2
„Iz majskih tragedija ništa nismo naučili, niti počeli da učimo, a izgleda da nismo ni spremni da učimo “ – poručeno je juče u Sremskim Karlovcima sa treće tribine u okviru ciklusa „Škola za sve nas“ koju je iniciralo društvo „Koraci“ sa roditeljima iz OOŠ „Vladislav Ribnikar“.
„Moramo osvestiti potrebu da učimo, kako bi smo se počeli suočavati sa uzrocima sveprisutnog nasilja u društvu ukoliko nešto hoćemo da menjamo. U našem društvu nasilje ima svoje kulturološke i istorijske preduslove, dok se u poslednjih 12 godina snažno generiše u političkoj sferi, potom se prenosi na celo društvo i institucije i utiče na sve segmente našeg svakodevnog života. Ne samo što se ne sankcioniše, već se nasilje podstiče i promoviše, postaje način življenja. Diskurs o nasilju se namerno banalizuje, a kad je sve banalizovano, onda je i relativizovano, kad je sve relativizovano, sve je moguće i dozvoljeno. Naši privatni životi mogu biti podešeni na svaki način, emotivno, porodično, finansijski, što ne znači da smo sigurni. Čim iskoračimo iz svog „mikrosveta“ u opasnosti smo. Pojedinac ne može biti dobro, ukoliko društvo nije dobro. Od 3. i 4. maja nasilje je eskaliralo. Prošle godine je 26 maloletnika počinilo krivično delo ubistva. U tu statistku se ne ubrajuju ubistva u Ribnikaru, Duboni i Malom Orajšu. Moramo početi razgovarati o uzrocima i odgovornosima za sveprisutno nasilje i dogovoriti se u kakavom društvu hoćemo da živimo. Pored kulture sećanja, neophodna nam je kulura suočavanja sa našom stvarnošću i prošlosti – poručio je Marko Oljača.
Suzana Stanković Čikić je poručila ni u najgoroj noćnoj mori nije mogla zamisliti da joj dete bude ubijeno u školi, na času od strane svog vršnjaka. Osvrnuvši se na odnos društava i instutucija prema majskim tragedijama i porodicama ubijene dece, rekla je da može razume greške koje su pravljene u prvih par nedelje, ali ne i sve ono što je usledilo posle.
„Ponašamo se kao u radnim kolektivima u kojim su međuljudski odnosi loši, ćutimo jer znamo kako je i kako se sa da se nosimo misleći da ne može gore. Gore je došlo, došlo je do nečinjenja, potrebe da sve prođe, da sve ne vidimo i da se vratimo u „normalu“. To čekanje dalo je prostora za nove strahove, polarizaciju društva i međusobno nerazumevanje. Nisam slutila da posle 3. maja možemo biti na različitim stranama. Ne bismo se smeli deliti. Tišina i nečinjenje nas je dovelo do eskalacije nasilja pre svega u školima. U duši i sećanju mi je ostalo ono što se dešavalo u medijima koji su se loše postavili koji su od maloletnog počinioca zločina napravili antiheroja. Vremenom smo mi roditelji prepušetni sebi, ostali smo sami. Mnogo toga trebamo menjati, a nismo ni počeli. Svesna sam da je to proces, ali moramo početi što pre da bismo do nečega stigli. Dok čekamo, može nam se desiti nova tragedija. Možda nismo mogli sprečiti Ribnikar, ali verovatno jesmo Dubonu i Malo Orašje, jer je mladić koji je počinio taj masakr već ranije pravio probleme, ali su ga poluge moći njegove porodice štitile od primene zakona. Šta smo preduzeli, čega se bojimo? – poručila je Stanković Čikić.
„Posle par nedelja kad smo došli k sebi i videli šta se sve dešavalo, doživeli smo šok. Shvatili smo da su svi požurili da nastave po starom. Mnogo je bolelo kad smo videli konferencije za štampu i sve što se u medijima dešavalo. U ludoj atmosferi u državi i društvu smo nastavili tamo gde smo stali. Strašno nam je bilo kad su se deca posle 7 dana, u sredu vratila u školu. Posle tri nedelje svi mi roditelji smo se našli i shvatili da nikog od nas niko iz bilo koje institucije nije kontaktirao. Niko ništa nije pokušao organizovati. Sve smo radili sami, dok smo slušali kako sistem nije zakazao. Na svu našu muku, morali smo se uhvatiti u koštac sa institucijama i krenuti u borbu. Ni posle 3. maja nismo shvatili šta nam se desilo. Bavili smo formom, dok je suština izostala. Na svakom koraku se susrećemo sa agresijom, od televizije do Skupštine. Agresija se sistemski propagira – zaključio je Ivan Božović.
Ana Dimitrijević je podsetila na odlaganje dana žalosti, neprimerene konferencije za štampu, vraćanje đaka na mesto traume posle 7 dana i objavljivanje spiska dece od strane Veselina Milića. „Nakon objavljivanja spiska, ta deca su dobijala pretnje iz celog sveta uz poruku kako će neko završiti taj spisak. Podrška je izostala, sve smo morali sami. Niko je izašao i postavio neke pravila i preuzeo odgovornost što je rezultiralo podelama i daljim problemima. Počeli smo braniti zgradu koja više ne bi smela biti škola. Posle godinu dana, jasno je da ne možemo računati na pomoć institucija.“
Branislava Kostić je konstatovala da je naše društvo društvo sistemske krize već više decenija koje je pretvoreno u društvo nasilja. „U takvim društvima vi ne možete promeniti samo medije, pravosuđe, škole, mora se sve menjati. Ciljano školsko nasilje poput zločina u Ribnikaru imaju svoja tri osnova uzroka: nasilje u društvu koje prihvaćeno i popularizovano; školsko vršnjačko nasilje je dopušteno i na kraju lične motive i karakteristike počinioca. Naša država je na osnovu svetskih iskustava donela neke pravilnike tako što je preuzela svaku treću rečenicu. Čak i da je drugačije, nama to ništa ne znači, jer naše škole nemaju autonomiju, resure i kadrove da bi zaista mogle sprovoditi tako ozbiljna uputstva. Naša država je u maju donela moratorijum za izdavanje dozvola za vatreno oružje koji je ukinut u oktobru Počinioci masovnih ubistava u školama imaju niz istih ili različitih osobenosti, ali su svi bez izuzetka su u vreme planiranja zločina pokazivali znake nestabilnosti ili psihološke anomalije u odnosu na njihovo prethodno ponašanje koje je moramo neko od roditelja, nastavnika i drugara i svi su oružje uzeli od roditelja, bliskih članova porodice i prijatelja. Kod nas je u legalnom posedu građana 800 000 komada oružja, a ukupno oko 2 400 000 komada u legalnom i ilegalnom posedu. deca od 16 godina danas, sama, mogu da kupe vazdušnu pušku, npr, a ni vazdušna puška nije bezopasno oružje. Nekada je i ona bila oružje vojske. Moramo početi menjati ono što možemo menjati“ – poručila je Kostić.
„Model nasilja u našem društvu nije ništa novo. Kolektivno smo jako dugo izloženi raznim vrstama traumama, od ratova, sankcija do drugih društvenih kriza. Mi terapeuti znamo da je jedna od najćešćih reakcija na traumu izbegavanje, a oporavak se često dešava u zajednici, društvu. Kada smo dugo izloženi traumama, bez kulture sećanja i suočavanja, traume ostaju neobrađene, nagomilavaju se i rezultiraju društvenim ekscesima. Godinama smo znali za vršnjačko i drugo nasilje na koje se ne reaguje, već se negira, što vodi daljem nasilju. Nužno je bilo da se greši nakon majskih tragedija, problem je što nismo učili na greškama a mogli smo mnogo naučiti. Svaki put kada nasilje prihvatimo kao odgovor mi doprinosimo problemu. Zajednica počinje od pojedinca, zato je važno da budemo tu jedni za druge i naučiti institucije da rade svoj posao“ – konstatovala je Jelena Zulević.
Na trećoj tribini „Škola za sve nas“ govorili su: Suzana Stanković Čikić – mama Andrije Čikića, Ivan Božović – tata Ane Božović, Ana Dimitrijević – mama učenice iz OOŠ „Vladislav Ribnikar“, Jelena Zulević – psihoterapeutkinja, Branislava Kostić – doktor nauka bezbednosti i Marko Oljača iz društva „Koraci.
Tribina je završena slušanjem kompozicije „Emocije“ Andrije Čikića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
