U ovo doba korone, čudesna životna priča Endija Marija, ovekovečena u jednom sjajnom dokumentarnom filmu, naterala me je da ispišem ove redove.
Zamislite da ste zaronili. I da treba da ostanete pod vodom prilično, prilično dugo. Zadržavate dah, odbrojavate, a onda vas neka nevidljiva sila, potiskuje odozgo i ne da vam da izronite na površinu. Ostajete bez vazduha u plućima, borite se da izronite. I kad izronite, uradili ste to samo zato što ste fantastičan borac.
Uspeli ste možda zato što ste, jednostavno, Endi Mari. Zato što je u vašem srcu, možda nesvesno, posađeno seme duha Vilijama Volasa, škotskog ratnika iz 13. veka. I što je za vas život – igrati tenis.
PROČITAJTE JOŠ:
Oduvek sam voleo Endija Marija. Teško je definisati zbog čega najviše. Možda zbog te upornosti, nesalomivosti, te želje da budete zid koji će sve vraćati, jer za vas nema izgubljene lopte. Ili možda što je u toj svojoj igri, uspeo da spoji jedan fizički brutalan tenis, koji je dominantan poslednjih decenija, a opet da ima i taj savršen osećaj za volej, koji je sušta istorija igre na travi, zaostavština velikih majstora ove igre u prošlosti.
I još nešto, možda zato što igrati tenis u eri tri kolosa, u paklenom trouglu kakav pre toga istorija tenisa nije zabeležila, nije lako. To jednostavno mora da izazove određene simpatije.
Da, pokušavali su britanski mediji mahom, da trougao pretvore u četvorougao, ta medijska matematika više je bila mentalne prirode i proistekla, verujem iz one ostrvske genetske potrebe da se bude važan, da se uvek bude u samom središtu stvari. Ali Endi Mari, on se nikada, baš nikada nije gurao. Jednostavno, dečko je oduvek nastavljao samo svoju priču, živeo svoj san.
Znate li šta znači za nekog, ko je od ranog detinjstva dograbio reket u ruke i krenuo s njim da mlati po terenu, reći mu – sad je možda kraj, ti nećeš moći ne da igraš tenis, nego da hodaš, i budi srećan ako do kraja života budeš bez bola!
To je kao da vam neko izmakne tlo pod nogama. A Endiju se to tlo izmicalo, baš mnogo, mnogo puta. Povreda desnog kuka odvojila ga je od tenisa predugo i ta bitka i pakao, kroz koji je Mari prošao od 2017. do 2019. godine ovekovačena je na filmskoj traci, u sjajnom dokumentarcu Amazona, koji bih preveo kao, „Endi Mari: Ponovno izranjanje“.
Nadao se Endi daće ovog jula istrčati na svetu travu Vimbldona, prvi put u singlu, posle onog poraza u četvrtfinalu 2017. godine od Sema Kverija. Da će, na mestu na kojem je dva puta trijumfovao, ponovo pozdraviti publiku i svima pokazati kako je moguće ostvariti čudo i zaigrati sa ugrađenim metalnim kukom.
Da, to je zaista čudo. Ta pobeda Endija Marija možda je vrednija od svih njegovih titula zajedno, a nije ih malo. Tri grend slema, dva Vimbldona i US Open, ukupno 46 pehara u vitrinama. Kapa dole, momče.
Momenat, kada je protiv Kverija na Central kortu Vimbldona, bukvalno prešetao finiš meča, otkrio je teniskom svetu da Endi Mari ima veliki problem, za koji niko tada nije verovao da je toliko velik.
Dani su se pretvorili u agoniju, nizale su se nedelje, meseci, Endiju nije bilo bolje. Naprotiv. Bilo je sve gore, toliko da bez bola nije mogao ni da se sagne i navuče čarape na stopala.
Datum, 9. januar 2018. Bolnica u Melburnu. Negde u gluvo doba noći, budi se, očigledno uznemiren i zabrinut.
„Prošlo je jedan iza ponoći, 8. januara 2018. ovde u Melburnu. Mučim se da zaspim, jer ujutro imam operaciju kuka. Ne znam šta da očekujem, sa takvim stvarima nikad ne znate kako će ići…“, priča Endi u uvodnoj sekvenci filma.
Živimo u tehnološko doba, u periodu kada su kamere svuda oko nas, kada ih često preterano i besomučno koristimo. Endi je dozvolio kamerama Amazona da budu njegovi verni pratioci, da beleže momente njegovog života, budu neka vrsta filmskog dnevnika njegove životne i sportske drame.
Prate ga svuda, dok je kod kuće, u Okshotu, sa suprugom Kim i devojčicama, u krugu mlade porodice, dok supruga pravi sneška belića sa devojčicama, a on, sa mukom sve posmatra iz kreveta i ne može da im pomogne.
Ili dok trenira u bazenu, dok jede u hotelskoj sobi, leži na stolu za masažu sa timom svojih, slobodno se može reći sapatnika iz tima.
Da nisu tako jaki i složni, i da nisu svi sto odsto bili u tome, ko zna da li bi Endi sve to izgurao. Džejmi Delgado je njegov trener, Mark Bender, kojeg zovu „Slender“ je njegov fizio, Met Litl kondicioni trener koji ga uvek tera na maksimum, a ona nežnija strana u celoj priči je fizio Šejn Anun.
„Voleo bih da sam oženjen Šejnom! Bilo bi mi baš zabavno, to bi bilo sjajno“, šali se i smeje Endi dok priča o svom nerazdvojnom prijatelju Anunu. Endi je takav, voli da se šali, čak i kada je u mukama.
Januar 2018. operacija kuka, prvi put. Potom oporavak, koji je išao teže nego što je iko očekivao. Nervoza je sve veća, zove telefonom sve igrače koji su imali sličnu povredu i operisali kuk, od Amerikanca Boba Brajena, preko bivšeg broja jedan, Lejtona Hjuita. Potišteno se zahvaljuje Australijancu kada mu ovaj kaže da je to kod njega išlo znatno, znatno lakše i brže.
Teniser jednostavno, ne može bez adrenalina. Bez tog treperavog osećaja u stomaku kad izlazi u tenisku arenu, na veliki meč. I Endi je, prirodno, požurio nazad, na teren. I – slupao se.
Kvins 2018. poraz na startu od Nika Kirjosa. Potom u Istbornu u „derbiju Britanije“ od Kajla Edmunda. Razočaranje – mora da otkaže Vimbldon. To nije bilo to, nije bio spreman.
Pokušava koju nedelju kasnije, na Siti openu u Vašingtonu. Čini se da ide dobro, pobeda nad Mekenzijem Mekdonaldom, u tri seta. Pa se revanšira Edmundu, i stiže do Marijuša Kopila. Nekako pobeđuje, ali opet, taj desni kuk, neizdrživi bolovi, i nešto se u njemu slomilo.
Sedi u stolici po završetku meča, lica zaronjenog u peškir i plače, plače… Trese mu se vilica, pokušava da sakrije to od kamere, ali ne vredi, ona ga zumira, sakupljači loptica iza njegovih leđa gledaju ga sažaljivo, nešto se u njemu slomilo. Potpuno slomilo.
„Sada je 5:09 ujutro, u sobi sam u Vašingtonu. Uspeo sam nekako da pobedim Marijuša Kopila. Bilo je 7:6 u trećem setu posle tri sata igre, iscpljen sam do kraja, sve me boli. Kraj meča je bio jako, jako emotivan, jer osećam da je ovo kraj za mene. Moje telo jednostavno ne želi da nastavi ovako. Moj mozak jednostavno ne može više da me gura kroz tu granicu bola. Nadao sam se da ću biti bolje posle 16-17 meseci. Bilo je jako emotivno i veoma sam tužan..(počinje da plače), jer zaista želim da nastavim, ali moje telo kaže ne, tako da… boli me i žao mi je što ne mogu da nastavim“…
Srećom, ni tu nije bio kraj. Endi ne ume sebi da kaže, sad je stvarno gotovo. U oktobru odlazi u Filadefiju, po preporuci, kod trenera Bila Noulsa, stručnjaka za vraćanje u kondiciju sportista posle operacija.
Drugačiji metod rada, opušteniji, mnogo bazičniji pristup, bacanje frizbija, vežbe istezanja, boksovanje, gimnastika, čak i brejkdens! Endi sve to slepo sledi, ponavlja, makar njegove gimnastičke „zvezde“ delovale jako komično. Sve sa ciljem da nastavi gde je stao.
PROČITAJTE JOŠ
Svi ovi kadrovi otkrivaju nam onu „drugu stranu Meseca“ jednog sportiste, kog svi obično znamo sa terena. Ali i tada, meni je kod Endija nekako najsimpatičnije kada se iznervira, kad počne da priča sam sa sobom i gestikulira. Kod njega nikad ne možete da vidite taj osećaj ravnodušnosti, uvek mu je stalo. Baš mnogo mu je stalo.
Za momka koji je pukom srećom u osmoj godini života preživeo poznati masakr u školi u Danblejnu, kada je izvesni ludak Tomas Hamilton ubio 16 dece i jednog učitelja, tenis je bio beg od ružne stvarnosti sa kojom je bio suočen od najranijih dana.
I kada su mu se roditelji razveli nedugo posle tog masakra, i kada se brat Džejmi odvojio od porodice i otišao da trenira u Španiju, nije mu bilo lakše. Endi kaže da je tenis bio njegov beg, njegov azil.
„Posle svega toga osećao sam da bih bio toliko nervozan da sam teško disao. Moje shvatanje tenisa je takvo da ga vidim kao beg od realnosti na neki način, od svih tih stvari koje su bile promašene. To su stvari o kojima se ne govori. Tenis mi je omogućio da budem to nevino dete, da sebi postavljam sva ta pitanja, zato mi je tako važan“, otkrio je Mari.
U januaru 2019. pokušao je ponovo. Radio je pre toga sve što je mogao, primao injekcije kortizona, rađene su mu takozvane nervne ablacije kuka, ali bol nije nestao. Uvek bi se podmuklo vraćao.
U Melburnu je tog januara znao da se ne oseća dobro. Na konferenciji za štampu pred početak turnira, nije izdržao, istrčao je napolje u suzama.
„Šta da im kažem, ne znam šta mogu posle svega da kažem…“, rekao je tada kratko u kameru Amazona.
Pokušao je da igra. Neverovatna atmosfera u „Melburn areni“, meč prvog kola protiv Roberta Bautiste Aguta. Svi njegovi najdraži na tribinama u anticipaciji možda i poslednjeg meča u karijeri.
Imao sam priliku da na licu mesta prisustvujem tom neverovatnom meču, koji je toliko bio nabijen emocijama, da sam tada, u komentaru posle rekao da ste „mogli nožem da ih sečete kroz vazduh“, jer su toliko bile guste, sveprisutne. Sa 0:2 do 2:2 u setovima, potom gubitak taj-brejka poslednjeg seta…
Svečana ceremonija, oproštajne video poruke kolega, sve je ukazivalo da je kraj. Mnogi na tribinama oko mene, pa ni ja sam, nisu mogli da zadrže suze. Nije mogao ni Endi, koji je mahnuo još jednom svima i otišao u neizvesnost pred njim.
Kako prepričati to što je nekoliko dana posle, kada je od bolova jedva izdržao taj put od Australije do Engleske, već bio na operacionom stolu u bolnici „Princeza Grejs“ u Londonu i da je zaigrao još jednom, na sve ili ništa?
Bacio je kockicu, opredelio se za rizičnu ugradnju metalne kapice u kuk, sa neizvesnim ishodom.
Kamera sve to besomučno beleži, teško je i slušati i gledati. Tup zvuk hirurškog čekića udara u metalni deo koji se potom zariva u Endijevu kost. Rasporen, kao životinja. U potpunoj narkozi, drogiran anesteticima. Čišćenje ostataka kosti, pa zašivanje ogromne rane. Treba imati stomak da se sve to pogleda, a kamoli istrpi.
Ali istrpeo je, krenuo je da se oporavlja, iako mu je doktorka u bolnici u Londonu jasno rekla da postoji 15 odsto rizika, da ako nastavi da igra tenis u narednih sedam godina, može doći do toga da kuk jednostavno – pukne.
Šta mislite šta je odgovorio? Naravno, prihvatio je rizik. Spremao se posle nekoliko meseci da se vrati na teren, bol je nestao, osećao se sve bolje i bolje. Zaigrao je na Kvinsu u dublu sa Felisijanom Lopezom, pobedio. Taj osmeh, posle te pobede, makar i u dublu, taj zrak svetla na licu posle toliko muka, to morate jednostavno da vidite! Nestvarno. Endijevski, rekao bih.
Ovog puta bio je oprezniji, išao je postepeno, na jesen je osvojio i prvu povratničku titulu u Antverpenu, potom je stigla druga, manja povreda u Madridu u novembru, ali to nije bilo vezano sa kukom. Sada trenira, spreman je da se vrati, kada se pandemija koronavirusa bude okončala.
Sećam se da sam u septembru prošle godine, u jedno prohladno veče u igračkoj bašti na US Openu u Njujorku, upoznao Endijevu majku, Džudi, sa kojom sam tada imao prilike da porazgovaram.
Toplim i biranim rečima pričala je o Novaku Đokoviću, Endijevom vršnjaku (Novak je sedam dana mlađi), kako su zajedno počinjali uspon ka vrhu kao dečaci, u francuskom Tarbu.
Kada sam joj, onako iskreno, posle svega izrečenog, rekao da se nadam da će Endi i Novak igrati još mnoga finala, na našu zajedničku radost, kao da je nešto zaiskrilo u njenim očima.
Video sam u njima i tu patnju zbog svega što zajedno sa njim proživljava, ali i tu jasnu Endijevu želju, tu njegovu vatru, tu upornost da se sve prebrodi i prevaziđe. Tada sam znao od kog je nasledio sve te osobine i još pamtim njene reči:
“ I ja se nadam tome, gospodine, jer znate, moj sin se nikada, baš nikada ne predaje“…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
