1
Ni za jednog gosta ovogodišnjeg Sarajevo film festivala nije vladalo toliko interesovanje koliko za američkog glumca Vilema Defoa.
UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.
Nakon odličnog masterklasa, koji je bio krcat publikom, te ogromnog broja ljudi na premijernoj regionalnoj projekciji filma „Rođendan“ juče, danas se bulumenta njih sjatila na Festivalski trg kraj Narodnog pozorišta Sarajevo da bi čula još po koju reč izvrsnog glumca Vilema Defoa.
Još jedan laureat Počasnog srca Sarajeva, posle Stelana Skarsgarda, Sorentina i Reja Vinstona, gostovao je danas u jednom od zanimljivijih programa Sarajevo film festivala – Na kafi sa. Iako je čitavo jutro u Sarajevu lila kiša, ni pljuskovi, ni iznenadna hladnoća, bar za ovo doba godine, a ni to što je program pod vedrim nebom, nije sprečilo silne obožavaoce Vilema Defoa da ispune Festivalski trg. A potop nije smetao ni Defou da čitavih sat vremena odgovara na raznorazna pitanja.
Najpre se prisetio svog prvog dolaska u Sarajevo pre četvrt veka i podelio svoje utiske o tome koliko se grad, a i sam festival promenio:
– Bilo je to odavno… Ne osećam da imam autoritet da kažem kakve su tačno razlike. Ali kada sam došao ovde prvi put sećam se da su ljudi bili veoma zainteresovani za sve, za umetnost naročito što mi je bilo dirljivo s obzirom na rat koji se nedavno pre toga desio. Sećam se susreta s različiitim ljudima i divnih trenutaka. A festival je, od tada, veoma porastao. I sad vidim onaj entuzijazam koji sam i tad uočio, vidim koliko je mlada festivalska publika, što je fantastično. Dakle, rodila se nova generacija koja gleda filmove na drugačiji način. Čini mi se da Sarajevo postaje grad filma – ocenio je Defo.
Osvrnuvši se na još jedno priznanje koje je dobio, Počasno srce Sarajeva za doprinos kinematografiji prokomentarisao je i šta za glumca s takvom karijerom nagrade uopšte znače:
– Pokušavam da ne shvatam nagrade previše lično. S jedne strane one te ohrabruju. I kada sam sinoć video energiju, pozitivnost publike, bilo mi je to veoma slatko, ma impresivno. Kažeš sebi – Uauu! Ali, ako se navikneš na toliku pažnju, to nije dobro za glumca. Dakle, s jedne strane ti se to sviđa, ali s druge moraš da se zaštitiš. Da uživaš, ali da ne zaboraviš da odmah posle moraš opet da prioneš na posao.
Govoreći o novom filmu „Rođendan“, kog je režirao Migel Angel Himenez, i u kom igra Markosa Timoleona, grčkog tajkuna koji na svom privatnom ostrvu organizuje proslavu 25. rođendana svoje kćerke, ali se suočava s nepredvidivim događajima koji mu ugrožavaju dominaciju i označavaju početak propasti, prisetio se da je do saradnje došlo nakon što mu je producent ostvarenja „Inside“ Vasilisa Kacupisa preporučio jednu interesantnu knjigu:
– Rekao mi je da bi želeo da igram tog bogataša. Ali ta uloga je tako daleko od onoga što sam ja. I zato sam se dvoumio. Međutim, onda sam pogledao Migelov film „Chaika“, i veoma mi se svideo. Bilo mi je divno što sam otkrio jednog novog, dobrog reditelja – objasnio je glumac, a onda se vratio na rolu u filmu koji je svetsku premijeru imao nedavno na Lokarno film festivalu.
– Iako je prva asocijacija na tog Grka bogataša, kog igram, Onazis, nisam želeo da se opterećujem time. Namerno nisam želeo da razmišljam o Onazisu, dok sam se pripremao za ulogu, jer bi me to dodatno podsetilo koliko sam udaljen, privatno, od takvog sveta. Umesto da se bavim Onazisom, izabrao sam da pročitam malo o istoriji tog perioda. Naravno kad spremaš ulogu, uvek možeš da radiš, da se ugledaš na nekog stvarnog modela, na istorijsku ličnost, no možeš i bez toga. Jer, ako si dobar glumac pronaći ćeš neke okidače koji će ti omogućiti da „postaneš“ taj lik.
Nije taj grčki bogataš koji, eto, liči na Onazisa jedini Defoov susret s istorijom. Prva stvar, koja na pamet pada kad su glumac i istorija posredi, jeste njegova rola Isusa Hrista u „Poslednjem Hristovom iskušenju“ Martina Skorsezea ili Pazolinija u istoimenom ostvarenju Abela Ferare, ili pak Vinsenta van Goga u Šnabelovom naslovu „At Eternity’s Gate“:
– Kada se pripremam za uloge istorijskih ličnosti, imam jednu mantru – što više istražujem, stičem veći autoritet da se transformišem. Jer, želim da stvorim novu osobu. I to vidim kao veliki dar. Na primer, kad sam igrao Van Goga, snimali smo u Francuskoj, video sam tu istu viziju koju je on imao. Imao sam pred sobom njegove biografije, pisma, slike, pregršt materijala i sve se to nekako sklopilo, transformisalo me je i omogućilo mi da postanem „nova osoba“. I to je poput poklona, jer naučiš nešto. Zanimljivo je da nisam imao toliki afinitet spram Van Gogovog opusa pre nego što sam snimio taj film, ali on mi je otvorio potpuno novu perspektivu u sagledavanju njegovog dela.
Naglasio je i da ne voli da gleda svoje filmove. Tačnije, da im se posle premijere, uglavnom, ne vraća:
– Film „Rođendan“ sam video kad je montiran i gledao sam ga na svetskoj premijeri u Lokarnu. A sinoć u Sarajevu, umesto da gledam film, otišao sam na večeru. Kad premijerno vidim film, to je za mene završeno, razmišljam samo o sledećoj stvari. Stvarati filmove je za mene bolje nego kad gledaš završni rezultat. Snimanje mi je najzabavniji deo ovog posla. Kad radim onda nemam vremena ni za šta. A nekad, kada se završi snimanje, imaš vremena da reflektuješ, no to retko radim. Na masterklasu juče, kada sam video klipove iz nekih starih filmova, bilo mi je okej, jer sam dovoljno daleko… Ali, ne bih voleo da gledam cele filmove. Uostalom, i ne moram, jer se sećam svega. Sećam se svakog trenutka snimanja, svih onih anksioznosti ili zadovoljstava, odnosa s ljudima na setu. Apsolutno svega.
Pričao je Defo i o zadovoljstvu koje je imao radeći s Jorgosom Lantimosom na filmovima „Jadna stvorenja“ i „Sva lica dobrote“.
– Jorgos zna mnogo toga o mnogo čemu. Zapravo, zna sve. On je genije koji zna kako da vodi tim. Tako pametan čovek, i mogao bih o njemu da pričam do prekosutra – našalio se Defo, a reči hvale imao je i za Roberta Egersa i novi film koji je uradio s njim – „Warewulf“, čija je premijera zakazana za narednu godinu.
– Radnja horora smeštena je u 13. vek, u Englesku. Svo bogatstvo je tu, ali problem su vukovi… Ne smem mnogo da pričam o filmu, ali Robert mu je pristupio na drugačiji način. Videćete…
Upitan zašto se odlučio za glumu kao životni poziv Vilem Defo je ukazao da dolazi iz velike porodice.
– Kad odrastaš u tako velikoj porodici, neophodno je da nađeš svoju ulogu u njoj, svoje mesto. A moja rola u porodici bila je ona klovna. U odnosu sa svima, uvek bih posezao za fizičkim izrazom. Iako nikada nisam imao formalno glumačko obrazovanje, samo sam jednoga dana shvatio .- da, ja sam glumac. Organski se to desilo kod mene. Bilo je to totalno iznenađenje i tim pre je divno.
I posle toliko godina u poslu, priznao je, i dalje je nesiguran.
– AIi volim tu nesigurnost, jer me drži živim. Pitaš se svaki put kada je nova uloga pred tobom – Šta je ovo, i mogu li to da uradim? Iako uvek sebi postavljam visoku profesionalnu lestvicu, neophodna je stalna vežba. Da, ja jesam u ovom poslu decenijama unazad, ali bez stalne vežbe nema ničega. Samo probati, probati, probati, što bolje se pripremiti. Uraditi posao najbolje što možeš i pokušati da se ne ponavljaš. Gluma se svodi na to da radiš stvari, da delaš – poručio je Vilem Defo.
A kada se završio zvanični deo programa, ponovio se „scenario“ s jučerašnjeg masterklasa kada su svi pohrlili ka Defou, željni autograma ili fotografije s glumcem. I ogroman red napravio se na Trgu, u kom su se ljudi nemilice gurali pokušavajući da se domognu Vilema. Strpljiv je bio Defo, svakom bi potpisao fotografiju, ulaznicu, festivalski program.
I kada je, već umoran od silne pažnje i gomile koja ga je opkolila, rekao – Poslednja osoba, prišla sam mu i zamolila ga za fotografiju. Naravno, pristao je!
Imala sam još jednu molbu: Kad je već drugi put u Sarajevu, da li mogao jednom da dođe i u Srbiju?
– Naravno, doći ću u Srbiju – s osmehom mi je kazao Vilem Defo i „odlepršao“.
