladari, velikani, kao i bogati ljudi viših slojeva. U svetu ne postoji narod i kultura koji ne neguju tradiciju poslednjeg pozdrava uz počasnu muziku“, kaže Marko.
I u Srbiji se neguje takav način opraštanja od drage osobe. Oni podrazumevaju muziku za sahrane. Ona može biti sa klasičnim pogrebnim marševima, starogradskim melodijama, romansama, klasičnom ili stranom muzikom. Obično je to duvački pogrebni orkestar ili solo truba, violina, hor…
„Muzika na sahranama je posebno sredstvo izražavanja bola.Ona nam pomaže da pokažemo svoja osećanja,kad ne možemo da pronađemo prave reči. Kroz poznate tonove dolazi neverovatni izraz ljubavi i poštovanja prema preminulom, kao podrška njegovoj porodici. Uz govor na sahrani, muzika je sećanje na pokojnika i neretko se dešava da se porodica od pokojnika upravo oprašta od voljenog bića uz melodiju i taktove muzike koju je preminula osoba najviše volela“, zaključuje Đoković za Nova.rs.
Pročitajte još:
Komšije Vasilija Plavšića kažu za naš portal da je bilo sasvim normalno da se ispoštuju sve njegove želje.
„Prisustvovali smo pogrebu i ispratili našeg Vasa. Bio je poseban i dobar čovek, verovatno je znao da mu se približava kraj i hteo je da ode na onaj svet onako kako je sam to želeo. Najteže nam je bilo kada su trubači odsvirali pesmu „Ovim šorom više proći neću“, jer znamo da našeg prijatelja nećemo nikada videti i koji nas neće obradovati nekom šalom, dosetkom, jer se preselio na neko bolje mesto“, objašnjavaju komšije za Nova.rs.
Prema rečima sveštenika smrt je neizbežna i treba zaslužiti otići časno pred Boga.
„Sama sahrana je svečani čin, tako da muzika nije u suprotnosti sa religijom. Svaki smrtnik ima pravo na poslednju želju i treba mu je ispuniti. Svako ima svoje tumačenje. Ljudi imaju svakojake ideje kada odlaze u večnost“, kažu sveštenici.
Inače, Vaso je sahranjen na groblju u Mršincima kod Čačka. Iza sebe je ostavio veliku porodicu, sina, dve kćerke, četvoro unučića i brojnu rodbinu i prijatelje.
BONUS VIDEO: Sahrana muža Nikoline Pišek
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare