0
Centralna tema Kabilove trebinjske trilogije (čine je „Amarcord”, „Isijavanje” i „Beskućnik”) jeste dom.
Namik Kabil, „Amarcord”, Akademska knjiga 2025.
Pisca zaokuplja rekapitulacija sopstvenog života, i svih onih neželjenih i neplaniranih okolnosti i mogućnosti koje junaka književnog teksta otmu od zavičaja i lociraju negde drugde, gde će živeti suočen sa „čudnim omjerom” tuge, melanholije i nostalgije – bilo da je to na drugom kontinentu, ili u drugom vremenu.
Kabil ne piše samo o izgubljenom domu, već i o paradoksalnoj potrazi za njim: ta potraga junaka odvodi daleko od zavičaja, u prošlost koja je nepredvidiva. Nema bežanja od sećanja, naprotiv: sećanju se, nakon što protekne dovoljno vremena, ide u susret – nekim obilaznim putem, ali lakšeg koraka.
Promene čine svoje. U „Isijavanju” (2022), Kabilov junak Besim ovako objašnjava istoriju kulturnih kontakata: prvo se smeješ navikama tuđinaca, potom ih krišom prihvatiš, priznajući da drugačije iskustvo donosi nešto novo i poetično, zabranjeno i čudno. U „Beskućniku” (2023) se pominju ljudi bez stalne adrese koji u biblioteci u Santa Moniki kunjaju, s knjigom pred sobom koja je „samo paravan, legalna besplatna ulaznica“. Amerika se u „Amarcordu” otkriva kao mesto euforije i ambicije tek kada protagonista savlada lekcije osnovnog preživljavanja, ali ona ni tada ne prestaje da bude poligon stalnog iskušavanja doma i sećanja. Amerika je „logična, racionalna i praktična zemlja, i sve to zdravo zvuči, ali valja glavu promijeniti, valja se resetovati.” Ovakvo viđenje Amerike nije samo pitanje situacija, već i proporcija i priorireta koji određuju način života u njoj.
U centru pažnje „Amarcorda” nije samo devet godina teškog i izazovnog života u Americi, već i ono što bismo mogli nazvati formativnom nostalgijom. Emigrantsko iskustvo podrazumeva putovanje kroz čitav niz čudnih i strašnih događaja koji junaka raspolute na onog ko doživljava i onog ko o doživljenom kazuje – sve to zato da bi pripovedačkom pouzdanošću legitimizovao distancu, a pouzdanost distancom.
Pripovedač nam otkriva i svoje viđenje stratifikacije emigranata: na nova mesta dolaze „svojom voljom, hrabro i avanturistički, nevezano za ratove i slične kataklizme”, ili mogu da „navrat-nanos bježe pred požarom, završavajući često na mjestima do kojih drugačije vjerovatno ne bi ni turistički dobacili”. Ironijom sudbine, nije pripovedač jedini koji traži dom: dok taksira po Los Anđelesu, on će biti i nehotični vodič turistima željnim da osmotre kuće slavnih ličnosti.
„Amarcord” jeste fragmentarni roman sećanja, ali se može čitati i kao venac priča, kao raskošna rukovet scena u jednom omnibus filmu. Simbolika naslova, koja asocira na Felinijev film, poziva na dalja tumačenja iskustava zatečenih u knjizi: kako na formiranje privatne filmografije Kabilovog literarnog dvojnika, tako i na njegove scenarističke projekte koji čekaju da budu pročitani i realizovani.
Kabilova trebinjska / zavičajna trilogija povezala je sećanja, ispovesti i pripovesti u pokušaju da objasni fenomen doma. Negde pri kraju „Beskućnika” pripovedač, uronjen u planiranje zgrade koja će nići na mestu njegovog negdašnjeg doma, kaže: „možda ovo nije samo priča o tome da čovjek trezvenije prihvati život i umiranje, već da već jednom i konačno odraste”. Nije mislio samo na građenje nove kuće.
