0
Dragiša Strahinić (76) iz prokupačkog sela Potočić bio je jedan od najstarijih učesnika protesta u Nišu 1. marta a svojom elokvencijom osvojio je srca mnogih učesnika koji su se utrkivali da sa njim popričaju i fotografišu se. Ovaj krepki starčić pridružio se studentima u prokupačkoj Maloj Plani i prepešačio tridesetak kilometara do Niša. Vest o njegovom podvigu proširila se po društvenim mrežama pa su u njegovu trošnu kuću stigle donacije iz svih delova Srbije, a ono što mu je najdraže su nove patike koje će prvi put obuti kada krene za Beograd.
Dragiša kaže da mu nimalo nije bilo teško da “tabana” do Niša jer mu je srce bilo puno, a studenti su ga pazili kao najrođenijeg.
„Slušam ti ja tako radio i čujem da idu studenti otuda od Blaca. Brže se spremim i trk u Malu Planu, čekam da naiđu. Kako su se pojavili tako sam ušao u kolonu i krenuo za Niš. Ma kakvi teško da mi bude, bio sam toliko srećan da nisam osećao put. Kad smo stigli u Merošinu dočekali nas kao heroje, nahranili nas, napojili, celim putem sam uživao. A, tek kad smo stigli u Niš, snimali nas pa kad sam se vratio u selo komšije mi čestitale“, priča deda Dragiša.
Objašnjavajući zbog čega se odlučio da podrži studentski protest Strahinić kaže da bi se to očekivalo od svakog ko živi u ovoj zemlji.
„Pa idem sa pismenim ljudima, a ne sa onim drugim, trebalo bi svi sa njima da krenemo. Vidite kako su nam pokazali da nisu samo za knjigu, nego da su sposobni da se izbore za sve nas. Da imamo predsednika kako treba, on bi prvi krenuo sa studentima, a ne tamo da laže nepismene ljude. Kakvi kontramitinzi, treba da se svi ujedinimo a ne da idemo jedni protiv drugih. On nas naziva plaćenicima, a ja ga pitam, otkud njemu pare da vozi te ljude po Srbiji, pa on ih uzima od države, a to su naši novci“, kaže ovaj Prokupčanin.
Kad je otpešačio do Male Plane da se pridruži, kako kaže, najpametnijm ljudima u Srbiji, nije ni slutio da će mu svanuti bolji dani.
„Nemam nigde ništa, sam sam. Žena mi je umrla, dece nismo imali, nemam nigde nikog svoga. Ta deca su me prihvatila i toliko me usrećila da to ne mogu da opišem. Kad sam se vratio u ovu moju pustoljinu opet sam bio sam. A sad svaki dan mi ljudi dolaze, puna mi je kuća svega. Doneli su mi banane i ajvar pa keks, ma svašta još“, srećno govori dedica dok pokazuje pune kutije na podu udžerice koja mu je jedini dom.
Ono što mu je najdraže, kako kaže, su nove patike koje jedva čeka da obuje i da opet krene na put.
„Ja ne mogu da iščekam taj 15. mart, pa ja da se pitam sad bih odmah krenuo. Ma ne smemo da im damo vremena da smisle kako će protiv nas, nego odmah, eto i lepo nas vreme čeka, sve je na našoj strani. Ljudi dolaze, donose pune torbe, evo došli ljudi iz Beograda, seku mi drva, čiste dvorište, njihov gazda mi poslao i pare. Ne mogu da opišem koliko sam radostan, ne mogu ni leba da jedem, ma hoću odmah za Beograd. Pa šta ako sam star, nije bitno koliko čovek godina ima nego je važno ono što ima da kaže i šta može da učini“, zaključuje Strahinić.
Tokom našeg boravka u Potočiću zatekli smo ljude koji su došli da pomognu Dragiši nakon što su preko društvenih mreža saznali za njega. Među njima je bila i grupa Beograđana koji su nam rekli da ih je poslodavac poslao da dedi srede kuću i dvorište te da su mu doneli puno naminica. Međutim, kako su istakli, donator je želeo da bude anoniman pa nisu hteli da daju izjave za medije ali su pozvali i druge ljude da pomognu Dragiši i ulepšaju mu starost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
