0
Kada se 1. novembra, u 11:52, u Novom Sadu sve kolone protestanata spoje u tački gde je beton pao, to neće označiti novi vrhunac marševa slobode, nego eksploziju moralne vidljivosti koja zahteva neizbežnu i neodložnu promenu institucija.
Piše: Milena V. Đorđijević
Bauk studentskih protesta više ne kruži Srbijom, već svest o tome da svaka država počinje da propada onoga časa kada zaboravi svoje mrtve.
Studentski pokret 2024/2025 nije nastao odozgo, nego odozdo – ispod betona koji je 1. novembra 2024. godine, u 11:52, zatrpao šesnaest života na novosadskoj Železničkoj stanici. Ta neumoljiva činjenica postala je jezgro budućih protesta: nije reč o „obojenoj“ revoluciji, niti o njenom uvozu, već o pobuni proizašloj iz lokalnog užasa i moralne obaveze da se na zločin odgovori pravdom i zakonom.
U svetskom kontekstu, protesti u Srbiji stoje uz pokrete generacije Z – američki No Kings, evropske marševe solidarnosti s Gazom, nepalske demonstracije protiv zabrane društvenih mreža… Njih, međutim, ne povezuje ideologija, nego forma: horizontalna organizacija, decentralizovane tačke otpora, mem-kultura i nenasilje. Razlike su pak ključne: dok su svetski pokreti inicijalno politički, srpski su etički. Ovde je reč o borbi za odgovornost, saosećanje i obnovu poverenja u zajednicu.
Od novembra su univerziteti širom Srbije bili blokirani više od šest meseci – najduže u istoriji neke evropske, možda i svetske zemlje. Studenti su, habermasovski rečeno, obnovili samu ideju javne sfere: stvorili su prostor komunikativnog delanja izvan institucionalne kontrole, gde se istina rađa iz susreta sa Drugim, a ne iz naređenja i kontrole sile državnog aparata.
Svakog dana, u 11:52, Srbija je stajala u tišini. Tišina je postala politički čin, novo sredstvo sporazumevanja, empatije i odgovornosti. Prvi veliki protest na Slaviji, 22. decembra, okupio je više od sto hiljada ljudi, potvrđujući da u autoritarnim društvima moć ne ruše buka i nasilje, nego saosećanje i vrlina koji se artikulišu u tišini. Krajem decembra, podignute su i prve optužnice – dokaz da javnost može pokrenuti institucije, ali ne može da izdejstvuje konačnu pravdu, jer pravda u Srbiji postoji samo dotle dok ne dotakne moć.
Masovni beogradski skup 15. marta okupio je više od trista hiljada građanki i građana. Protest je sadržao i ritualne minute tišine – one kratke, gotovo molitvene trenutke u kojima zajednica ne traži ništa drugo osim istine. I tada, dok su protestanti stajali nepomično, aktiviran je na njih zvučni top. Taj pucanj nije prekinuo samo ideju tišine; bio je to čin ubistva žrtava po drugi put. S. Žižek bi rekao: poredak je pukao i otkrio ono što on ne može da asimiluje – etički zahtev zajednice.
Zvučni top je promenio i samu prirodu narednih protesta. Postavilo se pitanje: Šta znači ostati nenasilan kada sila puca u tišinu, u žrtve? Tog dana protest je izgubio svoju ritualnu formu i postao moralna istraga društva nad samim sobom. Evropski sud za ljudska prava zatražio je hitnu istragu, dok su domaće vlasti negirale zločin. U međuvremenu, ispred Narodne skupštine pojavio se „Ćacilend“ – bodrijarovski simulakrum moći, šatorski karneval koji proizvodi iluziju stabilnosti (vlasti) i pretnje (protestantima). U njemu vlast glumi narod, a narod je sveden na scenografiju. Sa belim vašarskim šatorima okruženim iskopanim ulicama, naruženim parkom i jezovitim ljudskim prilikama oko njih i u njima, politički i pravni sistem u Srbiji je i simbolički nestao. Politička borba je suspendovana; ostala je ona egzistencijalna.
Leto 2025. godine donelo je sistemske udare na studentski pokret – usledila su masovna privođenja, pritvori, brutalna prebijanja protestanata… Na vrhuncu tog talasa nasilja, student Bogdan Jovičić, priveden bez osnova, doveden je u bukagijama, u pratnji policije, na sahranu sopstvenog oca. Taj prizor postao je lice institucionalne bešćutnosti – trenutak u kojem je država izgubila sposobnost samorefleksije, a sa tim i pravo da govori u ime zakona. Uprkos svemu, studenti su ostali nenasilni. Umesto konfrontacije, izabrali su disciplinu i istrajnost. Žižek bi to nazvao pasivnim prkosom – odbijanjem da se učestvuje u logici moći, što je najdublji oblik subverzije.
Ubrzo je usledio i politički refleks: zahtev za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora i formiranje studentske liste sačinjene od nestranačkih ličnosti. Taj čin označava trenutak u kome je etički pokret preveo moralnu energiju u političku formu. Studentski zahtev za izborima označio je i konkretan poziv na obnovu suverenosti naroda. Pokazalo se da savest može imati program, a etika glas.
Novi veliki marš otpočeli su studenti iz Novog Pazara, sredinom oktobra 2025, hodom dugim gotovo 400 kilometara, kroz 15 dugih dana, kroz desetine gradova Srbije. Njihov put postao je zavetni čin koji su ubrzo sledile kolone iz Beograda – oko 4.000 studentkinja i studenata krenulo je iz Beograda kao i iz drugih delova Srbije ka Novom Sadu. Dok su oni prvi, veličanstveni prolećni marševi, bili svojevrsno poklonjenje žrtvama, današnji slede put zaveta: zaveta trajanja. Ako su prolećni marševi za Beograd i Novi Sad bili marševi elegija, ovi danas su credo – hod koji potvrđuje da prostor pripada onima koji ga čiste od zaborava.
Put koji spaja Novi Pazar i Novi Sad – jug i sever, islam i pravoslavlje, periferiju i centar – postao je telo zajednice u pokretu. U njemu se obnavlja ono što je država izgubila: ideja zajedničkog dobra. E. Levinas bi rekao da se u susretu sa Drugim ne traži identitet, već odgovornost – i upravo to se danas i događa, kao i oslobađanje smisla koje vlast uporno pokušava da zatrpa.
Kada se 1. novembra, u 11:52, u Novom Sadu sve kolone protestanata spoje u tački gde je beton pao, to neće označiti novi vrhunac marševa slobode, nego eksploziju moralne vidljivosti koja zahteva neizbežnu i neodložnu promenu institucija. Nakon godinu dana, marševi, više od političkog manifesta, otvaraju pitanja za građanke i građane Srbije na koja treba odgovoriti u godini nakon velikog pada:
Može li zajednica koja ujedinjeno maršira godinu dana pronaći novi vid politike – onu koja ne menja samo autoritarnu vlast, već i strukture koje je čine mogućom?
Može li hodajuća zajednica uneti glas u institucije tako da ih promeni iznutra, a da pritom ne izgubi ono što ju je pokrenulo na put vrline?
*Autorka je književna kritičarka, publicistkinja, bivša članica NIN-ovog žirija i doskorašnja urednica književno-tribinskog programa Narodne biblioteke Srbije
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare