1
Velikan Holivuda Džin Hekman, koji je sa suprugom pronađen mrtav u svom domu, u karijeri, dugoj šest decenija, odigrao je više od stotinu uloga i dobio dva Oskara, dve Bafta nagrade, četiri Zlatna globusa i priznanje Udruženja filmskih glumaca.
Američki glumac Džin Hekman i njegova supruga Betsi Arakava pronađeni su mrtvi juče u svom domu u Santa Feu u Novom Meksiku. Šerif okruga Santa Fe u Novom Meksiku potvrdio je u saopštenju da su Hekmen, koji je imao 95 godina i njegova supruga (63) pronađeni mrtvi u zajedničkom domu na Sanset Trajlu.
– U toku je preliminarna istraga, međutim, u ovom trenutku ne verujemo da je smrt nastupila na nasilan način.
Hekman je osvojio Oskara za najboljeg glumca za ulogu Džimija Dojla u trileru Vilijama Fridkina „Francuska veza“ iz 1971, a potom i za sporednu rolu Malog Bila Dageta u vesternu Klinta Istvuda „Neoprostivo“ 1992. godine.
Bio je nominovan za Oskara i za rolu u filmu „Boni i Klajd“, potom i za naslov „Nikad nisam pevao svom ocu“, kao i za „Misisipi u plamenu“ Alana Parkera.
Judžin Alen Hekman rođen je u San Bernardinu u Kaliforniji 1930. godine i imao je, malo je reći, komplikovano detinjstvo. Otac je najpre napustio njegovu majku, i nakon razvoda roditelja desila se tragedija. Majka je stradala u požaru koji je buknuo nakon što je pod dejstvom alkohola zapalila dušek cigaretom. I seljakao se Džin od rođaka do rođaka, da bi se na kraju skrasio kod bake po majci u Ilinoisu.
Sa samo 16 godina pridružio se marincima i tamo u službi proveo pet godina. Bio je stacioniran u Kini gde je radio kao radio operater, što mu je kasnije olakšalo, pričao je, da postane di-džej.
– Imam problem s autoritetima. I zato nisam bio dobar marinac – govorio je.
Po povratku u Kaliforniju šezdesetih upisuje Pasadena plejhaus zajedno s Dastinom Hofmanom. No, otisnuli su se u Njujork gde su delili stan sa još jednom potonjom glumačkom zvezdom – Robertom Divalom.
I dok je pokušavao da se probije na njujorškoj teatarskoj sceni, radio je kao portir u tamošnjim hotelima, pa kao čistač u Krajsler zgradi, što je nazvao najgorim poslom u čitavom životu. Nakon nekoliko rola na Brodveju i Of Brodveju dobija neke uloge na televiziji, a prva na filmu bila je ona u ostvarenju „Lilit“ Roberta Rosena s Vorenom Bitijem. Impresioniran Hekmanom, Biti ga angažuje za rolu Baka Baroua u filmu „Boni i Klajd“ 1967. za šta će dobiti i prvu nominaciju za Oskara. Samo tri godine kasnije usledila je nova nominacija za rolu u filmu „Nikad nisam pevao svom ocu“ Gilberta Kejtsa.
No, onda je zaigrao u filmu koji mu je, na neki način, odredio karijeru – „Francuska veza“. U ostvarenju je igrao agenta za narkotike Džimija „Popaja“ Dojla koji proganja francuskog dilera droge. Ova rola donela mu je Oskara za najboljeg glumca, a pet godina nakon originala, 1975. zaigrao je i u nastavku „Francuska veza II“.
– Želeo sam da budem glumac, a ne zvezda. Školovao sam se da igram uloge u teatru i na filmu, a ne da se bavim slavom, i bakćem s agentima, advokatima i novinarima – poručivao je.
Usledile su role u hvaljenim filmovima, kakvo je „Prisluškivanje“ Frensisa Forda Kopole, ili u popularnim blokbasterima poput „Posejdonove avanture“, ili „Supermen“ i „Supermen II“.
Novu nominaciju za Oskara zavredeo je za rolu agenta Ruperta Andersena u trileru Alana Parkera „Misisipi u plamenu“. Parker je o Hekmanu govorio kao o „veoma intuitivnom i instinktivnom glumcu“. Novog, drugog Oskara u karijeri, ovoga puta za sporednu rolu šerifa Dageta, dobio je za vestern u režiji Klinta Istvuda „Neoprostivo“ iz 1992. godine.
To Istvudovo ostvarenje ovenčano je nagradom Američke akademije za filmsku umetnost i nauku i za najbolji film, a desilo se to samo godinu dana nakon što je Hekman doživeo srčani udar i ugrađen mu bajpas.
– Zaista me mnogo emotivno košta da gledam sebe na ekranu. Razmišljam stalno o sebi i osećam se inače kao da sam prilično mlad, međutim onda na ekranu vidim tog starca s umornim očima i sedom kosom. I onda sve ode…
Igrao je i u trileru Tonija Skota „Državni neprijatelj“ zajedno s Vilom Smitom. Kritičari su pisali da je Hekman bio idealan glumac da na velikom platnu dočara inteligentne, ali nemilosrdne karaktere. Nazivali su ga holivudskim „opasnim momkom“. Bilo je to očito i u filmskim adaptacijama romana Džona Grišama, kao što su „Firma“ i „Odbegli porotnik“, u kom je prvi put u karijeri zajedno igrao sa saborcem iz mladih dana Dastinom Hofmanom.
Kritičare je oduševio i u filmu Vesa Andersona „Kraljevski Tenenbaumovi“ 2001, no poslednji put se pojavio na velikom platnu tri godine kasnije u političkoj satiri „Dobrodošli u Musport“.
Povukao se iz glume 2004. po savetu svog kardiologa, i odlučio se za miran život u Novom Meksiku sa drugom suprugom Betsi.
– Ovaj posao je za mene veoma stresan. Kompromisi koje morate da pravite u filmovima su samo deo zverske priče. Jednostavnmo, stigao sam do tačke kad sam osetio da to više ne želim da radim – izjavio je tad za agenciju Rojters.
No, deceniju kasnije, bar na tren, „istupio“ je iz penzije da bi bio narator u dva dokumentarna filma o istoriji američkog marinskog korpusa.
Nakon što je napustio glumu, počeo je da piše, i to istorijsku fantastiku. Napisao je četiri knjige sa Danijelom Lenihanom – „Wake of the Perdido Star“, „Justice for None“, „Vermillion“ i 2008. „Bekstvo iz Andersonvila“, kao i dve svoje – „Payback at Morning Peak“ (2011) i „Pursuit“ dve godine kasnije.
– Sviđa mi se usamljenost koju iziskuje pisanje, zapravo. To je na neki način slično glumi, ali imam veću kontrolu nad onim što pokušavam da kažem i uradim. U glumi i na filmu uvek moraš da praviš kompromise, jer radiš sa toliko ljudi i svako ima svoje mišljenje. Ali sa knjigama – tu sam samo ja. Ne znam da li mi se to sviđa više od glume, samo je drugačije. Opuštajuće – govorio je Hekman za Rojters.
Još 1956. prvi put se oženio s Fej Malteze i u toj zajednici dobio troje dece. Razveli su se 1986, a pet godina kasnije oženio se s Betsi Arakavom, koja je držala prodavnicu luksuznog nameštaja u Santa Feu.
Uspeo je da se oproba i u slikarstvu, dok su mu pasije bile igranje golfa i automobilske trke.
Tokom karijere dao je svega nekoliko intervjua i klonio se života među svetlima reflektora za razliku od mnogih njegovih kolega i koleginica:
– Ako na sebe gledate kao na zvezdu već ste nešto izgubili kao ljudsko biće…
Bonus video: Oskar, Kristofer Nolan
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
