Žarišta bivšeg Sovjetskog saveza: Duga ruka stranih sila

Svet 06. okt. 202018:02 > 11. okt. 2020 11:00
Podeli:
Foto:EPA-EFE/TATYANA ZENKOVICH

Ako je 2020. godina pandemije, godina američkih izbora i godina velikih građanskih nemira, onda je i godina rata za postsovjetske republike. Povrh svega, ovi sukobi najbolja su lekcija kako se konačno rešavaju zamrznuti konflikti - uglavnom krvavo.

Oslobađanje Kirgizije

Poslednja eks-sovjetska republika koja je zapala u žestoke sukobe je Kirgistan.

Demonstranti u Kirgistanu upali su u parlament u glavnom gradu Biškeku, tražeći ponavljanje izbora, a do sukoba policije i demonstranata u kojima su stradale desetine ljudi je došlo posle optužbi na račun vlastu o nameštanju glasova na izborima prošle nedelje.

 

Postsovjetske obojene revolucije

Posle gruzijske „revolucije ruža“ iz 2003. godine, kada je na čelo ove zemlje došao Mihael Sakašvili, koji je umesto u svetlu budućnost Gruziju poveo u sumanuti rat za Južnu Osetiju, i posle ukrajinske „narandžaste revolucije“ iz 2004, čiji se lideri već godinama drže u klinču punom mržnje, 7. aprila se završila i „revolucija lala“, koja je 2005. godine izvedena u Kirgistanu.

 

Posle glasanja, samo četiri stranke prešle su cenzus od sedam odsto za ulazak u parlament, od kojih su tri blisko povezane sa predsednikom Soronbajom Žebenkovim.

Gorela je i zgrada vlade i parlamenta, poznata i kao Bela kuća, a semonstranti su na kraju oslobodili bivšeg predsednika Kirgistana Almazbeka Atambajeva, koji je bio u pritvoru u Državnoj službi nacionalne bezbednosti čekajući suđenje za krivična dela korupcije.

Ubrzo je saopšteno da će izbori biti poništeni i održani ponovo, a mnoge su sukobi na ulicama Kirgistana podsetili na tzv. kirgistansku „revoluciju lala“ koja se, iako na Zapadu slavljena kao put u demokratiju, neslavno završila.

Tada su o događajima u Kirgistanu razgovarali predsednici Rusije i SAD, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, a svetski mediji ocenili su da je jasno da je pretegao ruski uticaj, iako su Amerikanci želeli da produže svoj uticaj zbog baze u Kirgistanu. Previranja su tad počela, a veruje se da su današnji konflikti produžetak tadašnjih.

Kirgistan je bivša sovjetska republika, prostire se na 200.000 kvadratnih kilometara, sa bogatim izvotima uglja i zlata.

Ima šest miliona stanovnika uglavnom turskog porekla, planinska zemlja bez izlaza na more, između Kazhakstana, Tadžikistana, Uzbekistana i Kine.

Takav geografski položaj čini Kirgistan važnim u strateškom takmičenju između Moskve, Pekinga i Vašingtona, posebno što se na njegovoj teritoriji nalazi ruska vazduhoplovna baza.

Evroazijom prolazi Novi put svile ka Evropi, tu se ukrštaju različiti političko-bezbednosni i energetski interesi, a Kaspijsko more je jedno od najvećih izvora nafte i gasa u svetu.

Krvavi okršaj Jermenije i Azerbejdžana

U nedelju ujutru 27. septembra Jermenija je proglasila ratno stanje, mobilisala vojsku, a civilima naredila da potraže skloništa. Njeni zvaničnici tvrde da je susedni Azerbejdžan pokrenuo vojnu operaciju na teritoriji otcepljenog regiona Nagorno-Karabaha, dok iz Azerbejdžana navode da je operacija samo odgovor na bombardovanje iz Jermenije.

Uprkos znacima mogućeg napretka ka miru u protekle dve godine, ovaj evropski zamrznuti sukob ponovo se rasplamsao, i od 27. septembra i dalje traje.

Pročitajte još:

Svetski mediji podsetili su da je planinsko područje unutar granica Azerbejdžana Nagorno-Karabah izvor sukoba još od pre stvaranja Sovjetskog Saveza. Tenzije su potisnute u periodu dok su i Jermenija i Azerbejdžan bili sovjetske države, da bi ponovo izbile na površinu nakon završetka hladnog rata i gubitka kontrole komunističke partije nad svojim političkim blokom.

Sukob je privukao pažnju javnosti – pored očiglednih razloga – i kao tlo na kojem će se po ko zna koji put sudariti interesi i uticaji spoljnih sila, uključujući Rusiju, Tursku i Iran.

Turska je već iskazala snažnu podršku Azerbejdžanu, dok je Rusija tradicionalno bliža Jermeniji, mada su njene veze sa azerbejdžanskim elitama vremenom ojačale. Turska i Rusija se odavno natežu oko uticaja u različitim područjima, uključujući Siriju i Libiju. Jermenija tvrdi da Turska dovozi sirijske borce u spornu oblast kako bi se borili na strani Azerbejdžana, što Azerbejdžan odbacuje kao „potpunu besmislicu“.

Svrgavanje poslednjeg evropskog diktatora

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko je lukav čovek; u borbi za svoj politički opstanak on je sopstvene probleme pripisao geopolitičkom konfliktu Moskve i Zapada, sve nastojeći da se dodvori ruskom predsedniku Vladimiru Putinu – “starijem bratu” i “prijatelju u teškim vremenima” – i od njega dobije podršku. Demonstranti nastavljaju da vrše pritisak na Sanju – kako ironično tepaju “poslednjem evropskom diktatoru” – da siđe s vlasti.

Foto:EPA/ALEXEY DRUGINYN / RIA NOVOSTI / KREMLIN

Pročitaj još:

U Belorusiji se, pošto su počele demonstracije nakon izbora na kojima je Lukašenko proglasio ubedljivu pobedu, a svi ostali praktično odbili da priznaju iste izborne rezultate, jesu sudarili interesi Rusije i Zapada, naročito EU i zasad se čini da je Putin dominantniji.

Rusija je obećala vojnu pomoć, saopšteno je da su rezervne snage pripravne u slučaju da intervencija bude neophodna, a najavljeno je i da će se Rusi pridružiti zajedničkim vojnim vežbama na zapadu Belorusije. Ruski državni novinari poslati su u Belorusiju u propagandne svrhe i Minsku je odobrena pozajmica od 1,5 milijarde dolara koja će Lukašenku omogućiti da restruktuira dug – a najviše duguje Rusiji.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram