Večiti sjaj i pakao Pariza. Za jedne raj, za druge nedostižan sjaj. Crvena šljaka Rolan Garosa upila je mnogo znoja i krvi velikih šampiona. Novak Đoković je među onima čiji je put do trijumfalne kapije bio sve, samo ne jednostavan.
Nekako krajem maja, te poslednje nedelje u mesecu, Pariz obuče tenisko ruho. Još od nekadašnjih asova, Renea Lakosta, Anrija Košea, dama kalibra Suzan Lenglen, po kojoj drugi stadion u kompleksu u Bulonjskoj šumi nosi ime. Igra se tenis i ispija šampanjac uz zvuke šansonjera Šarla Aznavura ili tužni, ali blistavi glas nezaboravne Edit Pjaf.
Pariz je istorijski podeljen na taj radnički istok i buržujski zapad. Tamo gde je zapad je i tenis, tu su ekskluzivni kvartovi sa milionski vrednim stanovima. Tu je „krem de la krem“ i svetskog tenisa, svake godine.
PROČITAJTE JOŠ:
Ove godine je drugačije. Rolan Garos je prebegao iz proleća u jesen, iz maja i početka juna, u senoviti početak trećeg godišnjeg doba, septembar i početak oktobra. Kako će sve izgledati, ako turnira uopšte i bude?
I sam Novak Đoković, verovatno se isto pita jer je ovo bio jedan od retkih majeva kada rođendan nije slavio da je u Parizu ili makar na putu ka njemu. Njemu je sudbina podarila da na sunčevom obrtu svake godine vodi svoju bitku sa najčuvenijom teniskom prašinom, u kojoj su svoj pepeo ostavili snovi mnogih velikih šampiona.
NEOSVOJIVA TVRĐAVA
U istoriji tenisa samo je osam igrača uspevalo da što u ranijoj istoriji, što u Open eri, osvoji sva četiri grend slem turnira.
Fred Peri, Donald Badž, Rod Lejver, Roj Emerson, Rafael Nadal, Andre Agasi, Rodžer Federer i Novak Đoković. Oni su kroz sito i rešeto na francuski način stigli do slave.
Šta je to što Rolan Garos čini tako spektakularno neosvojivim? Divljim, neukrotivim? Da li su to njegovi hiroviti dani u kojima se smenjuju vetrovi, kiša i ponekad, pustinjsko sunce, koje vam daje osećaj da se sa protivnikom nadmećete u pustinji?
Ili je to sama kompleksnost igre, da teniski gral Rolan Garosa može da se dosegne i bukvalno samo kroz krv i znoj, kroz sedam veličanstvenih bitki, preko staza i bogaza koje možete da dotaknete samo na tom mestu u tih čarobnih 14 dana. Sve to ako se ne zovete kojim slučajem Rafael Nadal, kojem je to kao da osvoji lokalni turnir na rodnoj Majorci.
Zanimljiv je put upravo trojice brojeva jedan, Agasija, Federera i Đokovića do tog trofeja u Bulonjskoj šumi. Svi su do njega došli težim putem, Agasi tek 1999, sedam godina posle prvog grend slem trijumfa na Vimbldonu. Federer i Đoković su imali drugi problem. Svaki od njih bio je bačen kao mitski junak Tezej u kritskom lavirintu, na čijem kraju bi ga obično čekao Minotaur (čitaj Rafael Nadal).
Tenis je ponekad surov, a Nadal je možda ne bukvalno, ali svakako u sportskom maniru, proždirao svoje protivnike na njegovoj „tera sakra“ (svetoj zemlji). S apetitom Minotaura.
PRELOMNA 2010. GODINA
Novak Đoković i Pariz nisu nikada imali takvu romansu, kao recimo Novak i Rim. Ili još bolje, Melburn.
Od 2005. godine, kada je prvi put igrao kao profesionalac na Garosu, Đoković je zabeležio 68 pobeda i 14 poraza. To je odličan učinak, jer u 15 turnira samo dva puta nije uspeo da dođe makar do četvrtfinala.
Kako nazvati Novakovu parisku epopeju nego „pričom o istrajnosti“, ili o upornosti? Jer kada vas isti teniser u prvih deset godina takmičenja na njemu, zaustavi u pohodu šest puta uzastopno, pomislite, a ko ne bi odustao?
Novak nije, naprotiv i samo zahvaljujući toj ogromnoj želji da kompletira karijerski grend slem, uspeo je da dođe i do tog srebra iz Pariza.
Ipak, trebalo je sve to pregurati. I predaju 2006. u četvrtfinalu Nadalu, i poraze od njega u polufinalima 2007. i 2008. Potom i klizanje iz šina protiv Kolšrajbera u trećem kolu 2009. i četvrtfinalu protiv Jirgena Melcera.
„Izgubio sam od Melcera u četvrtfinalu. Plakao sam posle te eliminacije. Bio je to užasan momenat, sve sam video crno, hteo sam da napustim tenis. Bila je to izvesna vrsta transformacijem jer sam posle toga oslobodio samog sebe. Osvojio sam Melburn 2008, bio treći na svetu, ali nisam bio srećan. Znao sam da mogu više, ali sam gubio važne mečeve od Federera i Nadala. Posle toga, skinuo sam pritisak sa sebe, zaigrao sam agresivnije, to je bila tačka preokreta“, rekao je nedavno Novak Đoković.
JOŠ PET GODINA MUKA
Ni posle 2010. Novaku nije bilo ništa lakše u Parizu, barem u narednih pet godina.
Istina je da je digao igru na viši nivo, u 2011. je osvojio ponovo Melburn, uzeo prvi Vimbldon i US Open, postao broj jedan, ali ga je te godine u Parizu, posle neverovatne serije od 41-0 od početka godine, zaustavio ne Nadal, već Rodžer Federer, koji nije takav specijalista za najsporiju podlogu.
Korak unapred bio je plasman naredne godine u finale u kojem ga je opet zaustavio Rafa Nadal, nesumnjivi kraj terena u Bulonjskoj šumi, da bi 2013. godine Đoković stigao najbliže peharu – izmakao mu je u treptaj oka, u poslednji čas.
ČUVENO PECANJE NA MREŽI
Znalo se, ako Novak pobedi Nadala, niko neće moći da ga zaustavi. I malo, tako malo je nedostajalo te 2013. da to i uradi.
Peti set polufinala sa Špancem, imao je 4:3 i 40:40, u jednom dugom gemu. Naterao je Rafu u defanzivu i kada se očekivalo da poentira na mreži, toliko se zaleteo da nije stigao da se zaustavi.
Loptica je istina pala u polje Nadala, ali se pre toga Novak „upecao“ u mrežu, sudija Paskal Marija je poen dodelio Špancu i sve se okrenulo protiv Novaka, to je momenat koji je okrenuo meč i Nadal je ponovo slavio.
I sledeće godine, Rafa je bio prejak za Đokovića, a onda se 2015. isprečio novi protivnik i to iz – Švajcarske.
RAFA U PRAŠINI I ŠARENI ŠORTS STANA VAVRINKE
Ta 2015. je uz 2011. godinu bila najbolja u Đokovićevoj karijeri i to se ispisalo i u prašini Rolan Garosa.
Posle toliko neuspelih pokušaja, Novak koji je igrao fenomenalan tenis, uspeo je da zada drugi poraz Špancu na ovom turniru.
Prvi je to 2009. uradio Robin Soderling, koji je tako otvorio put Federeru do ostvarenja karijer grend slema, jer da nije, teško da bi Švajcarac uspeo u tome posle toga.
Đoković je na Nadala ovog puta naleteo u četvrtfinalu i na opšte iznenađenje, počistio ga glatko, u tri seta – 7:5, 6:3, 6:1. Bio je to Novakov „blickrig“ nad Rafom, ali ko je mogao da predvidi da ga u finalu, posle mučne pobede nad Endijem Marijem u polufinalu, čeka novi udarac?
Stan Vavrinka, koji je te godine igrao u nezaboravnom kariranom šortsu, bio je kao u transu, prikazujući definitivno najbolji tenis svog života i Novak je još jednom zaustavljen na poslednjem stepeniku!
„Ako bih mogao jedan rezultat u karijeri da promenim, voleo bih da mogu da promenim taj, protiv tebe“, rekao je nedavno Đoković u razgovoru sa Vavrinkom preko Instagrama.
KONAČNO 2016. I TITULA
Činjenica da se na tom Rolan Garosu 2016. godine Rafael Nadal povredio i predao meč bez borbe Marselu Granoljersu u trećem kolu mogla je da znači samo jedno za Novaka – sad ili nikad!
I stisnuo je Đoković petlju, na putu ka finalu samo mu je Bautista Agut uzeo set, sve ostalo je išlo glatko, a onda u finalu vršnjaka bilo je tesno i neizvesno.
Novak je protiv sedam dana starijeg Endija Marija, protiv kog je baš na začetku juniorske karijere igrao nešto južnije, u Tarbu, igrao za trofej, za istoriju, za rekorde.
Zanimljiva je to bila borba, uporni Škot je sve vraćao i dobio prvi set, ali nije mogao da zaustavi srpsku furiju na putu ka upisu u istoriju – bilo je 3:6, 6:1, 6:2, 6:4.
Tim trijumfom Novak se upisao među najveće legende teniskog sporta kao jedan od malobrojnih koji su osvojili sva četiri grend slema, a pritom, to mu je bio četvrti vezani turnir velike četvorke, koji nije ostvario kao Lejver u istoj kalendarskoj godini, ali, zar je bitno?
Novak je te godine gazio preko marsovski crvene prašine nad kojom su i dalje lebdeli neostvareni snovi Pita Samprasa, Džimija Konorsa, Stefana Edberga, i Novakovog tadašnjeg trenera, Borisa Bekera. Pariska priča dobila je odavno zasluženi, šampionski epilog.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
