0
Nagrade za doprinos filmskoj umetnosti ne vidim kao kraj karijere. Vidim takve nagrade kao početak. Sada mogu da počnem, mlad sam, zar ne, kaže za Nova.rs slavni švedski dramski umetnik Stelan Skarsgard.
UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.
Jedan od umetnika koji je obeležio upravo završeni, 31. Sarajevo film festival bio je, možda, i najcenjeniji švedski glumac današnjice – Stelan Skarsgard. Velikom glumcu uručena je nagrada za doprinos filmskoj umetnosti Počasno srce Sarajeva, a dramski umetnik iz Stokholma, koji decenijama unazad uspešno balansira između teatra i velikog platna, između nezavisnog, autorskog ali i komercijalnog filma ponovo je očarao Sarajevo. Ne samo svojim delom, već i neposrednošću, skrušenošću, šarmom…
A impresivnu karijeru u kojoj je odigrao 150 uloga Stelan Skarsgard je počeo sa samo 15 godina, debitujući u švedskoj TV seriji „Bombi Bitt i ja“, a već 1982. za rolu u filmu „The Simple-Minded Murderer“ reditelja Hansa Alfredsona osvojio je Srebrnog medveda za najboljeg glumca na Berlinalu. U Holivudu se prvi put oprobao 1990. godine, kad je glumio u filmu „Lov na crveni oktobar“. Nagrađivano ostvarenje „Lomeći talase“ označilo je početak plodne saradnje sa Larsom fon Trirom, i nizali su se naslovi „Dogvil“, „Melanholija“ i „Nimfomanka“.
Radio je i sa Gasom Van Santom u „Dobrom Vilu Hantingu“, Stevenom Spilbergom u „Amistadu“, Džonom Frankenhajmerom u „Roninu“, Polom Šrederom u „Egzorcisti“, Dejvidom Finčerom („Muškarci koji mrze žene“) i Milošem Formanom („Gojini duhovi“). Igrao je i u blokbasterima, kakvi su prva dva filma iz serijala „Pirati s Kariba“, ili „Mamma Mia!“, u Marvelovom „Toru“, ali i u BBC-ijevoj seriji „River“, te HBO-ovom „Černobilju“, pa „Simpsonovima“, „Dini“…
A novu rolu, u kojoj briljira, Stelan je ostvario u filmu „Sentimentalna vrednost“ Joakima Trira koji je regionalnu premijeru imao upravo na Sarajevo film festivalu. U ovom naslovu priča počinje kad sestre Nora i Agnes obnavljaju vezu s otuđenim ocem, harizmatičnim Gustavom, nekada slavnim rediteljem koji Nori, pozorišnoj glumici, nudi ulogu u filmu za koji se nada da će biti njegov veliki povratak. Nora odbija ulogu da bi nedugo potom otkrila da ju je Gustav ponudio ambicioznoj mladoj holivudskoj zvezdi. I sestre su odjednom prinuđene da se nose s komplikovanim odnosom sa ocem i američkom zvezdom koja se našla usred kompleksne porodične dinamike.
U ovom filmu Joakima Trira glavnu ulogu, pored Renate Reinsve, igra Stelan. Upravo je taj film, poslednji u povelikom opusu jednog od najcenjenijih švedskih glumaca, poneo Gran pri na Kanskom festivalu. A Stelan Skarsgard je nedavno, na Festivalu Karlove Vari dobio nagradu Kristalni globus za izuzetan doprinos filmu. Dan nakon što je primio Počasno srce Sarajeva i predstavio „Sentimentalnu vrednost“ u Sarajevu Stelan Skarsgard izdvojio je dragoceno vreme za nekoliko novinara. Nova.rs jedini je srpski medij za koji je veliki glumac dao intervju.
Za nešto više od mesec dana ovo je druga nagrada koju dobijate za doprinos filmskoj umetnosti. Najpre ste ovenčani priznanjem u Karlovim Varima, a sada i u Sarajevu. Kad počnu da vas nagrađuju priznanjima za životna dela, da li to, možda, simboliše neki kraj?
– Uh, to je dobro pitanje. Ali, ne – ja to ne vidim kao kraj. Vidim takve nagrade kao početak (smeh). Sada mogu da počnem, mlad sam, zar ne (opet smeh)?
Vratili ste se u Sarajevo posle mnogo godina i uočili neke promene, pre svega koliko je porastao festival. No, kad ga uporedite s onim festivalskim „teškašima“, poput Kana, Venecije ili Berlinala, šta ga izdvaja?
– Pa to što ima dušu. Još uvek ne odustaje od onog svog pank, anarhičnog stava koji je imao pre nepunih dvadesetak godina kad sam prvi put bio ovde. Ali da, jeste porastao – postao je veliki festival. No, nadam se da neće izgubiti taj svoj specifičan duh.
U BiH niste došli samo da biste bili ovenčani nagradom Počasno srce Sarajeva, već i kako biste predstavili poslednji film – „Sentimentalnu vrednost“ Joakima Trira, koji je nagrađen u Kanu. Scenario filma inspirisan je likom i delom slavnog švedskog sineaste Ingmara Bergmana. Imali ste prilike da sarađujete s Bergmanom, no nemate lepe reči za Ingmara kao osobu?
– Da, obožavam ga kao reditelja, ali ne kao osobu. Radio sam dva puta s Bergmanom, i nisam ga voleo kao osobu jer nije bio dobar čovek, nije bio fin u međuljudskim odnosima. Mislim, bio je dobar prema meni, a naročito spram onih koji su mu udovoljavali. Iako ja to nisam želeo da radim, bio je dovoljno fin prema meni. Na svakoj probi ili setu vladao je neki osećaj straha. I nije mi se to nimalo dopadalo. Ali, to što ga ja nisam voleo kao ličnost nije uostalom ni bitno. Jer, najbitnije je da su njegovi filmovi dobri. A to je ono što ostaje. Stalno imamu tu diskusiju oko umetnosti i ličnosti umetnika koji je stvara. Pitamo se da li bi trebalo da čitamo knjigu koju je pre 200 godina napisao pisac rasista ili silovatelj. Međutim, niko ne uzima u obzir da taj i taj pisac u to vreme nije smatran rasistom. Dakle, neophodno je uzeti u obzir kontekst tog vremena. Znate, ja čitam knjige prokaženih umetnika bez ikakvog srama. Čitam Selina, primera radi.
Da, ali poslednjih godina mnogi umetnici, bilo da su filmski stvaraoci, muzičari, ili pisci ili slikari, „otkazani“ su. Rezultat te „kensl kulture“ jeste da mnogi od njih ne mogu više da rade svoj posao zbog neprimerenih postupaka u privatnom životu…
– Da, i to je suludo. Odreći se filma ili knjige ili albuma zbog toga što ne voliš osobu, ili zbog toga što ti smeta ono što je učinio u privatnom životu, nije okej. Svako ima izbor – na primer, možeš da doneseš odluku da umetniku ne daješ svoj novac time što nećeš kupiti knjigu, album, kartu za bioskop, dakle da ga finansijski ne podržiš. I to je dovoljno. Znate, umetnost mora da bude opasna, treba ponekad da bude i odvratna, treba da se izdvoji. A sve bi to nestalo, nijedna od tih specifičnosti umetnosti ne bi postojala ukoliko bismo je upodobili, smirili. Onda lepo dajmo samo crkvi da se bavi umetnošću pa da sve bude kako treba.
Posle toliko uloga u glumačkom opusu, koliko je rola Gustava, u „Sentimentalnoj vrednosti“, pogotovo što je nalik Bergmanu, bila zahtevna?
– Bez obzira na iskustvo, uvek je izazovno dočarati bilo koju ličnost na velikom platnu. Ali Gustav je na neki način u sličnoj situaciji kao ja. I ja sam strastan kad je posredi moj posao, a imam i veliku porodicu o kojoj treba da brinem. No, ja sam više moderan čovek nego što je on. Jer, on nije imao sredstva, čak ni emocionalne instrumente da se izbori sa svim. Imao je kad je u pitanju posao – film, bio je fantastičan kao reditelj i mogao je tu da pokaže ogromnu količinu emocija, ali ne i u intimnim, porodičnim vezama i to mi je bilo najizazovnije da dočaram. Na to sam se najviše i koncentrisao spremajući se za ulogu.
Kao neko ko dolazi s trusnog područja, Balkana u kom nikako da uspostavimo neku vrstu normalnog života, u kom je stalno nestabilna situacija, i tokom proteklih tridesetak godina imali smo ratove, bombardovanja, a čak i danas imamo političko-društvenu krizu, uvek je ta Skandinavija, i vaša Švedska delovala kao simbol idealne zemlje, najpoželjnijeg mogućeg društva za život. No, poslednjih godina kritikovali ste ustrojstvo švedskog društva, primećujući da su se desile promene na gore?
– Da. Pa, na primer, ušli smo u NATO. Uspešno smo balansirali i bili van alijanse 200 godina. I bilo nam je dobro. Nervira me kad neko kaže da nije. I onda smo „morali“ da uđemo u NATO. Jer, uspaničili su se, zato što su, eto, Rusi agresivni. Ali, s Rusima smo imali probleme i pre nego što su izvršili invaziju na Ukrajinu. I ne treba ti NATO da te štiti. Ne moraš da se priključiš najjačem i uđeš u pakt s njim. To je za mene odlika kukavičluka. Mi svi, sada u Evropi, dajemo milione i trilione dolara ili evra da bismo kupovali oružje. A ovde u Evropi imamo stvarne probleme, ne treba nam oružje. Novac treba trošiti na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, zaštitu životne okoline. A mi pozajmljujemo novac da bismo kupovali naoružanje. I taj pozajmljeni novac nećemo vraćati vi ili ja, već naša deca. I to je strašno.
Pominjete decu stalno, a imate ih osmoro. I gotovo svi, sem vaše ćerke koja je doktorka, otisnuli su se u svet umetnosti. Nije vam lako s tolikom porodicom, pretpostavljam?
– (smeh) Pa nije da mi je teško, ne moram baš mnogo toga da radim. Doduše, oni su sada odrasli i bilo je mnogo stvari s kojima je trebalo izaći na kraj. Ali, od kad sam 1989. izašao iz angažmana u Kraljevskom dramskom pozorištu, nisam radio više od četiri-pet meseci godišnje. Toliko mi je vremena, otprilike, oduzimalo snimanje filmova. Tako da sam bio kod kuće osam meseci godišnje, i samim tim bio s njima i posvećen njima. A i moja druga supruga je uglavnom radila od kuće, tako da se sve lepo poklopilo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
