Možete biti najbolji teniser sveta, osvojiti mnoge velike titule, biti godinama na vrhu ATP liste, ali to ne znači da ćete biti i odličan i uspešan trener. Ukoliko jednom rešite i time da se bavite.
Posao teniskog trenera, možda je za nekog naizgled lak, ali to je daleko od istine. I ne samo zbog toga što ste u obavezi da svakodnevno kontrolišete rad igrača, da pratite njegov ritam, da putujete sa njim iz grada u grad, sa kontinenta na kontinent. Morate biti i više od običnog teniskog trenera.
Ako pitate Marjana Vajdu, ili bilo kog od poznatih trenera, on će vam reći da je to mnogo veća uloga i odgovornost od recimo toga šta ćete i kako sugerisati igraču vezano za njegovu igru. Uostalom, to najbolje potvrđuje Novak Đoković kada ističe da mu je Vajda i brat i otac i prijatelj, pa i rame za plakanje, na sreću u retkim situacijama.
Ali Marjan Vajda nikada, kao profesionalac, nije bio ni blizu pozicije broj jedan, ali je posle Australijan Opena 2020. i zvanično teniski trener sa najvećim brojem grend slem titula.
Prosto jer je sa Novakom Đokovićem bio svo to vreme od 2006. kada je srpski teniser osvajao turnire od Australije, preko Pariza i Londona, do Njujorka.
Iza njega je Toni Nadal, stric i bivši trener Rafaela Nadala, zajedno su osvojili 16 titula, a treći je Pol Anakon koji je sa Pitom Samprasom devet puta stizao do pehara, a jednom i sa Rodžerom Federerom, na Vimbldonu 2012.
ŠTO ANONIMNIJE, TO BOLJE
Bilo je trenera koji nikada nisu bili zvučna imena u svetu tenisa, pa su napravili uspehe.
Toni Nadal nikada nije zvanično bio teniser, trenirao je u mladim danima, ali nije stigao do profi voda, možda jer je bio raspet između nekoliko sportova, fudbala, koji je trenirao i sa uspehom u Barseloni igrao njegov mlađi brat Migel Anhel Nadal, ali i stonog tenisa i plivanja.
Na kraju, otiskivanje u teniske trenerske vode, uz ekstra motivisanog rođaka, pokazalo se kao dobitna kombinacija.
Malo ko se seća recimo Tonija Pikarda, bivšeg trenera Stefana Edberga, koji kao igrač pedesetih i šezdesetih godina nikad nije stigao dalje od trećeg kola na grend slemu. Stefana je doveo do prvog mesta i šest grend slem titula.
Austrijanac Ginter Bresnik je i danas aktivan, a poznat je po tome što je radio i sa Borisom Bekerom.
Trenirao je čak 27 tenisera, između ostalih i Ernestsa Gulbisa i Dominika Tima sa kojim se razišao pre tačno godinu dana.
BIVŠI TENISKI VLADARI KAO TRENERI
Pogleda li se lista teniskih vladara proteklih nekoliko decenija, može se zaključiti da se priličan broj njih u manjem ili većem kapacitetu, prihvatao posla teniskog trenera.
Ivan Lendl, Boris Beker, Andre Agasi, Stefan Edberg, Lejton Hjuit, Karlos Moja, Huan Karlos Ferero, svi oni su radili ili neki još i rade aktivno kao treneri.
Ivan Lendl, koji je oduvek važio za teniskog “robokapa”, proteklih godina je pokušavao da napravi prodor.
Ivan je u dva navrata radio sa Endijem Marijem i sa njim stigao do prve dve Endijeve grend slem titule, u Njujorku 2012. i Vimbldonu 2013. Kasnije, kada su ponovo počeli da sarađuju, nisu imali taj uspeh, a Lendl ništa bolje nije prošao ni sa mušičavim Aleksanderov Zverevim, igračem velikog talenta, koji je proteklih sezona imao problem kako da zablista na turnirima velike četvorke.
BEKER VS EDBERG, ČETVRT VEKA KASNIJE
Stefan Edberg i Boris Beker su bili veliki rivali na terenu, a dogodilo im se da budu oči u uoči i kao treneri u nekoliko finala, sa Rodžerom Federerom i Novakom Đokovićem.
Edbergov trenerski zamah bio je kratkog daha, iako je doprineo određenim elementima Rodžerove igre, izgubio je u oba finala sa Bekerom i Novakom na istoj strani. Nemac i Srbin su imali plodnu saradnju, doduše deo nje i zajedno sa Vajdom, a Novak je u tom periodu osvojio šest grend slem pehara, što Borisov trenerski CV čini veoma uspešnim.
Andre Agasi je tokom one 2017. godine nakratko pokušao da sarađuje sa Novakom, ali treba reći da on nikada ustvari i nije imao nameru da se ozbiljnije bavi poslom trenera, tako da njihov brz prekid saradnje i ne čudi.
PROČITAJTE JOŠ:
Lejton Hjuit i Džim Kurijer su imali uloge Dejvis kup selektora, a Huan Karlos Ferero je posle kraće saradnje sa Aleksanderom Zverevim, preuzeo brigu o velikom talentu iz Španije i po mnogima nasledniku Rafaela Nadala, Karlosu Alkarazu.
I slavni Džon Mekinro se nakratko okušao kao trener, pre četiri godine bio je u štabu Miloša Raonića, ali Big Mek je brzo uvideo da osvojiti pehar svojim i tuim rukama, nije ista stvar, i brzo se vratio natrag u komentatorske vode, gde mu znatno bolje ide.
Karlos Moja je trenutno u timu Rafaela Nadala, nada se da će biti uspešniji nego mnogi njegove kolege, koji su bili prvi na svetu, ali vbreme ne radi za njega, barem kada je u pitanju Nadal, koji će u junu napuniti 34 godine.
Kako god bilo, na primeru Vajde i Tonija Nadala može se videti da je najbitnija stvar kada ste trener, sa kim radite, a ne ko ste i šta kao igrač bili.
Dragulji su retki, a samo oni najsrećniji i najpronicljiviji, mogu da ih pronađu i uz njih i sami zablistaju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar