0
Ivana (37) i Predrag (38) Nikitović iz Čačka su za samo deset dana zabavljanja shvatili da su jedno za drugo. Nakon zajedničkog života, a potom i venčanja, na red je došlo i planiranje porodice. Nažalost, uprkos njihovoj ogromnoj želji, Ivana nikako nije ostajala trudna. Peđa je saznao da je rezultat spermograma svaki put loš, te se suočio sa gorkim saznanjem i ogromnim strahom za svakog srpskog i balkanskog muškarca - da možda nikada neće biti otac. A onda se dogodilo čudo - na dan njihove desetogodišnjice braka, saznali su da će dobiti bebu. I rodila se Iskra, koja danas ima četiri godine. Reči ovog ponosnog oca koji je u jednom trenutku želeo da odustane, treba svi dobro da čuju, a posebno oni koji prolaze kroz sličnu situaciju.
Ivana i Peđa prošli su dugačak i trnovit put dok se nije rodila Iskra. Od lekara, pregleda, institucija, udruženja, do parova koji prolaze kroz isto.
Njihova borba je dala rezltat – Iskru, a za Nova.rs ovaj ponosni otac kaže da, kad bi mogao da vrati vreme unazad, bio bi onakav kao što je danas – pozitivan, uporan i otvoren prema svima.
„Kada smo se suočili sa ovim problemom, u prvih mah je vladalo neznanje, strah, a onda je usledilo upoznavanje doktora. Prošli smo kroz razne situacije, a kada smo došli do doktorke Crnogorac zahvaljujući kojoj danas imamo Iskru, sve je bilo mnogo lakše. I zato smatram da treba da se priča, priča i stalno priča o problemu začeća i o vantelesnoj oplodnji. I ja sam bio zatvoren, ali kad sam shvatio da nisam jedini, sve je bilo drugačije. Samo saznanje da je supruga trudna, učinilo je da se osetim rasterećenije, lakše sam disao. Uspelo je. Mi smo uspeli. Iskra je upotpunila nas i naš život“, kaže Peđa za naš portal, koji ne krije da bi se sada prema celoj situaciji ophodio potpuno drugačije.
A onda je razgovor nastavila Ivana – hrabra, pozitivna i snalažljiva žena koja smatra da je „sudbina umešala prste“, te da je blo suđeno da beba malo pričeka.
„Smatram da je sve sudbina i božija volja jer smo na našu desetogodišnjicu saznali da sam trudna, nakon vantelesnog procesa. Mislim da je sve bilo uređeno tako da se nas dvoje bolje upoznamo, da prođemo kroz sve to kroz šta smo i prošli, pa da bi, eto, dobili Iskru, iskricu naših života“, priča nam Ivana.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Priznaje da je Peđa bio „uštogljen“ i zatvoren od samog početka njihove priče o potomstvu, dok sada celo iskustvo posmatra sa drugačije, vedrije strane.
„Mi smo se deset godina dogovarali: Ajde ovo ćemo, ajde ono ćemo. Kada smo shvatili da bebe nema, okrenuli smo se ka lekarima. Nažalost, spermogram je bio jako loš. Mi ništa nismo znali o tome. Parovi su, inače, malo obavešteni o svemu tome. Doktori imaju tu neku osnovnu informaciju, pogotovo oni u državnim ustanovama. Mi smo tek kod privatnog doktora szanali šta zapravo znači taj spermogram. Suprug je zapravo bio psihički loše zbog samog saznanja da možda nikada neće biti otac. To su strašne stvari u momentima kada ste mladi i želite porodicu“, nastavlja Ivana.
Kaže da je oduvek želela da bude otvorena prema njihovoj najvećoj životnoj borbi, do je njen suprug bio zatvoren.
„Ni sa kim nije želeo da priča na tu temu, hiljadu puta sam mu rekla da porazgovara sa nekim, da izbaci iz sebe sve što ima. I tek kada je to uradio, shvatio je da mi nismo jedini par koji se bori za potomstvo. Meni je mnogo lakše kada sa nekim podelim naše iskustvo. Nažalost, mnogo je parova koji su u sličnoj situaciji, a smatram da nisu dovoljno informisani o svemu“.
A onda joj je Peđa, razočaran zbog okrutnog saznanja, rekao da svako nastavi svojim putem.
„Ja njemu kažem: ja sam svoj put već odredila, bio ovakav ili onakav, takav je, borićemo se zajedno i to je to. Svašta smo isprobavali, pokušavali, čekali na državne ustanove, zakazivanje pregleda, pa odlasci, intervencije. I onda sam, sticajem okolnosti, pročitala knjigu od spisateljice Vesne Dedić. Moja kuma je godinama insistirala da pročitam tu knjigu jer se u njoj spominje izvesna doktorka Crnogorac. Stvarno nigde nije imalo da se pročita o suprugovom specifičnom slučaju o azospermiji. Tek kada sam, pročitavši knjigu, videla da postoji tračak nade, to me je bukvalno podiglo iz pepela. Tada sam počela da istražujem“, objašnjava Iskrina mama.
Potom su odlučili da idu na privatnu kliniku u Novi Sad kod doktorke Crnogorac i da se zajedno suoče sa svojim rezultatima.
„Posle razgovora sa njom, ja sam bila preporođena. Peđa je bio u šoku pitajući me: A šta je sad nama doktorka rekla? Ona je nama rekla da smo mladi i da će to sve da bude kako treba. Bogu hvala, i jeste bilo kako treba. Radili smo punkciju testisa kojom je utvrđeno da on ima spermatozoide, a posle smo radili aspiraciju kod mene. I zatrudnela sam, iz prvog puta vantelesnom oplodnjom“.
Ivana je imala blizanačku trudnoću, ali je u devetoj nedelji izgubila jedan plod. Međutim, ostala je Iskra.
„Iskra nam je sada centar zbivanja i stvarno jedna iskra u našim životima. Deset godina smo je čekali, imali smo ime za nju od samog početka. Posle deset godina čekanja, sve smo uspeli, došli smo do željene trudnoće. Sećam se, kada je trebalo da uradim nalaz da potvrdim trudnoću, uspavala sam se, nekako sam se zapravo plašila da odem po nalaz, iako sam negde predosećala da sam trudna. Odmah sam javila Peđi, nisam mogla da mu vidim reakciju jer sam ga pozvala telefonom, ali sam mu osetila u glasu sreću i veliko oduševljenje što smo zajedno uspeli. Bila sam ponosna na njega što smo se izborili do samog kraja“, kaže uzbuđeno ponosna majka.
Dodaje da je najvažnija želja, a njena želja za potomstvom je bila prevelika.
„Svaki put sam sebi zadala cilj. Potajno sam znala da ću biti mama. Nijednog trenutka nisam razmišljala o opciji da neću uspeti. Nisam sebi dala to za pravo. Svaki prvi rođendan sam oplakala, svako prolaženje pored vrtića i škole. Govorila sam sebi: još malo, još malo i to je bilo to. Zatrudnela sam“.
Iako bi voleli da njihova devojčica dobije batu ili seku, Ivana kaže da strah i dalje postoji.
„Bogu hvala na Iskri i hvala doktorki Zorici Crnogorac. Nisam sigurna za ponovnu borbu, iskreno. Već imam 37 godina, rekla sam sebi, ako se odlučim na drugo dete, to će biti do četrdesete. Nakon toga, ne želim da isprobavam niti pokušavam jer mislim da psihički nisam spremna za neke situacije, konkretno za promašaj. Previše je brige, možda i preterujem, pošto sam previše zaštitnički nastojena prema detetu. Verovatno razmišljam na daleko. Zapravo, previše razmišljam. To je problem“, priznaje Ivana.
Od rođenja prve bebe putem vantelesne oplodnje u Velikoj Britaniji, do danas prošlo je tačno 45 godine. Tim povodom, dr Zorica Crnogorac, specijalista ginekologije i akušerstva, supspecijalista steriliteta i fertiliteta za Nova.rs objašnjava šta se od tada, pa sve do danas promenilo u procesima vantelesne oplodnje.
„Danas se širom sveta obavlja preko milijardu procedura vantelesne oplodnje, i sve češći je put ka roditeljstvu. Tehnike su se u velikoj meri poboljšale, a povećana je i stopa uspešnosti. Sterilitet je globalno postao problem, koji nije zaobišao ni našu zemlju. Sve više je pacijentkinja u svetu i kod nas koje imaju procedure VTO oko ili posle 40 godine, tako da je zbog njihove brojnosti opravdano pomeranje starosne granice. S druge strane, sa stručnog aspekta znamo da uspešnost vantelesne oplodnje opada posle 40-te godine – oko 10 odsto je, a nakon 45 godine oko 5 odsto. Rađanje u kasnijim godinama povećava rizik od genetskih anomalija ploda. Češći su spontani pobačaji, prevremeni porođaj, kao i pojava hepertenzija, ali s tim činjenicama parovi moraju biti upoznati i bez obzira na nisku uspešnost, moramo ih podržati i savetovati im strpljenje“, kaže dr Crnogorac.
Dr Crnogorac savetuje pacijentkinjama da u mladim godinama proveravaju ovarijalnu rezervu jajnika.
„Treba selektovati one koje već imaju problem sa plodnošću u mlađim godinama ili pretpostavlja se na osnovu stanja i bolesti koje eventualno imaju i na vreme ih upućivati u centre koji se bave dijagnostikom i lečenjem steriliteta. Vantelesna oplodnja je najefikasniji vid tretmana steriliteta, ali danas postoje metode koje imaju značajno mesto pre svega „u pripremi terena“ za sam proces VTO i njenu uspešnost. Nekada je potrebno samo korigovati ovulacije kod žene, insulinsku rezistenciju, poremećaj rada štitne žlezde, trombofiliju, ukloniti postupkom histeroskopije poremećaje šupljine materice, nakon svega navedenog u velikom broju slučajeva nije neophodna vantelesna oplodnja“, ističe naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Beba pokazuje prst mami