0
Na aerodromu Nikola Tesla, iako je u toku epidemija koronavirusa, situacija je uobičajena. Maske su vidljive na licima mnogih ljudi, ali ne i kod osoba koje rade na aerodromu, kako "običnih" uposlenika, tako ni na licima koje se brinu o sigurnosti.
U Srbiji je do danas registrovano ukupno 35 osoba obolelih od novog koronavirusa. Vlada Srbije donela je posebne mere, kojim se zabranjuju skupovi u zatvorenom sa preko 100 ljudi, ali odluka o zatvaranju škola još nije doneta.
I dok je odlukom Vlade Srbije ograničen dolazak stranim državljanima koji stižu iz područja sa intenzivnom transmisijom koronavirusa (Italija, NR Kina, Južna Koreja, Švajcarska i Iran), situacija na aerodromu izgleda uobičajeno, u šta sam se lično uverio. Odvojio sam nekoliko sati svog vremena i otišao u „inspekciju“ da bih video kako izgleda epicentar, mesto ukrštanja ljudi koji dolaze i odlaze iz zemlje. Nekoliko sati ranije, u kontroli je bio i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je obišao tamošnje policijske službenike i uverio se, kako je sam rekao, da se sve mere bezbednosti iz nadležnosti policije u vezi sa korona virusom primenjuju.
Na aerodromu sam saznao da sam stigao sat do dva nakon ministra. Mislio sam da će makar zbog ministra sve biti „cakum pakup“. Očekivao sam da vidim ljude sa maskama i rukavicama, posebnu kontrolu na ulasku i izlasku sa aerodroma. Mislio sam i da se prave redovi na izlasku iz samih letova, da je procedura komplikovanija, da se čeka…
Ono što me je još pri izlasku iz taksija šokiralo jeste činjenica da nisam video policijskog službenika sa maskom na licu, osim jednog. U redu, mislim se, završili su smenu, odlaze kućama, pa su je možda skinuli, ne može mi to biti reper. Gledam putnike, među kojima su neki sa maskama, normalno razgovaraju kao da se ništa ne dešava. Ulazim na sam aerodrom i penjem se na sprat da popijem kafu. Kafić je gotovo prazan, osim nekoliko ljudi koji su čavrljali, čekajući svoj let.
Okrećem se oko sebe, na odlazećem peronu na drugom spratu gotovo svi službenici imaju maske. U svakom uslužnom objektu lice koje je zaduženo da posluži putnike je nosilo masku, ali i rukavice. Ljubazan mladić poslužuje me kafom, sve po „pe esu“, i čujem u pozadini kako pita koleginicu, „pa gde ti je maska“. Mislim se – sve okej, vode računa. U tom trenutku, jedino su mi skupa kafa i manji broj ljudi na aerodromu delovali redovno. Neki od putnika su nosili maske, ali ne većina. Međutim, tada sam uočio da jedna od dve devojke na kontroli pasoša nema niti masku, niti rukavice. Prilazim, mislim se ne vidim dobro. Kada ono – zaista nema masku. To je jedini propust do tog trenutka, ako se ima u vidu da policajci očigledno nemaju preporuku da nose maske, makar mi je tako delovalo, jer je nijedan nije imao.
Međutim, silazim na dolazni peron, očekujući sličnu sliku kao i na odlaznom. Mislio sam da ću videti neke (pooštrene) mere, duže redove i makar nekoga ko proverava putnike. Međutim, razlika je jedino bila u broju odlazećih putnika sa zaštitom, odnosno bez nje.
Osim radnika kafića i onih zaduženih za higijenu, nijedna druga osoba ne nosi masku, a ni rukavice. Možete ući u radnju i iznajmiti automobil, ali će vas poslužiti opet neko koje ne nosi masku, slično kao i u menjačnicama. Tu su i manji radovi, postavljaju se novi prolazi, ali radnici koji rade na njemu, šta? Nemaju masku.
Jedina osoba, osim putnika, koja je nosila masku, je muškarac koji radi na šalteru za pozivanje taksija. Prolazili su pored mene, nesvesni da sam u „inspekciji“, i policajci i „graničari“, i carinici, obično obezbeđenje aerodroma, ali masku nisam video. Gledam i ne verujem. Maska je izgleda smorila i osobu kod taksi pulta, pa ju je i on skinuo. Oko podneva dolazi veći broj letova, ljudi polako dolaze, ali nikakve kontrole, makar u delu koji sam mogao da vidim, nisam uočio. Sve je, osim maski na licu pojedinih putnika, delovao uobičajeno, kao da nije u toku epidemija koronavirusa. Ono što me je začudilo jeste i vreme koje je putnicima bilo potrebno da izađu iz aviona. Na jednom od monitora piše da je avion iz Atine sleteo na aerodrom nekoliko minuta ranije od planiranog vremena. Putnici su već nakon 10 do 15 minuta krenuli da izlaze, sa sve koferima, koliko uobičajeno i traje vreme koje je potrebno od sletanja do izlaska na aerodrom kada nije vanredno.
Putnici se ponašaju različito. Jedan mladić čekao je svoju devojku na jednom od letova, te kada je video, potrčao je ka njoj i krenuo da je grli i ljubi. Ma kakva korona, deluje mi da misli, nisam je toliko dugo video.
Sa druge strane, jedan muškarac zadužen za „doček“ svog poslovnog partnera, stajao je i držao papir sa brojem leta. U tom trenutku prilazi mu putnik koga čeka, muškarac mu pruža ruku, ali ona ostaje da „visi“ u vazduhu. Slično tako, dva prijatelja nisu se ni pozdravila, a jedan je poručio drugom „ma pusti me, vidiš kakva je situacija, bolje da se ne pozdravljamo“. Jedna devojka krenula je na put, ali mi je rekla da je pre šest dana došla iz Nemačke, i da nikakvu kontrolu nije videla. Kaže, u Nemačkoj su samo pitali „da li dolaziš iz ugroženog područja“, i da ako ne dolaziš, puštaju.
Redovno su delovali i divlji taksisti, koji su me više puta pitali da li mi je potreban taksi, ali i obezbeđenje koje ih nije diralo. Doduše, prema preporuci predsednika Srbije, koji je rekao da je sapun najbitniji, iako tečan, ima ga dovoljno u svim toaletima.
Policijski službenici pokazuju potpunu odgovornost i ozbiljnost u trenutnoj situaciji, rekao je danas ministar Stefanović na aerodromu. Ako on tako kaže, ko sam ja da sumnjam.
