3
Festival Slobodna zona nas je navikao da poslednja izdanja pamtimo po nekoliko velikih filmskih imena posebno onih koja otvaraju festival kao što su to bili kanski pobednici „Anora“ Šona Bejkera, i „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda ili „Zlo ne postoji" japanskog majstora filma Rjsukea Hamagučija dobitnika velike nagrade žirija u Veneciji.
Piše: Dejan Šapić
A 21. izdanje koje počinje večeras i održava se do 10. novembra u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu proći će tiho, bez svečanog otvaranja, crvenog tepiha, bez takmičarskih programa žirija i nagrada. Shodno aktuelnoj situaciji u srpskom društvu i kulturi, gde Ministarstvo kulture Srbije takoreći bojkotuje kulturne manifestacije ne izdvajajući sredstva za njihovo održavanje, organizatori Slobodne zone su odlučili da održe ove godine festival koji će biti revijalnog karaktera.
Neće biti čak ni razgovora Kompas slobodne zone koji je svake godine predstavljao jednu od vezivnih tački festivala gde se kroz izabrani film otvarala polemika o gorućim temama u društvu. Zaista je to velika šteta, jer se čini da su sada takav razgovor i polemika o stanju u svetu i posebno našoj situaciji, u kojoj smo zaglavljeni već nekoliko godina, preko potrebni.
Izbor filmova je takav da nećemo imati „velike naslove“ koji su obeležili ovu godinu na svetskim festivalima, ali ako pogledamo program u celini je ujednačenog kvaliteta jer su tu opet prisutni vodeći autori. Tu su filmovi Kristijana Pecolda „Ogledala br 3“, Olivera Stona „Lula“ ili pomalo zaboravljeno, ali odlično ostvarenje iz 2017. godine „Rjuiči Sakamoto: Koda“ Stivena Nomura Šibla.
Čini se da se festival bar u ovogodišnjem izdanju vraća početnoj misiji da se bavi gorućim i aktuelnim temama, nekada i onim pomalo zaboravljenim problemima koje muče svetska društva i pojedince za nas često nevidljive ljude u filmovima koji na nepretenciozan način obrađuju suštinu ovih pojava. Često su ovi filmovi pomalo skrajnuti sa „prve linije“ velikih festivala i filmskih kritičara gurnuti u drugi plan. Utoliko je značaj Slobodne zone veći jer nam osvetljava neke izostavljene i pre više godina realizovane filmove koji nismo imali prilike da vidimo.
Takođe primetan je izbor najraznovrsnijih tema – od biografskih priča političara ili poznatih ličnosti iz sveta filma i muzike, preko sportskih aktera do intimnih priča o porodici, identitetu, prijateljstvu i ljubavi uz naravno nezaobilazni društveni i politički aktivizam. Tako „Lula“ (2024) u korežiji Oliver Stouna, Robert S. Vilsona govori o brazilskom predsedniku Luiz Inasio da Silvi koji je podigao levicu u toj zemlji. Bio je član sindikalnog pokreta i vođa borbe protiv vojne diktature u Brazilu, a na vlast u Brazilu je došao drugi put 2023, pobedivši kontroverznog populističkog predsednika Bolsonara. Lidera Lulu koga su obožavali Brazilci i devet meseci je nedužan proveo u zatvoru, Stoun istražuje kroz više intimnih intervjua.
Još jedan intimistički prikaz videćemo u ostvarenju „Lajza Mineli sjajna i apsolutna istinita priča“ (2024) reditelja Brus Dejvid Klajna koji je napravio dokumentarac kao omaž filmskoj zvezdi, jednoj od najvećih diva i prati njenu povezanost s mentorima i influenserima tokom duge karijere.
Od muzičkih dokumentaraca izdvajaju se dva potpuno različita po biografskom pristupu i posmatranju karijera. Prvi od njih je „Rjuiči Sakamoto: Koda“ Stivena Nomura Šibla o evoluciji autorove muzike gde prateći jednog od najvećih savremenih muzičara paralelno otkriva da je istovremeno vodeći aktivista koji se bori protiv nuklearne energije u Japanu. Drugi je „Džordž Majkl“ (2023) dokumentarni film o burnom životu legendarnog pop muzičara, iz vizure prijatelja i kolega. Režirao ga je Simon Nejpijer-Bell poznati menadžer muzičara kao što su The Yardbirds, Ultravox, T. Rex, Marc Bolan, Boney M, Sinéad O’Connor. Jedno vreme je i bio menadžer bendu Wham i Džordž Majklu.
Kada su sportske teme u pitanju američki igrani film „Žeđ za slavom“ (2023) reditelja Ilajdža Bajnama prati mentalno obolelog radnika, čiji san da postane bodibilder ispunjava smisao života ali ga polako dovodi i do nervnog sloma. Potpuno drugi ugao zauzima engleski dokumentarac „Kraj oluje“ (2020) Džejmsa Erskina poznatog po pričama o sportistima, koji se ovoga puta bavio fudbalskim klubom Liverpul i trijumfom u Premijer ligi u čuvenoj sezoni 2019/2020.
Slobodna zona je poznata po tome da neguje regionalne filmske autore i da se trudi da prati njihov rad prikazujući nove filmove. Takav je slučaj sa Nebojšom Slijepčevićem čiji su svi do sada filmovi prikazani na festivalima uključujući i prošlogodišnji – u Kanu nagrađeni kratki film – „Čovjek koji nije mogao šutjeti“. Ove godine na programu je angažovana dokumentarna priča „Crveni tobogan“ (2025) o zagrebačkom parku u naselju Savice kojeg investitori žele da pretvore ili u crkvu ili u sportsko igralište. Borba stanovnika za očuvanje parka traje čitavu deceniju. Priča koja se dešava svuda oko nas u regionu sa različitim varijetetima predstavljena je u dinamičnom rediteljevom maniru sa duhovitim dosetkama i neočekivanim preokretima.
Još jedan regionalni predstavnik čiji je debitantski igrani film „Sirin“ (2023) bio prikazan na „Slobodnoj zoni“ reditelj Senad Šahmanović ove godine ima novi dokumentarac „Vude, ti si pobjedio“ (2025) o Dušanu Vukotiću, jedinom jugoslovenskom dobitniku Oskara i pioniru svetske postmodernističke animacije. Reditelj nam pruža uvid u fenomen Zagrebačke škole crtanog filma i generacije kreativaca okupljene oko zajedničke ideje o proizvodnji animiranog filma. Kroz arhivske televizijske materijala HRT-a, RTS-a i RTCG-a, lična svedočanstva i kontekst političkih promena, film prati njegov uspon, a kasnije i pad u vreme raspada Jugoslavije prateći ključna društveno-politička dešavanja tog vremena.
Od 37 igranih i dokumentarnih ostvarenja iz 20 zemalja koji će biti prikazani na 21. Slobodnoj zoni izdvaja se jedan od najboljih filmova Kristijana Pecolda „Ogledala br 3“ (2025.) čija je premijera bila u Kanu u selekciji „Dani autora“, o kome smo pisali kada je bio prikazan na Festivalu evropskog filma Palić.
Bavi se problemom pripadnosti i svesnog prihvatanja zamene identiteta gde devojka Laura (Paula Bir), posle saobraćajne nesreće u kojoj gine njen momak, ostaje praktično neozleđena, jedva s ogrebotinom. Žena koja je sve videla iz komšiluka Beti (Barbara Auer) izvlači je iz automobila, poziva hitnu pomoć i, što je neuobičajeno, umesto da ode u bolnicu Laura ostaje u kući meštanke. Pecoldovi likovi zrače određenom nedorečenošću, jer svaki od njih ima tajnu. Bavi se složenim odnosima između nepoznatih osoba koje se tek upoznaju i pokušavaju međusobom da suoče sopstvene svetove, lične vrednosti i moralna načela. Film koji ne smete propustiti!
Među igranim filmovima od kojih se dosta očekuje izdvajamo nemački „Od Hilde s ljubavlju“ (2024) Andreas Drezena o članici antinacističke grupe u ratnom Berlinu 1942. godine u kojem naslovnu ulogu igra Liv Liza Friz (poznata po seriji „Vavilon Berlin“) prikazanog na Berlinalu. Još jedan nemački film sa Berlinala jeste triler „Histerija“ (2025) reditelja turskog porekla Mehmeta Akifa Bujukatalaja. Priča je neobična, jer kada za potrebe jedne filmske scene Kuran biva spaljen na snimanju, multietnička filmska ekipa upada u međusobna previranja što vodi do opšte histerije.
„Kako zaraditi milione pre nego što baka umre“ (2024) Pat Bunitipata je najgledaniji tajlandski film u svetskim bioskopima u istoriji i nacionalni kandidat za Oskara 2024. koji je uvršten u izbor od 15 kandidata, a za kraj izdvajamo francuski naslov „Poseta“ (2024) Patrisja Mazuia s Izabel Iper u glavnoj ulozi. U filmu s prošlogodišnjeg Kana pratimo dve žene iz različitih društvenih slojeva koje posećuju svoje muževe u zatvoru a među kojima se vremenom rađa neočekivano prijateljstvo.
I, ne smemo zaboraviti da bez obzira u kakvoj se društveno političkoj situaciji nalazimo i bez obzira na to s kolikim budžetom festivali raspolažu, da li imaju goste i bogate prateće programe – ono što ostaje i čega ćemo se sećati jesu dobri filmovi koje smo pogledali. Zato neka 21. Slobodna zona počne – već dugo nismo imali filmski festival u Beogradu, i publika je željna dobrog filma.
