Žižek: Antivakseri su perverznjaci koji odugovlače svoje besmislene živote

Svet 06. dec. 202109:36
Podeli:
Slavoj Žižek Foto:EPA-EFE/HAYOUNG JEON

Slavoj Žižek, kulturni filozof, viši istraživač na Institutu za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Ljubljani, profesor nemačkog na Univerzitetu Njujork i međunarodni direktor Brkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegov tekst za Raša tudej prenosimo u celosti.

Pročitajte još:

Reakcija na najnoviji soj korone potvrdila je neugodnu istinu – dok mnogi prihvataju ideju saradnje u borbi protiv pandemije, ne rade ništa opipljivo od bilo kakve vrednosti po tom pitanju. Treba li nam još veća kriza da nas probudi?

Svi smo svesni da je Svetska zdravstvena organizacija proglasila novu varijantu bolesti koronavirusa pod nazivom omikron.

Nova varijanta B.1.1.529 prvi put je prijavljena SZO-u u Južnoj Africi 24. novembra. Dolazi s više od 30 mutacija i sumnja se da se širi mnogo brže od ostalih varijanti – uključujući onu delta – pa je neizvesno hoće li cepiva koja trenutno imamo delovati protiv njega.

Reakcija dela sveta bila je predvidljiva: otkazani letovi iz južne Afrike, pad deonica i tako dalje.

Nije li užasno što su takvi odbrambeni, potezi poput zabrane putovanja, bili najjača reakcija razvijenih zemalja na bauk nove katastrofe? Kao što je dr. Ričard Lesils, specijalista za zarazne bolesti na Univerzitetu KvaZulu-Natal u Durbanu (JAR) istakao.

Slavoj Žižek Foto:EPA-EFE/HAYOUNG JEON

„Nije bilo reči podrške koju će ponuditi afričkim zemljama kako bi im pomogle u kontroli pandemije i posebno se ne spominje rešavanje ove nejednakosti vakcina na koju smo upozoravali cele godine i čije sada vidimo posledice“, rekao je.

Širenje omikrona olakšalo je trostruko skandalozno zanemarivanje. Prvo, mnogo je verojatnije da će virus mutirati na mestima gde je vakcinisanje nisko, a prenosivost visoka, pa je za to veroatno kriv veliki jaz između stopa vakcinisanih u razvijenom svetu i u svetu u razvoju. Neke zapadne zemlje čak uništavaju vakcine čiji je datum upotrebe prošao, umesto da ih besplatno daju zemljama s nižom stopom vakcinacije.

Drugo, kao što je zabeleženo u The Lancetu u aprilu, Farmaceutske kompanije imale su velike koristi od ogromnih iznosa javnog finansiranja za istraživanje i razvoj: između 2,2 milijarde i 4,1 milijarde dolara potrošeno je u Nemačkoj , Ujedinjenom Kraljevstvu i Severnoj Americi.

Međutim, kada su kompanije zamoljene da dopuste besplatno licenciranje vakcina, sve su to odbile, čime su sprečile mnoge siromašnije zemlje – koje nisu mogle da priušte plaćanje cene za autorska prava – da ih same proizvode.

Konačno, čak je i u samim razvijenim zemljama pandemijski nacionalizam vrlo brzo prevladao nad ozbiljnom koordinacijom napora.

U sva tri slučaja razvijene zemlje nisu uspele ostvariti svoje javno proklamirane vakcine, a sada za to plaćaju cenu. Poput bumeranga, katastrofa koju smo pokušali da obuzdamo u dravama trećeg sveta vratila se da nas progoni. Kako?

Slavoj Žižek Foto:EPA-EFE/HAYOUNG JEON

Fridrih Jacobi, nemački filozof koji je stvarao oko 1800., napisao je: ‘La vérité en la repoussant, on l’embrasse’, – odbijajući istinu, čovek je prihvata. Primeri ovog paradoksa su brojni – recimo, prosvetiteljstvo je pobedilo tradicionalnu veru i autoritet kada su pristalice tradicionalnog shvatanja počele da koriste prosvetiteljsku racionalnu argumentaciju da opravdaju svoj stav (društvu je potreban čvrst neupitan autoritet da bi uživalo u stabilnom životu itd.)

Ali vredi li isto i suprotno? Da li čovek prihvatajući istinu je zapravo odbija? Upravo se to događa danas: ‘istina’ – hitna potreba za globalnom saradnjom itd. – odbija se javnim prihvatanjem potrebe za zelenim delovanjem ili saradnjom u borbi protiv pandemije, kao što se videlo na konferenciji COP26 u Glasgovu, koja je bila prepuna deklarativnog bla bla, pritom isporučujući vrlo malo preciznih obveza.

Ovaj mehanizam je već 1937. godine opisao Džordž Orvel u ‘Put do pristaništa Vigan’, koji je istakao dvosmislenost prevladavajućeg levičarskog stava prema klasnoj razlici.

‘Svi se protivimo klasnim razlikama, ali vrlo malo ljudi ozbiljno želi da ih ukine. Ovde dolazite do važne činjenice da svako revolucionarno mišljenje deo snage crpi iz tajnog uverenja da se ništa ne može promeniti. Sve dok se radi samo o poboljšanju radničkog položaja, svaka pristojna osoba je saglasna. Ali, nažalost, ne možeš postići napredak tako što samo želiš da ukolniš klasne razlike. Tačnije, potrebno je poželeti da nestanu, ali vaša želja nema učinka osim ako ne shvatite što to sve uključuje. Činjenica s kojom se treba suočiti je da ukinuti klasne razlike znači ukinuti deo sebe. Moram se tako potpuno promeniti da bih na kraju jedva mogao biti prepoznatljiv kao ista osoba“, piše u delu.

Da li je razlog ove neaktivnosti samo strah od gubitka ekonomskih i drugih privilegija? Stvari su složenije od toga: promena koja se traži je dvostruka – subjektivna i objektivna.

Američki filozof Adrijan Džonstonom okarakterizirao je današnju geopolitičku situaciju kao onu ‘u kojoj se svetska društva i čovečanstvo u celini suočavaju s višestrukim akutnim krizama (globalna pandemija, ekološke katastrofe, ogromna nejednakost, rastuće siromaštvo, potencijalno razorni ratovi, itd.), ali čini se da nisu u stanju da preduzmu (doduše radikalne ili revolucionarne) mere potrebne za rešavanje ovih kriza. Znamo da su stvari pokvarene. Znamo što treba popraviti. Čak ponekad imamo ideje kako ih popraviti. No, uprkos tome, ne činimo ništa ni da popravimo već učinjenu štetu niti da sprečimo daljnju lako predvidljivu štetu.’Odakle ta pasivnost? Naši mediji često nagađaju zbog kojih skrivenih motiva antivakseri tako nepokolebljivo ostaju pri svom stavu, ali koliko ja znam, oni nikada ne navode najočitiji razlog: na nekom nivou žele da se pandemija nastavi, a znaju da će ju odbijanje poštivanja antikovid mera produžiti.

Ako je to slučaj, onda sedeće pitanje koje treba postaviti je: šta tera antivaksere da žele nastavak pandemije?

Ovde bi trebalo izbegavati bilo kakve pseudo-frojdovske pojmove poput neke verzije nagona smrti, želje za patnjom i smrću. Ideja da se antivakseri protive merama protiv pandemije jer nisu spremni da žrtvuju zapadni liberalni način života, koji je za njih jedini mogući okvir slobode i dostojanstva, istinita je, ali nedovoljno. Ovde trebama da dodamo perverzno uživanje u samom odricanju od uobičajenih užitaka koje donosi pandemija. Ne bismo smeli da potcenimo tajno zadovoljstvo koje pruža pasivni život depresije, apatije i pukog odugovlačenja bez jasnog vlastitog životnog projekta.

Međutim, promena koja je potrebna nije samo subjektivna, već je ona globalna društvena promena. Na početku pandemije napisao sam da će ta bolest zadati smrtni udarac kapitalizmu. Osvrnuo sam se na završnu scenu Tarantinovog ‘Kil Bila 2’ gde Bitriks onesposobljava zlog Bila i udara ga ‘tehnikom eksplodiranja srca u pet tačaka dlanom’, kombinacijom pet udaraca vrhovima prstiju u pet različitih akupunkturnih tačaki tela protivnika. Nakon što se meta udalji i napravi pet koraka, njeno srce eksplodira u telu i ona pada na tlo.

Slavoj Žižek Foto:EPA-EFE/HAYOUNG JEON

Mnogi su mi se nakon toga smejali: kapitalizam ne samo da je obuzdao krizu, već ju je čak i iskoristio da se ojača. Ipak, mislim da sam bio u pravu. U poslednjih nekoliko godina globalni se kapitalizam toliko radikalno promenio da neki novi poredak u nastajanju više ne nazivaju kapitalizmom, već korporativnim neofeudalizmom. Pandemija je dala podsticaj ovom novom korporativnom poretku, s novim feudalnom vlastelom poput Bila Gejtsa ili Marka Zakerberga koji sve više kontrolišu naše zajedničke prostore komunikacije i razmene.

Pesimistički zaključak koji se nameće je da će biti potrebni još jači šokovi i krize da nas probude. Neoliberalni kapitalizam već umire, tako da nadolazeća bitka neće biti ona između neoliberalizma i onoga što leži iza, već ona između dva oblika ove posledice: korporativnog neofeudalizma koji obećava zaštitne mehuriće od pretnji – poput Zakerbergovog ‘metaverzuma’, mehurići u kojima možemo nastaviti sanjati – i grubo buđenje koje će nas naterati da izmislimo nove oblike solidarnosti.

Moja je poenta bila da je epidemija koronavirusa svojevrsni napad ‘Tehnike eksplozije srca u pet tačaki dlana’ na globalni kapitalistički sastav – signal da ne možemo ići putem koji smo do sada imali te da je potrebna radikalna promena.

Orvelova poenra je da se radikali pozivaju na potrebu za revolucionarnom promenom kao na neku vrstu praznoverja koja bi trebala postići upravo suprotno – to jest sprečiti da se promena stvarno dogodi. Današnji akademski levičari koji kritikuju kapitalistički kulturni imperijalizam su, u stvarnosti, užasnuti idejom da će se njihovo polje proučavanja rasplinuti.

Isto vađi i za našu borbu protiv pandemije i globalnog zatopljenja – parafraza Orvelabi bila: ‘Svi se protivimo globalnom zatopljenju i pandemiji, ali vrlo malo ljudi ih ozbiljno želi ukinuti. Sve dok se radi samo o poboljšanju sudbine običnih ljudi, svaka pristojna osoba je saglasna. Ali, nažalost, ne možete postići napredak ako samo želite ukloniti globalno zatopljenje i pandemiju. Tačnije, potrebno je poželeti da nestanu, ali vaša želja nema učinka osim ako ne shvatite što to sve uključuje. Činjenica s kojom se treba suočiti je da ukinuti globalno zatopljenje i pandemiju znači ukinuti deo sebe. Svako od nas moraće se toliko izmeniti da će na kraju teško biti prepoznatljiv kao ista osoba.’

BONUS VIDEO: Razbijamo zablude o vakcinaciji – Dr Emina Milošević objašnjava zašto korona-vakcine primamo više od jednom

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar