Pandemija Kovida-19 pretumbala je živote i relacije običnih ljudi, ali se u odnosima velikih i srednjih sila malo toga promenilo, i svet sve više klizi u nove sukobe dok se postojeći, u najboljem slučaju, zamrzavaju ili ulaze u pat pozicije. Čak i tamo gde se pronađe kompromis ili uspostavi novi odnos snaga, to ne znači da je problem rešen već da je pripremljena nova pozornica za budući sukob, dezintegraciju ili secesionizam.
Ništa se nije dogodilo u prethodnoj godini što se nije moglo predvideti a to nije, po automatizmu, uvek dobar znak: poraz Donalda Trampa na izborima u SAD, učvršćivanje dominantne uloge Nemačke u EU, definitivni izlazak Velike Britanije iz EU, usvajanje ustavnih reformi u Rusiji, sve agresivnija ekspanzionistička politika Turske, jačanje antiiranske koalicije na Bliskom i Srednjem istoku, definitivan ulazak Indije i Australije na strani SAD u sve otvorenijem sukobu sa Kinom, gašenje poslednjih oaza slobode i autonomije u Hong Kongu od strane režima u Pekingu, vrtoglavi porast “temparature” u Južnom kineskom moru i Tajvanskom moreuzu, spremanje teatra za neizvesnu bitku oko Nila i njegovih pritoka u Africi, pucanje po etničkim linijama Etiopije, bezerzervna podrška Kine, Rusije i Irana svakom diktatoru ili autokrati sa antiameričkom retorikom.
Pročitajte još:
Glavna geopolitička partija našeg veka između SAD i Kine nije počela prošle godine sa pandemijom koronavirusa i trkom za vakcinu. Jaz između dve najjače planetarne sile se produbio i sa dolaskom nove administarcije u Vašingtonu i taj trend neće biti zaustavljen: sva je nada da se uspori i momenat oštrijih čarki odloži što je više moguće. Nije pitanja da li će SAD i Kina upasti u Tukididovu zamku, nego kada će se to dogoditi.
Američki cilj da zalupi vrata Zapada Kini ostaje primaran i sa Džo Bajdenom u Beloj kući. Program “Clean Network”, s ciljem suprotstavljanja kineskoj tehnologiji 5G, je jednako podržan od demokrata i republikanaca u američkom Kongresu. Sve smo bliži institucionalizaciji novog geopolitičkog “Kvada”, SAD, Japan, Australija i Indija, čiji će cilj biti obuzdavanje nekadašnje Centralne imperije. Bajdenova administracija je već stavila do znanja partnerima u EU i Evropi da bi veoma “cenila” da bude konsultovana pre bilo kakvog aranžmana sa Pekingom. Potpisivanje trgovinskog sporazuma EU sa Kinom, svakako nije najbolji početak obnavljanja odnosa između dve obale Atlantika, posle četvorogodišnje Trampove oluje.
Nemačka je u protekloj godini napravila kvalitativni skok pokazujući da više ne može, a i ne želi da stavlja pod krinku svoju snagu i uticaj u EU. Malo je tome doprinela prilično neprijateljska politika Trampove administracije, malo pandemija i ekonomska kriza, malo izlazak Velike Britanije iz EU, a malo i želja Angele Merkel da sredi stvari pred svoj odlazak u političku penziju. Paket za oporavak Evrope “Next generation EU” je politički testament nemačke kancelarke, jedine koja je mogla da ubedi Nemce i tzv. Štedljive (Austrija, Holandija, Danska i Švedska) da “žrtvuju” svoje trostruke A kreditne rejtinge zarad opšteg dobra EU i njenih članica.
Velika Britanija je pod vođstvom Borisa Džonsona definitivno postala prva zapadna zemlja koja je stavila na kocku svoju ekonomsku stabilnost zbog jedne političke odluke. Međutim, cena koju će platiti London za Bregzit neće biti toliko ekonomski paprena koliko geopolitički. U Irskom moru je prvi put “izronila” carinska barijera koja će razdvajati irsko i britansko ostrvo, dok su Irci katolici svakim danom sve bliže cilju da postanu većina na Alsteru, a sve je više i Škota koji bi da se pored Andrijinog krsta, u Edimburgu, vijori zastava EU, a ne “Junijon Džeka”.
Vladimir Putin nije sa ustavnom reformom u Rusiji obezbedio samo vladavinu do 2036. godine već je “ozakonio” i način da izbacuje iz trke sve ozbiljnije rivale, budući da je za kandidaturu na predsedničkim izborima potrebno neprekidno 25-ogodišnje prebivalište u Rusiji. Drugim rečima, neće biti novog Lenjina u Rusiji, ali je za Putina od fundamentalnog značaja da ne bude ni novih Juščenka ili Sakašvilija u nekadašnjim sovjetskim republikama, počev od Belorusije pa do Jermenije i Kazahstana. Ne treba smetnuti s uma da je agresivnost Rusije u spoljnoj politici obrnuto proporcionalna osećanju stabilnosti i sigurnosti u Kremlju.
Ulazak Turske u sukob u Libiji i zauzimanje “busija” u Siriji su indikator da krize u te dve arapske zemlje neće biti skoro rešene. Poput Rusije i Turska ostvaruje mnogo bolje rezultate van svojih granica nego u borbi sa ekonomskom krizom i endemskom korupcijom. Moglo bi se reći da je Erdogan počeo istovremeno da kopira, ali i da parira Putinu u geopolitičkom tangu Moskve i Ankare. Uprkos činjenici da se nalaze na različitim stranama na južnim padinama Kavkaza, u Siriji, na Kipru, na Balkanu, u Libiji, Vladimir i Tajip svojim prisnim prijateljstvom uspevaju na volšeban način da produbljuju veze dve zemlje: od gasovoda preko saradnje u oblasti nuklearne enegrije do vojno-trgovinske saradnje. Sinteza između dvojice predsednika je prevazišla Lenjinovu i Ataturkovu.
Tiho približavanje Izraela i Saudijske Arabije se nastavlja. Bauk Irana funkcioniše perfektno kao katalizator u odnosima Jerusalima i sunitskih petromonarhija i Egipta. Razlika je u tom što se Jevreji, za razliku od svojih komšija, ne plaše Teherena i vešto ga koriste kao sredstvo za stvaranje saveza sa sunitskim monarhijama ostvarujući trostruki cilj: dobrosusedski odnosi sa komšijama sunitima, izolovanje Palestinaca na unutrašnjem planu i kreiranje antiiranskog štita. Netanjahu se može svašta prigovoriti, ali je teško pronaći primer tako savršene dobitničke multilateralne diplomatije koju je Izrael implementirao posle 2015. godine.
Kina je uložila velik trud i novac u kreiranje novog imidža, popularnosti i “soft power-a” u međunarodnim odnosima. Međutim, propaganadna mašinerija Si Đinpinga i pomoć u maskama i medicinskom materijalu drugim zemljama tokom pandemije su pomračeni sa diskriminacijom Ujgura, “davljenjem” Hong Konga, i uspostavljanjem policijskog režima u kojem se kontroliše svaki aspekt privatnog života građana, od interneta do videokamera nove generacije koje su premrežile celu Kinu.
Pročitajte i:
Peking je na kraju godine ostvario dva važna uspeha: potpisivanje trgovinskih sporazuma sa EU i azijskim zemljama koje izlaze na Pacifik, plus Australija i Novi Zeland. Problem Kine je što sa njom hoće svi da trguju i sarađuju, ali je sve ozbiljne države, drže na distanci i ne žele da imaju kapilarnije veze koje bi vodile ka strateškim savezništvima. Na Peking se oslanjaju samo diktatori, kleptokrati i autokrate. Uspostavljanje “Kvada”, Indija, Australija, SAD i Japan, će biti još dugo vremena nepremostiva prepreka za Peking, tim pre što četvorka može da računa na seriju saveznika, od Južne Koreje i Tajvana do Vijetnama, Malezije i Tajlanda.
U protekloj godini imali smo i par potvrda da kineska, ruska i turska “polisa osiguranja” diktatorima i kleptokratama koja se zasniva na vulgaranom antiamerikanizmu i gažanju ljudskih prava i sloboda, funkcioniše i dalje. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro uprkos ekonomskom, političkom i društvenom kolapsu, opstaje na vlasti zahvaljujući pomoći koja mu stiže iz Pekinga, Moskve, Ankare, čak i Teherana, tako da se Čavezov naslednik neće mnogo nasekirati kada Bajden uđe u Belu kuću 20.januara.
Na drugoj strani, beloruski autokrata Aleksandar Lukašenko je shvatio da ga iz predsedničke palate u Minsku ne mogu izbaciti reke ljudi na ulicama beloruskih gradova, već samo jedan poziv iz Kremlja.
U Africi se iz dana u dan povećavaju tenzije u njenom severoistočnom delu, odnosno u slivu Nila i njegovih najvećih pritoka. Rat za vodu je svakim danom sve izvesniji ukoliko se ne preduzme ozbiljna diplomatska akcija u koju bi bili uključeni svi glavni planetarni i regionalni igrači koji imaju interese u regionu: SAD, Kina, EU, Rusija, Turska. Etiopija počinje da se rastače po nacionalnim šavovima, kao nekada Jugoslavija, i taj požar bi mogao da se proširi na sever, sve do Egipta i na jug do Kenije i Tanzanije.
Velika zla ne dolaze, kako to kaže jedna italijanska poslovica, samo da bi naškodile. Crna smrt, odnosno pandemija kuge koja je desetkovala evropsko stanovništvo polovinom, 14. veka je otvorila širom vrata za Renesansu iz koje će se roditi svet kakav danas poznajemo. Lord Bajron je 1816. u najgoroj godini koju je upoznao moderni svet – sneg je padao usred jula zbog klimatskih promena izazvanih erupcijom vulkana u Indoneziji, a Evropljani su bukvalno jeli korenje da bi preživeli jer su svi usevi bili uništeni hladnoćom – ugostio svoje prijatelje pisce na Ženevskom jezeru i organizovao literarno takmičenje: ko će da napiše strašniji roman o monstrumima i duhovima. Pobedila je, tada još uvek tinejdžerka, Meri Šeli sa likom koga ćemo svi upoznati: Frankenštajnom.
Pandemija Kovida-19 bi mogla da bude okidač za novu Renesansu Evrope, ali ako se zaustavimo i na samo jednom ili par dobrih romana, neće biti loše jer kao što je Tolstoj prozborio kroz usta Ljevina u Ani Karanjini: Ne živi se za stomak, nego za dušu.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar