Iskaz vojnog policajca ruši ključni deo afere "špijunaža": "U ‘Šariću’ u trenutku hapšenja generala Perišića nije bilo vojnih dokumenata, dokazi koje sam sačinio naknadno su falsifikovani“

Perišića je Apelacioni sud u Beogradu 2022. godine pravosnažno osudio na četiri godine zatvora zbog odavanja vojne tajne, odnosno predaje poverljivih vojnih dokumenata službeniku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država Džonu Nejboru 2002. godine. Istom odlukom Miodragu Sekuliću i Vladanu Vlajkoviću potvrđene su kazne od po godinu i po dana zatvora zbog odavanja vojne tajne u pomaganju.

Aktivni pripadnik Vojske Srbije, inače zastavnik vojne policije Dejan Spasojević, koji je 14. marta 2002. godine učestvovao u hapšenju tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije i bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića, tvrdi da tokom akcije u motelu „Šarić“ u Meljaku nije pronašao, niti fotografisao, bilo kakva vojna dokumenta za koja je Perišić kasnije osuđen.

„Izjavu dajem na okolnost mog učešća u hapšenju general-pukovnika u penziji, tada aktuelnog potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića. Hapšenje se desilo 14. marta 2002. godine, oko 20 časova u restoranu motela „Šarić“ na Ibarskoj magistrali u Beogradu, tj. u Meljaku. Ja sam u to vreme radio kao krim-tehničar vojne policije u činu starijeg vodnika i moja dužnost bila je da prikupim i dokumentujem materijalne dokaze, odnosno izvršim fotografsko dokumentovanje svih zatečenih stvari i predmeta kod lica koja se tu zateknu, a u cilju dokumentovanja određenog krivičnog dela“, rekao je u svojoj izjavi Spasojević.

Kako tvrdi u svom iskazu, upravo je dokumentacija koju je on tada sačinio kasnije promenjena, odnosno falsifikovana.

„Otprilike šest meseci ranije, negde od septembra 2001. godine, moju jedinicu koja se nalazila u sastavu bataljona vojne policije u v.p. 2130-4 stavili su u stanje pripravnosti. Tražili su od nas koji radimo da nam tehnika i oprema kojom raspolažemo bude ispravna, kompletna i odmah upotrebljiva, što je uključivalo svu našu raspoloživu kriminalističko-tehničku opremu. Za svo to vreme nismo imali nikakvu drugu aktivnost i niko nije rekao zbog čega smo u pripravnosti. Tog 14. marta 2002. godine naređeno nam je da sa opremom i vozilima krenemo u rejon Lipovačkih šuma, ali nam ni tada niko nije rekao koji je razlog našeg pokreta“, naveo je on.

Prema njegovim rečima, akcija hapšenja pripremana je mesecima ranije. Ističe da su, zajedno sa pripadnicima „Kobri“ i pripadnicima Uprave bezbednosti, bili parkirani kod hotela sve do nešto posle 20 časova, kada su dobili signal da izvrše hapšenje.

„Tim za hapšenje je predvodio kolega iz odreda „Kobre“, a bilo ih je dvojica. Mi smo davali asistenciju i vršili uviđaj. Kada smo ušli u restoran, prišli smo stolu za kojim je sedeo Momčilo Perišić (koga sam odmah prepoznao kao bivšeg NGŠ) i još jedan visoki, proćelavi čovek sa brkovima. Bili smo u civilu, predstavili smo se da smo vojna policija, kolege iz odreda „Kobre“ su osumnjičenima naredile da povade sve iz svojih džepova i torbe na sto, što su oni i uradili. Kolega Mile Jovanović (sada pokojni) je snimao VHS kamerom marke „Panasonic“, a ja sam fotografisao manuelnim fotoaparatom marke „Minolta 750“. Mi smo ušli prvi zajedno sa pripadnicima odreda „Kobre“ jer smo trebali da snimimo ceo tok događaja. Osumnjičeni koji je bio u društvu Momčila Perišića imao je i torbu iz koje je čitav sadržaj na sto izvrnuo/povadio, pukovnik Dragan Telesković iz Uprave bezbednosti VJ, koji je i rukovodio akcijom. Moja uloga bila je da fotografišem predmete koje su osumnjičeni povadili na sto iz džepova i pomenute torbe, kao i lica koja se hapse. Za to sam kao krim-tehničar imao fotoaparat u boji marke „Minolta 750“, sa filmom u boji koji je mogao da fotografiše 24 fotografije visoke rezolucije“, naveo je on.

Istakao je da je fotografisao predmete iz različitih uglova, kao i sam tok hapšenja. U tom kontekstu navodi da su fotografisani predmeti izvađeni iz džepova osumnjičenih, kao i torbe Džona Nejbora i stavljeni na sto.

„Ceo taj događaj, od momenta ulaska u restoran pa do izlaska sa osumnjičenima, odnosno uhapšenim licima iz restorana, trajao je oko desetak minuta. Osumnjičeni su uvedeni u vojno vozilo, tj. „maricu“, kojim je upravljao kolega, stariji vodnik prve klase Zoran Đurić, i koji je svo vreme akcije bio u vozilu na parkingu i nije ulazio u restoran, dakle nije bio na uviđaju u restoranu niti je u njega ulazio. Nije mi tad bio poznat razlog zašto je pukovnik Dragan Telesković naredio da napustimo restoran „Šarić“ i samo mesto uviđaja, a da nismo popisali predmete koji se nalaze na stolu u prisustvu osumnjičenih, što se uvek radilo. Na stolu su bili svi predmeti pronađeni kod osumnjičenih u njihovim džepovima i u torbi Džona Nejbora. Odgovorno tvrdim da među tim predmetima nije bilo vojnih dokumenata niti stenograma kolegijuma NGVJ, niti sam ih fotografisao“, naveo je on i dodao:

„Bilo je pet do šest papira A4 formata na engleskom jeziku, za koje sam kasnije saznao da su vraćeni Džonu Nejboru, kao i diplomatska pošta u žutoj koverti, zapečaćena na više mesta jemstvenikom i voskom, zajedno sa ostalim njegovim ličnim stvarima. Pukovnik Dragan Telesković je pomenute predmete pokupio, kao i torbu američkog diplomate, kojeg smo u međuvremenu legitimisali, te sve to odneo sa sobom. Nakon hapšenja osumnjičeni su uvedeni u „maricu“ i svi smo krenuli ka našoj matičnoj kasarni u Topčideru. Tu je nastavljen uviđaj, ali ja nisam u nastavku uviđaja učestvovao, niti je bilo potrebe za tim jer sam ja već fotografisao sve predmete koji su kod osumnjičenih pronađeni, i to na licu mesta“.

Nakon hapšenja, svi su se vratili u matičnu kasarnu u Topčideru, gde je nastavljen uviđaj. Spasojević tvrdi da u njegovom nastavku nije učestvovao, jer je svoj posao završio na licu mesta. Nekoliko dana kasnije sačinio je kriminalističko-tehnički dokument (KTD).

„Na naslovnici pomenutog dokumenta sam napisao datum nastanka istog, moje ime i prezime i moj čin, opisao sam na koji događaj se odnose prikupljeni materijalni dokazi, tj. fotografije, ubacio unutra 16 fotografija dimenzija 13×18 cm u boji, visoke rezolucije, i sve to predao svom pretpostavljenom starešini, kapetanu Momčilu Milosavljeviću, na odobrenje i overu sa njegovim potpisom. Dokument je dobio svoj delovodni broj i kao takav, nakon overe, prosleđen je na dalje postupanje Upravi bezbednosti, u čijem smo se sastavu nalazili. Time se moj posao u ovom predmetu završio. Uz KTD dokumentaciju predao sam i negative filma iz fotoaparata“, rekao je on i dodao:

„Dakle, nisam znao niti mogao pretpostaviti da će neko službenu ispravu bez mog odobrenja menjati, što je samo po sebi krivično delo. Nakon završetka suđenja, preko mog prijatelja Milana Đulafića i Momčila Milosavljevića, na njihovo insistiranje, stupio sam u kontakt sa Vladanom Vlajkovićem u nameri da pogledam još jednom KTD, koji sam ja navodno sačinio, a koja je korišćena u sudskom postupku protiv Vladana Vlajkovića i drugih. Nakon više odbijanja da pogledam istu KTD dokumentaciju jer znam šta sam radio i kako sam radio, ipak sam pristao. Tada mi je prezentovana dokumentacija iz sudskih spisa“.

Kaže da je odmah primetio više nepravilnosti. Prva se, prema njegovim rečima, odnosila na potpis njegovog tadašnjeg starešine.

„Potpis pretpostavljenog starešine, kapetana Momčila Milosavljevića, nije bio originalan“, tvrdi Spasojević.

Na dokumentu je, kako navodi, pored njegovog imena stajalo i ime Zorana Đurića kao navodnog izrađivača KTD-a. To mu je, tvrdi, bilo posebno sporno.

„On nije bio ni prisutan pri izradi istog, niti je učestvovao u izradi fotografija, niti je ulazio u restoran gde smo vršili uviđaj, već je na parkingu sedeo u „marici“, navodi Spasojević.

Ćirilica umesto latinice

Druga nepravilnost koju je uočio odnosila se na način na koji je tekst bio ispisan.

„Tokom celog foto-elaborata su slova kojima je pisan tekst opisa fotografija na ćiriličnom pismu, a ja sam isto radio na latiničnom pismu, odnosno na mašini za kucanje sa latiničnim pismom, koja je nama tada jedina bila dostupna“, navodi on.

Posebno su mu, kako tvrdi, bile sumnjive pojedine fotografije.

„Na više mesta se uočavaju fotografije koje ja nisam sačinio, s obzirom na podlogu na kojoj su sačinjene, kao i fotografije na kojima stoje numeričke oznake datuma i vremena nastanka istih, što je tehnički neizvodljivo sa fotoaparatom marke „Minolta 750“, tvrdi Spasojević.

Strelice na fotografijama

U dokumentaciji je, prema njegovim rečima, primetio i strelice koje su ukazivale na određena dokumenta.

„Takve strelice nikada pre toga niti posle toga u praksi nisam koristio jer nije po pravilu forenzičke fotografije“, navodi.

Spasojević tvrdi da sve do okončanja suđenja, koje je bilo tajno, nije znao da će Momčilo Perišić i ostali biti osuđeni na osnovu navodnih vojnih dokumenata pronađenih u motelu „Šarić“.

„Mislio sam da im se sudi za pronađena vojna dokumenta u kabinetu Momčila Perišića ili za nešto što je Uprava bezbednosti imala o aktivnostima Momčila Perišića van mojih saznanja“, istakao je on u svojoj izjavi.

Ipak, njegova tvrdnja ostaje ista – predmeti koje je fotografisao tokom hapšenja, kako kaže, nisu sadržali vojna dokumenta niti stenograme kolegijuma NGVJ.

„Odgovorno tvrdim da u motelu „Šarić“, prilikom pretresa osumnjičenih i fotografisanja predmeta, nije bilo nikakvih vojnih dokumenata niti su oni fotografisani“, navodi Spasojević.

Na kraju svog iskaza posebno ističe da je čitavu karijeru proveo u Vojnoj policiji i da je upravo njegov posao bio da dokumentuje materijalne dokaze.

„Čitavu svoju karijeru sam proveo u vojnoj policiji, boreći se protiv raznog oblika kriminala i falsifikata. Nisam ni slutio da će neko falsifikovati moj dokument koji sam ja izradio, na čijoj naslovnici stoje moje ime i prezime, i da će neko, između ostalog, na bazi tog falsifikata biti osuđen“, naveo je u izjavi.

Šta je otkrilo svedočenje Belog?

Podsetimo, Nova.rs je juče objavila svedočenje Miroslava Beloševića Belog, nekadašnjeg pripadnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije i bliskog saradnika preminulog generala Ace Tomića, koje otvara potpuno novo pitanje o aferi „špijunaža“.

Belošević je tvrdio da u motelu „Šarić“ nije video primopredaju bilo kakvih tajnih vojnih dokumenata između generala Momčila Perišića i američkog diplomate Džona Nejbora, i da je upravo zbog toga nakon hapšenja nastao problem sa dokazima. Posebno je ukazao na tvrdnje da su fotografije i druga dokumentacija sa mesta hapšenja naknadno menjane, odnosno da su u kriminalističko-tehničku dokumentaciju unošeni materijali koji nisu nastali na samom mestu događaja. Njegov iskaz tako dovodi u pitanje jedan od ključnih elemenata na kojima je počivala optužba protiv Perišića, a to je da je u „Šariću“ zatečen tokom primopredaje poverljivih vojnih dokumenata.