2
Mlada i hrabra Anastasija Arsić iz Zrenjanina (20) trenutno vodi najtežu borbu u životu - borbu protiv raka jajnika koji joj je iznenada, jedne noći, prekinuo sve ono o čemu je maštala. I ona i njeni roditelji znali su kakav ih trnovit put čeka pošto je njen brat preminuo od leukemije pre samo tri godine. Zbog toga je ona "zasukala rukave" i podigla glavu, ponosno je pokazujući, iako joj je kosa skroz opala i time poručila svima koji su u istoj situaciji da budu svoji i da nikada ne odustaju.
„Imam 20 godina i borim se sa rakom jajnika. Ovo je moja priča, moj put, iskren i ogoljen, u nadi da će dotaknuti nečije srce, ohrabriti nekog ko se bori ili pomoći onima koji žele da razumeju“, kaže nam ova mlada heroina Anastasija Arsić iz Zrenjanina odmah na početku razgovora, dodajući da je svesna da je njen život krenuo drugim putem.
„Moj život je krenuo drugim putem – putem ispunjenim borbom, lekarskim dijagnozama, bolničkim sobama i neizvesnošću i to baš u godinama kada bi mladost trebalo da bude bezbrižna. Rak jajnika je ušao u moj život prerano, tiho, ali s njim je došla i snaga za koju nisam ni znala da postoji u meni“, kaže nam ona.
Prisećajući se tog dana kada je „ova priča i nastala“, Anastasija kaže da je osećala bol u predelu jajnika, ali da mu nije preterano pridavala značaj.
Međutim, bol je postajao sve jači i proširio se na ceo stomak, zbog čega se odmah uputila lekaru.
PROČITAJTE JOŠ:
2
0
2
„Kao i mnoge žene, mislila sam da je to samo uobičajen bol pred menstruaciju, onaj poznati, ‘normalni’ osećaj koji dođe i prođe. Međutim, ovoga puta bol je postajao sve jači i proširio se na ceo stomak. Desilo se to tokom noći, sa subote na nedelju, i tada sam već počela da slutim da nešto nije kako treba. Pozvala sam mamu i zajedno smo odmah otišle na urgentni prijem.U početku su i lekari gledali na to kao i ja, pretpostavljali su da su u pitanju ženski problemi možda cista ili neka upala“.
Međutim, tokom pregleda uočeno je da postoji vidljiva izbočina u predelu donjeg stomaka koja se nije povlačila čak ni kad legne-
„Odmah sam upućena na ultrazvuk i vađenje krvi. Nakon CT snimanja došla je najteža sumnja-rak jajnika. Taj trenutak nikad necu zaboraviti. Bilo je poprilično kasno i moji su već otišli jer sam morala ostati u bolnici. Bila sam potpuno sama kada mi je lekar došao i saopštio dijagnozu. Noć, bolnička soba, tišina. Koliko god pokušavali da ostanete jaki tada je to nemoguće. Ne možete. Sećam se da sam se samo slomila i jedva uspela da iskucam mami poruku da je u pitanju rak, da ne brine, da ćemo se čuti ujutru“.
Roditelji su bili očajni, iako su pokušavali da ostanu pribrani i da veruju da će sve biti u redu.
„Roditelji kao roditelji, pokušavaju da sakriju svaku brigu, svaki strah, suzu da bi nama bilo što lakše. Kako neko i može da sakrije brigu kad mu dete samo nakon dva dana od dijagnoze ide na operacioni sto? Njihova tišina govorila je nekad i više nego reči. Uprkos osmehu kroz koji su to sve gurali videla sam strah i brigu. Nemoć“.
Dogodilo se ono čega se najviše plašila.
„Nakon operacije uklonjen mi je levi jajnik. Odmah su mi došla pitanja, ono najbolnije za jendu devojku – da li ću ja sutra moći da budem majka. Tu nije kraj, moja priča se ovde komplikuje. Nakon samo mesec dana se opet vraćam u istu bolnicu sa opet istom onom najgorom dijagnozom. ‘On’ se vratio. Sećam se izašla sam iz te sobe i samo se slomila, ispred nepoznatih, shvatila sam da moja borba tek kreće“.
Rak se vratio između slezine i bubrega na trbušnoj maramici, te ona sada ima dva tumora. Kako nam dalje priča, hemioterapija je bila jedini izlaz.
„Najteži deo za mene bile su jaka mučnine, hrana vam više ne prija, bolovi u kostima i umor koji vas mnogo iscrpi. Dani kada ni ne pomislite na hranu a telo nema snage da se bori. Ipak, psihički je možda i najteže da se sve to prođe. Neću lagati, imala sam dane kada sam htela samo da zaspim i prespavam sve, da me jednostavno ne boli- ni telo, ni srce, ni misli. Ali moramo dalje“.
Onda se dešava ono što je donekle i očekivala – gubitak kose.
„Mislila sam da će me momenat šišanja slomiti najviše, ali se desilo suprotno. Zahvalna sam svim mojim ljudima koji su bili u tom momentu uz mene i sa kojima sam uz najveći mogući osmeh pregurala i to. Upravo sam tada osetila unutrašnju snagu. Odlučila sam da ne krijem šta mi se dešava i da pružim podršku na taj način svima koji prolaze kroz nešto slično. Nisam želela da nosim periku. Snnimila sam video u kojem sam pokazala svoje pravo lice, svoju ćelavu glavu svoju istinu -Kosa ne određuje ko smo. Ono što nas zaista definiše je ono što nosimo u sebi“.
Za kraj razgovora poručuje svima koji se nalaze u sličnoj situaciji da je psiha najvažnija.
„Koliko čoveka psiha može da spusti, toliko može da vam bude snaga da sve izgurate uz osmeh. Zato, verujte, to menja mnogo. Vera, snaga, i ljudi koji vas vole-to su stubovi koji vas drže. A ženama posebno želim da poručim da kosa ne znači ništa. Ako vam se nosi perika i želite nosite je. Ali znajte da ne morate. Niste manje žene bez kose“.
Anastasija je na kratko spomenula brata od tetke koji je, nažalost, izgubio svoju borbu. Zbog njega je, kaže, još jača.
„Želim da nastavim da se borim. Za njega. I za sve druge koji se leče. Hrana u bolnicama nije samo tanjir. To je lek. To je podrška. To je snaga, to je prvi korak ka oporavku. A kod nas je to, nažalost, često na poslednjem mestu. Pacijetni koji prolaze kroz hemioterapije, transfuzije, operacije i dugotrajna lečenja izloženi su ekstremnim fizičkim i psihičkim naporima. Kvalitetna ishrana za njih nije luksuz- ona je osnov. Neophodnost. Život. Moj brat je nažalost to bolno osetio na svojoj koži, i baš zbog toga neću da ćutim. On je pokrenuo peticiju za dostojanstvenu i zdravu ishranu u bolnicama jer svi zaslužujemo lečenje koje ne ubija dostojanstvo. I ja ću da nastavim da se borim u njegovo ime. Ja verujem da možemo da promenimo stvari, ali samo ako se čuje naš glas“, poručuje ona.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare