Sa plafona ljušti se malter, kupatilom se širi buđ, vrata se „zaključavaju“ vezivanjem kanapa za kvaku, a od toalet papira, ubrusa i sapuna, naravno nema ni traga, ovako izgledaju mokri čvorovi u ambulanti za dečju otorinolaringologiju (ORL) i maksilofacijalnu hirirgiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS), a ni kupatilo Klinike za ORL, za najmlađe obolele, nije u boljem stanju, što se jasno vidi na snimcima i fotografijama koje su nam poslali čitaoci, čija su deca pacijenti ovih ustanova.
Ako su sanitarije u klinikama jedan od najboljih pokazatelja higijene, a tako i odnosa države prema pacijentima i zdravstvenom sistemu, onda slike koje svakodnevno viđamo u bolnicama širom zemlje, u kojima se leče najteže oboleli, svedoče o činjenici da je održavanje bolničkih zgrada, njihovih soba, kuhinja i toaleta, kao i ulaganje u higijenske uslove, ali i prijatniji ambijent koji priliči čoveku, poslednja rupa na našoj finansijskoj svirali.
„Sve se raspada. Ove stare zgrade Kliničkog centra su kao kulise za film strave i užasa. Nova zgrada Kliničkog centra je prelepa, moderno opremljena, ali veliki broj klinika je i dalje u starim objektima, gde se leče odrasli i deca. Na ORL su zamenili ulazna vrata, stavili su nova, PVC i prozore, da spolja deluje sređeno, a fasada im pada i unutra je katastrofa. Naša ćerka leži na ORL klinici od ponedeljka, lekari su sjajni, ali bolnica je na ivici raspadanja. Toaleti za decu su kao u javnom WC-u, vrata zaključavamo tako što vezujemo kanapčić za kvaku, jer ključa nema, a i brava ne radi. Ne mogu da zamislim da u nekoj privatnoj ustanovi bude ovakvo stanje u kupatilu, ali eto ovako je za nas koji se lečimo na knjižicu. Mi ćemo ovde biti nekoliko dana, a lekari i sestre moraju da dolaze da rade svaki dan u ovim propalim objektima“, priča za Nova.rs M. K. (38), mama devojčice koja se leči na Klinici za ORL UKC Srbije.
U ambulanti ORL, koja se nalazi u drugoj zgradi, situacija nije ništa bolja. U toaletu u kojem je odvojen deo za decu i za odrasle, stanje maltera na zidovima, vlage po ćoškovima i nedostatak osnovnog higijenskog materijala, jasno pokazuju da je situacija više nego zabrinjavajuća i da su uslovi na nuli.
Pročitajte još:
„Ne smemo da ostavljamo toalet papir, ni ubruse, čak ni sapun u toaletima, jer kradu. Kad bilo šta ostavimo, da pacijenti imaju kada im zatreba, sve nestane. Da li neko od njih odnese ili nepoznati ljudi ulaze na kliniku i nose, ne znam, ali je tako“, kaže jedna od sestara iz ORL ambulante.
Na samom ulazu u zgradu, u kojoj je smeštena ambulanta za ORL i maksilofacijalnu hirurgiju, pacijente čeka zaboravljena, popucala, delimično tapacirana stara klupa, koju ostavljaju za sobom dok se stepenicama penju prema oronulim vratima, koja plaču za farbom, a oboleli ih moraju proći kako bi ušli u čekaonicu.
Nažalost, prijemne ambulante u većini beogradskih državnih klinika, posebno UKC Srbije, sa izuzetkom nove zgrade, neugledne su i neuslovne za teško obolele, koji u njima sede minimum četiri, a nekad i do sedam sati dnevno, čekajući da prođu sve neophodne preglede. Osim oronulih prostorija, neprijatnog mirisa vlage, buđi sa zidova i toaleta koji najčešće nisu u funkciji, mučninu kod svakog pacijenta koji uđe na vrata klinike, prvo izazove jeziva gužva i desetine obolelih, koji samo što ne sede jedni drugima u krilima.
„Osim što zgrada izgleda jadno i propalo, gužve su stravične, čekamo satima na pregled kad god da dođemo. Zakazivanje u teoriji postoji, a zapravo, kad god da dođete, čekaćete. Ne razumem zašto uopšte idemo po termine, zašto nam zakazuju kad stalno čekamo“, kaže Miroslav Đokić (62), koji je na ORL pregled došao iz Valjeva.
Odeljenja za hospitalizovane pacijente državnih klinika, izgledaju tako da već obolelog čoveka dodatno ubiju u pojam, sivilom, polumrakom i štrokom koja se proteže od prizemlja do poslednjeg sprata.
Pisali smo više puta o najjezivijoj čekaonici na Klinici za endokrinologiju, čije su fotografije preplavile internet, a građani koji nikada nisu imali teže zdravstvene probleme, koji bi ih možda doveli i do ove zgrade, ne mogu da se načude, niti da poveruju da takvo mesto postoji i da je namenjeno bolesnima. A na samo nekoliko minuta hoda, u svom punom sjaju, ponosno stoji nova zgrada UKC Srbije, šljašteći u modernom i ulickanom ruhu. Unutar njenih zidova i stakala, preseljeno je nekoliko klinika, uključujući i Urgentni centar Srbije. Ne znamo međutim, koliko ćemo čekati na završetak izgradnje njene druge kule, jer sve do tada, naši pacijenti osuđeni su da satima sede u pomenutim horor čekaonicama, na čiju sanaciju i renoviranje je i bog zaboravio.
Jasno je svima da Srbija plače za stručnim kadrom, da nam nedostaju specijalisti koji bi, da ih ima, znatno ubrzali usporenu „traku“ za preglede. Da ima savesti kod nadležnih, čekaonice bi blistale sa novim pločicama i udobnim foteljama, slikama i šarenim bojama, mirisale na cveće i osveživače vazduha, a svi toaleti bili bi u funkciji, sa obezbeđenim papirom, ubrusima i sapunom. Gužva bi ostala samo ružno sećanje, ako bismo umesto dva, imali po šest specijalista u svim ambulantama. I koliko god trenutno da ih ima, nama je neophodno troduplo više, jer broj obolelih nezaustavljivo raste, gužve su nam postale uobičajane, a sedenje od po nekoliko sati u ruiniranim čekaonicama pred vratima ambulanti, normalno i podrzumevajuće.
BONUS VIDEO: Užasno stanje Klinike za endokrinologiju KC Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare