Evropska unija nije faktor, ona je igralište, najuređenije i najbolje na planeti, dakako, ali na njemu ne igra ona, već države članice. Zemljama EU nedostaje zajednički sentiment i želja da se brani taj sentiment čak i upotrebom sile da bi mogli da stvore federalnu EU koja bi stajala u ravni sa SAD, Rusijom i Kinom. Maslinara iz Andaluzije, vinogradara iz Provanse, pivara iz Bavarske i “picajola” iz Napulja ne spaja nijedan sentiment, jezik, kultura. Imaju samo zajedničke interse, a nijedna nacija se nije rodila na čistom interesu.
Pročitajte još:
EU se transformisala malo u gromobran, malo u dežurnog krivca, po potrebi, za svoje članice. Pripadanje klubu ne donosi samo seriju benefita, od izdašnih fondova do finansijskog i ekonomskog kišobrana, već i mogućnost da se, slikoviti rečeno, boksuje u višoj kategoriji u odnosu na težinu.
Mere protiv posledica pandemije koronavirusa i zajednička politika nabavljanja vakcina protiv Kovida-19 je najbolji dokaz da je EU u geopolitici mastodontski “biljojed”. Samo tako se može objasniti da i pored najbolje farmaceutske industrije na svetu, EU još uvek nema svoju vakcinu.
Zašto EU nema svoju vakcinu
Ali, zato nije odgovorna EU već njene članice, uključujući i one najvažnije, jer ne razmišljaju geopolitički: da nije tako Evropska komisija ne bi potrošila vreme i novac na kupovinu vakcina koje drugi proizvode već bi u sinergiji sa državama članicama napravila vakcine i zatim krenula u masovnu proizvodnju. Međutim, pošto su vakcine, sve do pojave Kovida-19, donosile male profite, evropske multinacionalne farmaceutske kompanije nisu ulagale u taj sektor. Bile su okrenute proizvodnji mnogo profitabilnijih lekova.
Okriviti EU za sve što pođe po zlu ili ne odgovara je komotno, tim pre što se tako okrivljuju svi, odnosno niko. EU nije neka apstraktna nadnacionalna institucija: u Evropskoj komisiji sede ljudi koje su delegirale vlade “dvadesetsedmorice”, u “Koreperima” sede ambasadori “dvadesetsedmorice”, u Savetima ministara su ministri iz država članica, baš kao što u Evropskom savetu glasaju i odlučuju šefovi država i vlada. Evropski parlament biraju direktno građani EU a ne centri moći.
Ne pravi EU probleme državama već su one te koje podmeću klipove u točkove Uniji, uglavnom iz egoističnih nacionalnih interesa, stvarne ili pretpostavljene koristi ili prednosti za sebe. EU ne blokiraju njene institucije, već članice koje postavljaju veta ili vrše opstrukciju u telima same Unije. Nije se nikada dogodilo da predsednik Evropskog saveta, Evropske komisije ili Visoki predstavnik za spoljnu politiku bude prepreka dogovoru ili rešenju.
„Veliki Evropljani“
Postalo je opšte mesto da države članice EU, bez obzira na razlike, postignu na kraju kompromis, bilo da se radi o važnim sporazumima, fondovima ili sedmogodišnjem budžetu EU. Jednostavno, poptisi ne znače mnogo: na kraju ih svi poštuju onoliko koliko im to odgovara. Razlika je u tom što se neki prave veliki Evropljani a drugi ne.
EU je forum u kome veliki, čitaj Francuska i Nemačka, pokušavaju da ostvare svoje nacionalne interese, krijući se iza plašta EU, dok se drugi prilagođavaju ili zadovoljavaju mrvicama. jer znaju da je svaka druga alterantiva lošija i nepovoljnija.
Primeri egoističnog ponašanja istočnoevropskih članica EU su dokumentovani u brojnim naučnim radovima, novinskim člancima, knjigama. Ističe već druga decenija od velikog proširenja, a “Nova Evropa”, kako ju je prozvao Bušov sekretar odbrane Donald Ramsfeld, ima sve manje tzv. komunitarnog i solidarnog duha.
Napuštanje EU – skok u mrak
Višegradska grupa, pribaltičke republike, balkanske zemlje sve očiglednije pokazuju da ih nikada nisu interesovale evropske vrednosti, ma šta one značile, već samo evropske pare. Naivnost starih članica EU se ogleda i u tome što su u Lisabonskom sporazumu predvideli da se odluka o pokretanju postupka zbog ugrožavanja pravne države protiv jedne zemlje članice donosi sa formulom “konsenzus minus jedan”. Nisu pretpostavili da će Mađarska braniti Poljsku i obratno, a u međuvremenu se društvo proširilo.
Izlazak iz EU nije opcija, ne zato što se dele zajedničke vrednosti, već zato što je Bregzit pokazao da je napuštanje EU skok u mrak, bez padobrana, koji niko više ne želi da proba.
Međutim, ako su na istoku stara priča ni na zapadu nema ništa novo. Nemačka je članica za primer kada su pitanju dostignuća pravne države, ali već čitavu deceniju krši dozvoljeni suficit od šest odsto u trgovini sa drugim državama EU. Berlin je veliki protivnik promena granica u EU i agresivne ruske politike u Evropi, ali ga to nije sprečilo da konstruiše Severni tok i neće sigurno odustati od Severnog toka 2 i pored toga što na taj način slabi poziciju Ukrajine i drugih istočnoevropskih država u odnosima sa Moskvom.
„Novi putevi svile“
Savezna Republika je i šampion među članicama EU u zaštiti ljudskih prava i sloboda i prava manjina, ali je to nije sprečilo da joj Kina postane najveći trgovinski partner i da svi “novi putevi svile” vode do nemačkih luka i gradova. Nemačka jeste najmoćnija država u EU, ali je baš zbog toga pod stalnim nadzorom ne samo Sjedinjenih Američkih Država, već i drugih partnera u samoj Uniji. Vašington i njegovi sateliti u EU ne mogu da svare Nemačku energetsku saradnju sa Rusijom a ni trgovinsku sa Kinom.
Francuska je jedina evropska država koja može da bude u dobroj meri nezavisna i da vodi samostalnu politiku, dobrim delom i zbog “force de frappe”, stalne stolice u Savetu bezbednosti i spremnosti da šalje svoje vojnike gde treba. Problem je što je prošlo 60 godina, prešli smo put od generala De Gola do Emanuela Makrona a Peta republika nije mnogo odmakla od ideje da EU bude njen avatar za izgubljeni status koji je imala kolonijalna Francuska.
Proširenje granica
U teoriji, Francuska i Nemačka bi mogli da formiraju snažan tandem i da budu lokomotiva za federalizaciju EU. Mogli bi, kada njihovo savezništvo ne bi bilo bazirano na intresu da realizuju isključivo nacionalne ciljeve. Iza njihovog savezništva nema ozbiljnog zajedničkog evropskog projekta, postoje samo paravani za kupovinu vremena, do sledećih izbora.
Bivši predsednik Evropske komisije Žak Delor je verovao da primanje novih članova EU može da pomiri dve oprečne dinamike: dublje integracije i proširenje granica. Međutim, sa naknadnom pameću, postalo je evidentno da je sinhronizovano proširenja EU i NATO na istok, pod pokroviteljstvom Vašingtona, omogućilo Amerikancima da stignu na par stotina kilometara od Moskve a da je ideja o EU, kao samostalnom geopolitičkom subjektu razvodnjena. Drugim rečima, proširenje EU na istok cementiralo je njeno pripadanje američkoj imperiji, sa svim pogodnostima i posledicama, i postavilo nepremostivu prepreku za federalizaciji EU, barem u ovom formatu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar