U Zagrebu je preminuo prof. dr. Miroslav Tuđman, poslanik HDZ-a i najstariji sin prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. Pre gotovo 12 godina, u septembru 2009. za Večernji list ispričao je nepoznate detalje iz privatnog života. Članak prenosimo u celosti.
„S ocem sam bio u bolnici do njegovog poslednjeg dana. Tih trenutaka sećaću se dok sam živ. Sećam se da me je nakon njegovog povratka iz službene posete Vatikanu i Svetome Ocu – što danas ima simbolično značenje jer je to njegova poslednja državnička poseta i čin – nazvala majka da dođem kući i da ga pokušamo nagovoriti da onako iznemogao odmah ode u bolnicu, a ne prvo na Oltar domovine, kako je bio naumio.
Bio je u takvom fizičkom stanju da nije mogao hodati, ali je hteo i želeo otići na Oltar domovine i grob svojih roditelja na Mirogoj zapaliti sveću i položiti cveće. Rekao je da mu je to predsednička dužnost i obveza i da će tek posle toga u bolnicu. Ni ja ni majka, a ni doktor Kranjčević nismo ga mogli odgovoriti.
Nakon Oltara domovine, više nije imao snage otići u Mirogoj. Prvih dana u bolnici morao je potpisati razne dokumente, između ostalog i za iduće izbore“, ispričao je Miroslav.
Miroslav je bio šef HIS-a i obaveštajne zajednice. Međutim, dr. Franjo Tuđman, kaže Miroslav, s njim je imao dve vrste odnosa – službene na poslu i privatne u kući.
„Kada bismo se privatno družili, ja bih mu znao reći: Čuj, trebali bismo o nečemu razgovarati. On bi mi rekao: Javi se u moju kancelariju, dogovori se o terminu i to ćemo tamo rešiti. Mi nikada privatno nismo razgovarali o službenim stvarima. Kada sam nekim ljudima o tome pričao, nisu mi verovali. A da je bilo tako, mogu potvrditi svi njegovi najbliži saradnici.
Dok smo kao deca, brat, ja i sestra, živeli s roditeljima, sve je bilo podređeno očevom bavljenju istorijom. Bio je vezan uza svoju viziju slobodne Hrvatske. To je bilo primarno i u prvom planu, pa su se sve druge obveze raspoređivale prema tome. Za nas, decu to je značilo da smo od samog početka bili samostalni u donošenju vlastitih odluka. Nije se puno raspravljalo o našim školskim obvezama. Naše je bilo da idemo u školu, završimo fakultet. Tek na kraju školske godine otac je pitao za ocene. Obrazac ponašanja kod njega je bio načelo odgovornosti i samostalnosti. A to najbolje potvrđuje i jedna zgoda kada sam se upisao na fakultet. Tek tada me je otac upitao što sam upisao. Rekao sam mu filozofiju i sociologiju, a on je na to rekao: Moglo je i bolje. Pitao sam ga što je to bolje. On mi je odgovorio: Mogao si umesto sociologije upisati istoriju“, ispričao je Miroslav.
Čest gost u njihovu domu bio je i književnik Miroslav Krleža.
Pročitajte još:
„U našoj kući nisu se pričali vicevi, nije se pilo, nego su se uvek vodili ozbiljni razgovori. To je uveliko uticalo na moj način razmišljanja, na moje životno opredeljenje. Sećam se da sam ga jednom zgodom, pročitavši negde citat iz Krležinog dela, pitao zna li iz kojeg je dela taj citat. On mi je odgovorio da nema pojma. U čudu sam ga gledao, ali tek posle sam shvatio da se čovjek koji je napisao toliko dela, ne može sećati svakog detalja“, otkriva Miroslav Tuđman.
Na suđenju njegovom ocu 1972. godine obrana je odlučila pozvati Miroslava Krležu i generala Rukavinu za svedoke.
„Došao sam u njegovu kancelariju i pitao ga hoće li svedočiti na očevu suđenju. Pristao je istog trenutka, samo me zamolio da ga pričekam pred zgradom suda i da zajedno odemo u sudnicu kako ne bi lutao po zgradi. Međutim, čuvši da će Krleža i Rukavina biti svedoci u Tuđmanovoj odbrani, sudija je – nakon intervencije iz Izvršnog komiteta CK – morao opozvati svoju odluku te rekao da oni ne trebaju dolaziti jer sud prihvata sve ono što oni trebaju posvedočiti. Sećam se da mi je tada, kada sam išao k njemu, Krleža rekao da mu je žao što ga Matica i proljećari nisu zvali. “Ja sam tu iza ugla, a nisu me zvali”, rekao je“, sećao se Miroslav Tuđman, koji je s bratom i majkom ocu svaki dan nosio hranu u zatvor u Petrinjskoj ulici.
„Godinama posle toga osećao sam grčeve u želucu kada bih prolazio Petrinjskom jer sam se prisećao svih tih mučnih slika, stajanja u redu, prekopavanja hrane koju sam donosio ocu i prisluškivanja naših razgovora“, napominje Miroslav.
„Kada je otac bio zatvoren 1972. godine, ostao sam bez posla. Napisao sam više od 50 molbi za posao. Trebao sam biti primljen na nekim mestima, ali drugovi iz partije onda su interveniaali da me se ne sme primiti. Međutim, primio me je profesor Božo Težak u Referalni centar Sveučilišta u Zagrebu. Tako sam u područje informacijske nauke ušao sam sasvim slučajno. Bilo je to teško razdoblje u životu, ali na njega sam već pre bio naučio. Krug ljudi koji vas je pre pozdravljao, odjednom je to prestao raditi. Jedan deo to je činio zbog svoje karijere, drugi deo zbog straha i nesigurnosti da im se ne dogodi isto zlo i neprijatnosti kao meni i drugima koji slede te vrednosti. Ali, ono što je daleko važnije, to je da vam se odjednom otvorio velik krug ljudi koji vam daje podršku privatno i na druge načine“, kaže Miroslav Tuđman.
Krajem osamdesetih godina, kada se videlo da višestranačje ulazi na velika vrata u Hrvatsku, izgledalo je da se otac i sin politički razilaze. Da svako kreće svojim putem. Franjo Tuđman je osnovao HDZ, a Miroslav Tuđman je s Antunom Vujićem bio osnivač Hrvatske socijalno-demokratkse stranke. Je li zbog toga otac zamerio sinu?
„Ne, nije mi zamerio, niti me zbog toga krivo gledao. On je to gledao kao moju hrabrost, da sam se uključio u stvaranje višestranačja. Znao je da mene politika ne zanima jer i sam sam rekao da ću u stranci samo biti do prvih višestranačkih izbora. Dalje nisam bio“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare