Od kada je pod nagovorom ili po nalogu američkih prijatelja raskinuo službu kod Slobodana Miloševića, Milo Đukanović se godinama trudio da u Srbiji instalira vlast koju će potpuno kontrolisati. Tek sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem 2012. to je i uspeo. Saga oko navodnog državnog udara u Crnoj Gori 2016. najslikovitije je opisala prirodu i suštinu te veze i odnosa.
Sećate se: dok je Milo tog 16. oktobra bezbrižno izašao na glasanje, ne znajući kakav se pakleni plan za njega sprema, Vučićeva BIA i Đukanovićev ANB uveliko su radili na lociranju terorističke grupe koja je planirala da, kako reče Specijalni Katnić, poseje dotad neviđeno krvoproliće po Crnoj Gori. Sve dokaze i svedoke koje je Viši sud maksimalno ispoštovao, od famoznog oružja, nikad pokazanog, u jezeru Gazivode, na teritoriji, dakle, koju kontroliše sam Vučić, preko Paje i Sinđe, do praćki i ostalog vatrenog oružja spremnog za puč, sve to je na tacni Vučić isporučio Đukanoviću.
Bila je to dirljiva storija o ljubavi dvojice hibridnih autokrata gde se lako moglo zaključiti da je Đukanović šef parade a Vučić njegova marioneta, spremna da za 24 sata drastično promeni iskaz i od prvobitnih tvrdnji da je sve to smejurija, da su uhapšeni bašibozuk a ne teroristi ili da je bolje da ga ne vučemo za jezik, već sutradan saopštio dramatično novu verziju o pripremi atentata na samog premijera Đukanovića, prenose Vijesti.
Pročitajte još:
Onda je tri godine trajao sudski spor, a predsednik Srbije i samozvani zaštitnik svih Srba sveta nije zucnuo ni reč dok je njegova strašna propaganda prihvatila Katnićevu optužnicu po kojoj optuženi nisu bašibozuk već prevejani teroristi! Sa Sinđom i Brankom Milić na čelu.
I sve tako do epiloga tzv. procesa stoleća – informaciju o 70 godina robije za optužene od kojih su većina građani Srbije, uz “petice” Mandiću i Kneževiću, Vučićeva propagandna Bastilja, RTS, objavila je u bloku servisnih informacija u 26. minutu glavnog Dnevnika.
Pola smo sastavljeni od ravnodušnosti a pola od zlobe, kaže Saramago. Što potvrđuje slučaj srpskog predsednika u konkretnom slučaju. Da bi poništio ili pokrio sve ono što je dostavio šefu Đukanoviću za ovaj sudski proces, Vučić sutradan nakon presude šalje za Mandića Vladin avion u koji je ovaj presrećan ušao i odleteo za Niš na neku vežbu srpske vojske, kako bi mu isti taj Vučić, Đukanovićeva marioneta u tom momentu, vidao rane!
Ali to nije sve. Vrhunac licemerja i pokvarenosti predsednika Srbije bila je Vulinova odluka, par meseci kasnije, o dodeli nekakve sablje Mandiću za njegov kolosalni doprinos Sedmom bataljonu. Ispalo je: Katniću praćke, a Mandiću sablja.
Dugo je Vučić bio Milov dužnik i marioneta. Za njegov psihološki profil bilo je to jako bolno i frustrirajuće. Ali je junački trpeo i nosio tu ulogu. Milo ga je doveo da vlada u Srbiji i to je moralo debelo da se plati. Vučić je u tu svrhu odradio brojne projekte, ne samo državni udar.
Prvo je ekpresno skinuo sve optužnice najbližem Đukanovićevom saborcu, Canetu Subotiću i učinio ga ne samo slobodnim građaninom nego i vrlo uticajnim, posebno u srpskim obaveštajnim i biznis krugovima.
Onda je učinio sve da obesmisli optužnicu protiv još jednog Milovog strateškog partnera, Darka Šarića, spremajući njegovo oslobađanje i skidanje anateme kralja kokaina.
Potom je uveo u posao Đukanovićeve prijatelje iz Emirata i novac iz njihovih banaka kroz projekat Beograd na vodi. Uz to je, kako već rekoh, isporučio sve što treba za državni udar. A iznad svega je u čitavom periodu svoju ogavnu propagandu od Pinka do Informera stavio na raspolaganje Đukanoviću. Da bi se na kraju čak i povodom Zakona o slobodi veroispovijesti izljubio sa Milom u Tirani i rekao da je to unutrašnje pitanje Crne Gore.
Ne samo na političkom već i na privatnom planu, Vučić se u dužem periodu bezrezervno davao Milu, kroz kontakte i prijateljstva njihove braće, poslovnih partnera i bliskih saradnika. Andrej i Aco su postali garant njihove veze, a Jorgovanka Tabaković i Ana Đukanović dokaz da para vrti gde burgija neće.
Pročitajte i:
I onda su litije sve preokrenule. Desetine hiljada ljudi na ulicama crnogorskih gradova za Vučića su bile signal da je došao momenat da skine Đukanovićev jaram s vrata i da od njegove marionete postane gospodar situacije. U tu svrhu su mu dobrodošli ranjeni i pogubljeni lideri DF-a.
Koliko je Milo Vučića držao u vazalnom odnosu ništa drugačije sam Vučić nije tretirao Mandića i Kneževića. Dok ih nije ubrzo sveo na nivo nekog Gorana Rakića iz Severne Mitrovice.
Paralelno je podignuta propagandna mašina pa su listom svi Vučićevi tabloidi, koji su godinama imali samo reči hvale za našeg Vođu, preko noći počeli da pišu kako je Milo gotov. Vučić, naravno, nije žurio sa takvim zaključcima, pokazujući i dalje respekt prema Đukanoviću a iskaljujući bes na njegove najbliže saradnike. Premijera Markovića je, recimo, u više navrata javno ponižavao nazivajući ga čak i lažovom.
Đukanović je na sve i dalje ćutao nastavljajući da veruje da je on gospodar sluge Vučića. Čak ni napadna pitanja njegove novinalete Tamare na tu temu pre par mjeseci nisu urodila plodom – Milo je ostao Vučićev sponzor i zaštitnik. U svojoj megalomaniji predsednik Srbije je to shvatio kao znak nemoći pa je nastavio da urušava Đukanovića nadajući se da će kada dođe taj tren on biti glavni dasa.
I tako smo dočekali 30. avgust i poraz Đukanovića. Ovog puta Vučić nije zvao Mila, kao na nekim ranijim izborima, da ga spasava upozorenjima da opozicija vodi i da mu, ako nešto hitno ne preduzme pod okriljem mraka, do kraja izbornog dana, ode vlast. To je bio još jedan znak da je Vučićev rok službe kod Đukanovića istekao i da on ne oseća bilo kakvu obavezu da pomogne u spasavanju nekadašnjeg Šefa i sponzora.
Međutim, 30. avgusta Milo jeste izgubio, ali je izgubio i Vučić. Uostalom, i sam je pre neki dan priznao: umesto da nova vlast dotrči kod njega u Beograd i podnese raport, poput Dodika recimo, oni su, kako se požali, izabrali da prvo posete neki drugi centar.
Ono što je Vučić u čitavoj konstrukciji previdio jesu građani Crne Gore. Posebno oni koji se izjašnjavaju kao Srbi ili kao Crnogorci srpskog prezimena, a koji su u proteklih deceniju i po progona i segregacije shvatili da je od zastave i himne mnogo važnija demokratija, pravda i društvo jednakih šansi za sve.
Vučić se preigrao jer je povukao znak jednakosti između svojih marioneta Mandića, Milačića, Kneževića, Medojevića s jedne i samih građana, njihovih glasača, s druge strane. Predsednik Srbije je napravio ozbiljan previd ne shvatajući da opozicioni glasači u Crnoj Gori, uključujući i ogroman broj onih iz DF korpusa, o Vučiću misli isto što i o Đukanoviću. Da je nezasiti, korumpirani autokrata koji je od Srbije napravio privatnu državu. Milova kopija, dakle.
Vučićevo pretenciozno nametanje kao zaštitnika Srba u Crnoj Gori je u suštini bilo nelegalno i nelegitimno mešanje u unutrašnje stvari susedne države. Kada o tome leleče aktuelna vlast i njeni plaćenici iz regiona i sa lokala, onda to zvuči tragikomično i neubedljivo jer su svi oni desetak godina na razne načine bildovali “nikad bolje odnose Srbije i Crne Gore” – sve dok je Vučić prihvatao ulogu Milove marionete.
To, međutim, sada ne olakšava poziciju predsednika Srbije i ukoliko ne prestane da izigrava samozvanog lidera Srba iz Crne Gore uskoro bi mogle da uslede nove i naravno nepravedne kritike i pritisci iz Evropske unije. Crna Gora nije ni Republika Srpska, ni Severna Mitrovica, pa što predsednik Srbije to pre shvati i prestane sa opasnim igrama, biće bolje i za njega i za region.
Takvu situaciju mogla bi dobro da iskoristi demokratska opozicija u Srbiji koja bi trebalo da bude partner crnogorske vlasti u građenju demokratskih država Srbije s jedne i Crne Gore s druge strane, kao i najboljih odnosa dva suseda. Onda bi Vučićev brat Andrej mogao da napravi naslovnicu svog tabloida Alo sa sedećom porukom: Milo je bio bolji. Umjesto što zapomaže kako se Amfilohijev premijer odrekao Kosova. Za razliku od Andrejevog brata koji se sprema da ga prizna!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare