0
Ako neko nije krio svoj politički stav spram režima SNS, posebno u poslednjim godinama života, onda ga nije krio Ljubomir Simović (1935-2025). Bilo je to jasno i iz njegovih "političkih" intervjua, koje je davao i portalu Nova.rs. Ipak, donekle iznenađuje da njegovi stihovi poslednjih meseci bukvalno odjekuje sa trgova i ulica koji se savijaju pod koracima demonstranata, studenata, građana, ožalošćenih (kao danas u Novom Sadu).
Oni koji su pratili današnji komemorativni skup na mestu pogibije 16 osoba u padu nadstrešnice Glavne železničke stanice u Novom Sadu, mogli su da ih čuju i danas. Govorio ih je glumac Tihomir Stanić, jedan od onih koji su sa studentima i građanima od početka pobune.
Stanić je danas govorio Simovićevu pesmu „Mrak“, zapravo deo njegove „Hasanaginice“:
Ne svetli ništa ni u kući,
ne svetli ni na sokaku.
Neko s nekim o tvojoj sudbini
razgovara
u mraku.
Uzalud čekaš, digavši
očajno lice iz šaka.
Ne vide im se ni lica, ni imena,
ni reči im se ne čuju
od mraka.
Nemaš pojma šta se dešava,
ti nisi u tom kolu;
a to je tvoja glava
među njima
na stolu.
Ne znaš da l će ti glavu na panj,
il će te s lađe, u džaku.
Ti znaš samo toliko,
da se to radi
u mraku.
Odmiče noć, a ti čekaš
da ti se presuda javi.
Tebe ne zovu na razgovor,
a sude
o tvojoj glavi.
Crne u dovratku čekaju te čalme,
crne rukavice pretresaju ti stan.
Niko ti neće reći zašto moraš
da digneš kosu i nasloniš obraz
na panj.
Soba se dimi od kafa i od lula.
Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?
Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ,
sve se to radi
u mraku.“
I to nije prvi susret glumca i pesnika. U julu ove godine, Stanić je govorio Simovićevu „Baladu o Stojkovićima“. Pesma je relativno duga, i počinje rečima…
„Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri“
… a završava se:
„Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na
– točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.
Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
– A mi živi.
Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati
– i umrećemo
od smeha“.
0
2
0
0
Konačno, „premijeru“ na studnetskim protestima Simović je imao u aprilu ove godine, ubrzo nakon smrti u 90. godini. U noćima oko Uskrsa, u kojima su studenti blokirali Radio televiziju Srbije, jedna tišina u pomen žrtvama okončana je Simovićevom pesmom „Drveni mač“, konkretnije stihovima koje su studenti rekli horski:
„Ja ću da ustanem,
zgažen, zgromljen, tlačen,
na čelične vojske
sa drvenim mačem!“.
Šta je pesnik govorio o režimu
Inače, Simović je često govorio o pogubnosti aktuelnog režima po Srbiju. Akademik SANU se nije ustručavao da koristi i teške reči u razgovorima za Nova.rs. Tako je, recimo, u jednom od intervjua ovako govorio o SNS:
„Na jednom velikom skupu SNS Vučić je članovima svoje stranke otvoreno rekao da oni bez njega bi bili niko i ništa. Oni su mu na to uzvratili burnim aplauzom. Vučić je bio u pravu. Zar osnivač te stranke, u narodu upamćen kao Toma Diploma, nije tu stranku trampio za useljenje u rezidenciju predsednik republike? Vučić tom rezidenicijom, i Jovankinom vilom, i svim što postoji u ovoj zemlji, upravlja kao da smo svi njegovo vlasništvo. Njega je trebalo smeniti ili opozvati još onda kad je ukinuo Glavnu železničku stanicu u Beogradu. Nismo ga opozvali i on je podigao ono divlje naselje, Beograd na vodi zbog čijeg proširenja namerava da sruši i Beogradski sajam, i podigao je ono ruglo od spomenika Stefanu Nemanji, a namerava sruši i Dobrovićev Generalštab – da dovrši NATO bombardovanje i da bi taj prostor ustupio Trampovom zetu za izgradnju hotela. Ko zna gde će se taj zaustaviti. Tramvajski most, koji nisu uspeli da sruše Nemci 1944., srušiće Šapić, 2024. godine. Na udaru su i Ada Ciganlija, i Zoološki vrt, i Beogradska tvrđava… Od koga zavisi da li tome ima ili nema kraja“, rekao je pesnik.
U istom razgovoru, konstatovao je i kako je ova vlast Srbiju pretvorila u koloniju, ali takva vlast bi, kako je ocenio Simović, i pustinju pretvorila u koloniju.
„Nije teško složiti se da je apsurd, kako god okreneš, naša sudbina…“.
Kako je Simović govorio o politici, ali i o književnosti i kulturi uopšte, pročitajte ovde.