Rumunija je na putu da preuzme ulogu u NATO koju je decenijama imala Turska, kako prema Rusiji, tako i prema Zapadnom Balkanu. Despotizacija vlasti u Ankari, ambivalentnost prema Moskvi i sve izraženije geopolitičko soliranje predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u širem pojasu Mediterana i Srednjeg istoka, učvrstili su uverenje u Pentagonu da je došlo vreme za promenu pivota na jugoistočnom krilu NATO-a.
Pročitajte još:
Vašington u Bukureštu vidi svog ključnog partnera u našem regionu: Rumunija je prva linija odbrane i odvraćanja Rusije od eventualnih geopolitičkih avantura, naš istočni sused je i štap u rukama NATO-a za neposlušnu Tursku i što je za nas najvažnije, iz Rumunije bi, u slučaju nužde ili potrebe, išle sve brze vojno-obaveštajne intervencije na Zapadnom Balkanu.
Takođe, Rumunija bi mogla da bude i nova destinacija američkog nuklearnog arsenala koji se trenutno nalazi u tuskoj bazi Indžirlilk. U Pentagonu su u toku konsultacije oko eventualnog prebacivanja vojnika iz anadolijske u bazu NATO-a na Kritu, dok bi avioni F35 namenjeni Indžirliku trebalo da završe u rumunskim avio bazama. Za Erdoganov režim je noćna mora da ostane bez američkog “atomskog kišobrana”, dok bi za Rusku federaciju premeštanje nuklearnih bojevih glava u NATO bazu u rumunskoj varošici Deveselu bio ozbiljan znak upozorenja.
Povratak Moldavije
Predsedniku Klausu Johanisu i premijeru Florinu Kicu nova uloga Bukurešta apsolutno odgovara jer novi status nosi sa sobom veliki broj benefita: od povećanja direktnih stranih investicija i još veće finansijske pomoći od evroatlantskih partnera do jačanja uticaja u okruženju i nastavka pripremanja terena za povratak Besarabije matici. Naravno, povratak Moldavije u otadžbinsko krilo nije nešto što će se dogoditi sutra, ili za neku godinu. Rumunija samo želi da bude spremna, kada se ukaže prilika, da primi u zagrljaj svoju braću sa desne strane Dnjestra.
Dolaskom Džoa Bajdena u Belu kuću i povratkom u Stejt department kreatora američke politike prema Rusiji u prvih 15 godina novog veka, pozicija Rumunije dobija još više na značaju, budući da je deli samo 250 kilometara od Krima. To što je predsednik Johanis imao veoma prisne odnose sa Donaldom Trampom neće škoditi rumunskim interesima. Američka politika prema Rumuniji je politika kontinuiteta, bez obzira ko je u Beloj kući i ko ima većinu na Kampidolju. Koliko su naše istočne komšije važne novoj administraciji u Beloj kući govori ekspresno povlačenje ambasadora Adrijana Zakermana zbog njegovih izrazito bliskih odnosa sa Trampom.
Američke investicije
U ovoj godini najveća američka investija u Evropi će biti modernizacija avio baze 71 Emanoil Jonesku u blizini grada Kampija Turzij. Transilvanijska varoš će postati najvažnije sedište avio snaga Severnoatlantske alijanse i koordiniranih tajnih službi čiji je zadatak da rade na tri fronta: rusko-ukrajinskom, grčko-turskom i zapadnobalkanskom. Planirano je i da baza u Karpatima, zbog svoje geostrateške pozicije, preuzme u dobroj meri potencijale avio baze u Kostanci koja je, ruskim anektiranjem Krima, postala previše ranjiva.
Američka administracija je podržala i predlog Rumunije da se novcem Severnoatlantske alijanse napravi naftovod koji bi spojio grčku vojnu luku u Aleksandrupolisu sa vojnom bazom Mihail Koganičeanu pored Kostance, izbegavajući teriotoriju Turske. Na taj način snabdevanje gorivom vojnih baza u Rumuniji i Bugarskoj ne bi zavisilo od prolaza tankera kroz Bosfor i Turska ne bi mogla da ih drži pod kontrolom.
Članstvo u NATO
Naš istočni sused koristi članstvo u NATO i status odanog saveznika SAD da izgradi i modernizuje putničku i železničku mrežu kroz projekat povezivanja tri mora, Baltičkog, Crnog i Egejskog, koji bi bili i u funkciji potreba Alijanse da premešta vojne efektive na istočnom pojasu, od pribaltičkih republika do Grčke. Zahvaljujući toj inicijativi Rumunija će dobiti moderne autoputeve i železnicu koji će povezati luku Kotancu i glavni grad Bukurešt sa zapadnom i severnom Evropom, kao i sa Grčkom.
Geostrateški značaj Rumunije za SAD se video i kroz odlučnu sinergijsku akciju američke diplomatije i biznisa u poslu oko nuklearne centrale u Černavodi. Bukurešt je napravio zaokret za 180 stepeni i odustao od aranžmana sa kineskom grupom CGN koji je predviđao modernizaciju postojećih sistema i izgradnju nova dva reaktora. Ceo posao je poveren američkim firmama uz upotrebu američke tehnologije. Jednostavno, Vašington nije mogao da dozvoli da Peking ima totalnu kontrolu nad nuklarnim postrojenjima u članici NATO-a gde se nalazi deo antiraketnog štita i koja je određena da bude američki “pivot” u regionu.
Saveznici
Frikcije između Bukurešta i Vašingtona bi mogle da se pojave oko Moldavije. Rumunija vrlo mudro ne ističe u prvi plan ambiciju da, pre ili kasnije, prisajedini rumunski deo Besarabije. Paradoksalno, za tu “zabranjenu” ambiciju, Bukurešt bi pre mogao da nađe saveznika u Moskvi nego u Vašingtonu.
Predsednik Vladimir Putin je svestan da je neisplativo držati celu Moldaviju u ruskoj sferi interesa: košta previše a ne donosi ništa više od onoga što već ima u Prednjestrovlju. Broj etničkih Rusa i Moldavaca koji govore ruski kao maternji jezik između reka Prut i Dnjestr je sve manji i u Kremlju je sve izraženiji stav da treba zadržati traku zemlje između Dnjestra i granice sa Ukrajinom, dok ne sazre vremena da se u Prednjestrovlju, kao u kalinjingradskoj enklavi na Baltičkom moru, postave oružani sistemi koji bi bili odgovor na američki antiraketni štit.
Uspon Maje Sandu
U tom kontekstu treba tumačiti rusko mirno prihvatanje promene vlasti u Kišinau, odnosno silazak s vlasti rusofila Igora Dodona i uspon nove predsednice Maje Sandu. Pažljivim hroničarima rumunske spoljne politike nije promakao taktički inteligentan potez predsednika Rumunije Johanisa koji je bio prvi šef države koji je zvanično posetio novoizabranu predsednicu Moldavije. Johanisova poseta nije bila puka kurtoazija: Rumunija je donirala dvesta hiljada vakcina protiv kovida-19 i otvorila nekoliko kanala pomoći i kulturno-obrazovne saradnje. Predsednica Sandu se zahvalila na simboličan, ali veoma indikativan način: na zvaničnom sajtu predsednika Moldavije skraćenica za jezik nije više “MD” već “RO”. Za razliku od nekih drugih država koje izmišljaju jezike u Moldaviji su priznali da je moldavski jezik bio političko sredstvo koje nema utemeljenje u stvarnosti.
Međutim, eventualno prisajedinjenje Moldavije Rumuniji, osim međunarodnih prepreka i čvrstog stava EU i SAD da u Evropi nema promena granica, još uvek nema ni većinsku podršku među građanima Moldavije: tek svaki treći Moldavac podržava ideju o ujedinjenju sa maticom. U Bukureštu su uvereni da vreme radi za njih, da su ovog puta izabrali pravu stranu istorije, i da će pre ili kasnije realizovati njihov nacionalni san.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar