Podeli:
Foto: EPA-EFE/ANDY RAIN

Danas u 13 sati trebalo je da izađe na Central kort, pokloni se publici i krene u misiju odbrane titule. Odservira prvu lopticu i započne pohod na šestu krunu. Umesto toga, mrtva tišina, debele letnje senke spustile su se na Vimbldon.

Nema poznatog žamora publike, nema tog magičnog zvuka udarca teniske loptice, nema ničega na Vimbldonu. Prvi put posle 80 godina. Letnja teniska žurka na najbajkovitijem mestu u Londonu odložena je za godinu dana.

PROČITAJTE JOŠ:

Novak Đoković je umesto u svom vimbldonskom apartmanu, nedaleko od čuvenog “All England‘s kluba”, tamo gde nikada nije bio u poslednjih deceniju i po. Kod kuće, u Beogradu.

Šampionka je, nažalost, Korona. Uspela je nešto što nikom u istoriji nije pošlo za rukom, da osvoji sve titule u istoj godini na jednom turniru. Bez i da je odigrala jedan jedini poen. Kako tužno, tužno to zvuči…

Osam decenija je trebalo da prođe da Vimbldon klecne pred višom silom. Da se carstvo legendarne trave, koje je otvaralo svoje kapije iz godine i godinu ljubiteljima belog sporta, pretvori u običan park uspomena.

Oni koji imaju čast da održavaju terene i sada, kada se na njima ne igra, možda će imati tu privilegiju da odnekud čuju, iz nekog paralelnog teniskog univerzuma, eho sa centralnog terena iz prošlogodišnjeg epskog finala Novaka Đokovića i Rodžera Federera.

Foto: EPA-EFE/ANDY RAIN

Oh, kakva je to bitka bila! Kakvu samo vimbldonska trava može da podari, meč od kog i danas u svima nama zadrhte i oni najdublji teniski damari, od kog nas uhvati ona plima neverovatnog uzbuđenja, i preplavi sreća zbog hepienda, na onaj hičkokovsko/novakovski način.

Navikao si nas Novače, šta možemo! Navukli smo se na tvoje plesove po tankoj žici nerava. I pobede, naravno. Da, bio si debelo u pravu kada si, posle tog neverovatnog trijumfa, rekao da bi bilo dobro da svi mi odemo na jedan veliki godišnji odmor, da malo odmorimo od tvojih dramatičnih mečeva, a i ti malo da se smiriš, dođeš do daha, pa opet u novi šampionski pohod.

Želeli smo, ali ne ovako. Da imamo sezonu bez tenisa, da slušamo štura saopštenja ATP, WTA, ITF, USTA i mnogih drugih, da se prosto presabiramo kao da još ne verujemo šta nas je sve snašlo, u kakav smo to košmarni lavirint zašli, nesvesni ko i šta se to sve igra sa nama?

Reći će neko, nema veze. Odmaraće bar radnici na plantažama jagoda u Kentu, odakle svako jutro u sam cik zore, pred vimbldonske kapije stižu sveže ubrane “crvene kraljice”, koje tokom turnira postaju omiljena poslastica, sve sa tim pomalo neobičnim belim kremom.

Jagode iz Kenta završiće na drugom tržištu, na hiljade bočice Pimsa ispijaće se na drugim mestima, ne u vimbldonskim restoranima, u taj magičan letnji suton, nekad na Henmanovom, sada na Marijevom brdu.

Bosonoge Engleskinje, porodice, ili grupe prijatelja koji leže i sede na travi i gledaju tenis na velikom ekranu ispred Terena 1. Gde se žamori, kako o prelepim poenima viđenim na turniru, jednako i o svakodnevnom životu, gde se ispredaju tračevi o kraljevskoj porodici, i o fudbalu, o da!

Oporaviće se trava, biće zelenija, spremnija za naredni pohod, leta 2021. godine, ako se surova kraljica smiluje da nas sve ostavi na miru.

I doći će i taj dan, kada ćeš sa zakašnjenjem, ti ponovo iskoračiti na taj Centralni teren, da se suočiš sa njima.

U tvojoj glavi odzvanjaće eho sa tribina, kako su sa svih strana duvali u jedra tvog ahilejski snažnog protivnika, kako su te spoticali svakim izgubljenim poenom, svakom lopticom koju bi poslao u mrežu, svakim tvojim autom.

Odoleo si im tada. Odolećeš ponovo. Proći će i ova koronaška bura, kao ona Šekspirova, laka, letnja, sve će iscureti kroz tanko grotlo nevidljivog peščanog sata vremena. Sve će to prekriti, kako kaže ona naša…

Foto: EPA-EFE/WILL OLIVER

Ono što vreme neće moći da prekrije su tragovi koje si na tom mestu utisnuo za sva vremena. Ni tvoje ime izgravirano na tom predivnom peharu, toliko puta. Kao Borgovo! Biće još toga, zar ne?

Kada na Vidovdan, 28. juna 2021. godine, kada bi trebalo da počne naredni vimbldonski turnir, budeš pred onim čuvenim vratima na ulazu na Centralni teren, podićeš glavu i podsetiti se onih čuvenih Kiplingovih stihova, iz pesme „Ako“….

“Ako možeš da pogledaš u oči pobedi i porazu

I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž“…

Znam, pojaviće ti se smešak na licu, kao i mnogima od nas sada, dok čitamo ove stihove slavnog engleskog pisca, u prevodu našeg jedinog Nobelovca, Ive Andrića, u pesmi možda i najteniskijoj od svih. I setićeš se i drugih stihova, možda ćeš u sebi odrecitovati i celu pesmu…

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe

Gube i osuđuju te;

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,

Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;

I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom ,

Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj

Ako možeš da pogledaš u oči pobedi ili porazu

I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;

Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao

Izopačenu od podlaca u zamku za budale,

Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,

I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

Ako možeš da sabereš sve što imaš

I jednim zamahom staviš sve na kocku,

Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile

Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali

I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više

Do volje koja im govori: Istraj!

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast;

Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman;

Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi;

Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano;

Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta

Sa šezdeset skupocenih sekunda,

Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,

I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

Da, Novače, Kipling kao da je pisao pesmu za tebe. Ovde. Sada. I za narednu godinu, kada se ti i Vimbldon opet budete susreli.

Pesma i šampion, za sva vremena.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar