Ukrajina: Bog je daleko, a Rusija blizu

Svet 05. avg. 202022:40
Podeli:
Foto: EPA-EFE/STR / POOL

Ukrajinski oligarsi (Rinat Ahmetov, Igor Kolomojski, Viktor Pinčuk…) još jednom su - primenjujući maksimu iz “Geparda” Đuzepea Tomazija di Lampeduze “Ako želimo da sve ostane isto moramo sve da promenimo” - nasamarili građane Ukrajine. Godinu dana od političkog cunamija, koji je počistio bivšu vlast na predsedničkim i parlamentarnim izborima, novi predsednik Volodimir Zelenski i njegova stranka “Sluga naroda” sve više liče na svoje prethodnike, odnosno korumpirane administracije Porošenka, Janukoviča, Juščenka i Kučme.

Zelenski nije uspeo da transformiše fikciju u stvarni život. Sve ono što je polazilo za rukom glumcu-komičaru u njegovoj televizijskoj seriji “Sluga naroda”, u realnosti se pretvara u farsu ili noćnu moru. Već u prvoj godini vladavine Zelenski je očistio vladu od svih istinskih boraca protiv korupcije i barjaktara uvođenja profesionalizma i izgradnje institucija. Jedan za drugim su padali premijer Hončaruk, ministarka finansija Markarova, ministar ekonomije Milovanov, glavni javni tužilac Rjabošapka a na kraju i guverner Nacionalne banke Smolij, bankar koji uživa veliki ugled u MMF-u i Svetskoj banci.

Postavljanje kontroverznog mešetara Mihaila Sakašvilija, bivšeg predsednika Gruzije i marionete nekadašnjeg potpredsedniak SAD Dika Čejnija, na mesto predsednika Nacionalnog saveta za reforme, je ruganje svima koji su verovali da Ukrajina može da bude bolje mesto za život. Poveriti Sakašviliju sprovođenje reformi i borbu protiv korupcije je kao kada biste piromanu poverili šibice na čuvanje.

Smena pemijera Hončaruka i dovođenje Denisa Šmihala, menadžera od poverenja najmoćnijeg čoveka u Ukrajini Rinata Ahmetova, jasan je pokazatelj želje šefa države da drži ravnotežu između tajkuna. Ahmetov pripada grupi oligarha koja se suprotstavlja ostrašćenim ultranacionalističkim tajkunima poput ministra unutrašnjih poslova Avakova i Kolomojskog, koji su osnivači i finansijeri neonacističke paravojne formacije “Bataljon Azov”, na prvoj liniji u Donbasu.

Zelenski je iskoristio pandemiju koronavirusa da na mala vrata ponovo isparceliše zemlju na oligarhske feude: Ahmetov je dobio istočnu Ukrajinu i odnose sa Donbasom, Kolomojski Zaporošku oblast a Pinčuk Dnjepropetrovsku oblast. Misliti da je Zelenski mogao da napravi mudriji izbor ili da odigra drugačije ovu partiju ulazi u sferu naivnog poimanja vođenja politike u bivšoj sovjetskoj republici. Ukrajinom se i dalje upravlja između par vila oligarha a ne na relaciji Bankova (rezidencija predsednika Ukrajine) i Rada (ukrajinski parlament).

Mr. Ze, kako su Zelenskog oslovljavali tokom izborne kampanje, našao se u igri koja je mnogo veće od njega: kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Kao štoje neraskidivo vezana za odnos između oligarha, ukrajinska politika je snažno uslovljena interesima SAD i Rusije. Zelenski, sve i da hoće, ne može da pravi čuda, jedino što može da uradi je da izbegava da pravi dodatnu štetu i da žonglira između SAD i Rusije, ne stajući otvoreno ni na čiju stranu do kraja. Mir, demokratizacija, stabilnost i napredak Ukrajine zavise od balansa odnosa između lokalnih tajkuna i ravnoteže u odnosima Rusije i SAD i donekle EU.

Petar Porošenko je pokušao da učvrsti svoju vlast i da dobije odrešene ruke od SAD i EU vodeći rusofobnu i filoatlantsku politiku. Strategija bivšeg predsednika Ukrajine se zasnivala na ubeđivanju Brisela, Pariza, Berlina i Vašingtona da prime Ukrajinu u NATO a on će Ukrajince pretvoriti pasdarane Zapada prema zajedničkom neprijatelju – Rusiji.

Porošenkova politika se spotakla na pogrešnoj predstavi o odnosu vodećih članica EU prema Moskvi. Za razliku od SAD i njenih satelita u EU (Poljska, Rumunija, pribaltičke republike), Berlin, Pariz i Rim ne žele od Rusije da prave neprijatelja prema kome treba podignuti zid, već ekonomskog partnera. Deo ukrajinskog establišmenta i dalje podleže teorijama pojedinih delova američke admnistracije i članica NATO da Rusija želi da anektira Donbas, kao Krim.

Pročitajte još:

Za Putina Donbas nema značaj Krima i ne pada mu na pamet da proširuje Rusiju na Donjeck i Lugansk: njemu je Donbas potreban u funkciji zaustavljanja širenja NATO. Ruska politika u istočnoj Ukrajini nije agresivna već defanzivna. U Kremlju veruju da su u tzv. win-win poziciji: sa zamrznutim konfliktom u Donbasu Ukrajina nikada neće ući u NATO, ako se implementira mirovni plan “Minsk 2” o reintegraciji Donbasa koji predviđa  davanje autonomije u svim delovima Ukrajine gde su etnički Rusi većina, Moskva će imati efikasan instrument u rukama da spreči unutar ukrajinskih institucija svaki pokušaj ulaska Ukrajine u NATO.

Većina građana Ukrajine ne bi podržala implementaciju mirovnog sporazuma iz Minska. Zaleđeni konflikt je postao opcija koju dobar deo Ukrajinaca podržava jer ne žele da se odreknu svoje teritorije, ali ni da budu zarobljenici Donbasa budući da su svesni da sa rusofonskim autonomnim oblastima njihovi  snovi o približavanju EU i NATO ne bi imali velike šanse da se ostvare.

Ukrajinsko društvo je duboko podeljeno na tri dela o čemu najbolje svedoči nedavno urađeno istraživanje o odnosu Ukrajinaca prema pravoslavnim crkama u njihovoj zemlji. Anketa je pokazala da malo više od trećine ukrajinskih građana doživljava novu Pravoslavnu crkvu u Ukrajini kao svoju, 14 odsto je ostalo verno Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi (pod jurisdikcijom Moskovskog patrijarhata) a gotovo 30 odsto Ukrajinaca ne želi da se opredeli, smatrajući se prosto pravoslavcima.

Pomenuta podela oslikava odnos između tvrdih ukrajinskih nacionalista (čine relativnu većinu u zemlji), umerenih građana koji ne žele da Ukrajina budu vazal Rusije, ali ni njen smrtni neprijatelj (oko jedne trećine) i  rusofonskih Ukrajinaca ili etničkih Rusa koji se zalažu za tesne veze sa Moskvom (između 15 i 20 odsto). Drugim rečima, u bivšoj sovjetskoj republici ne postoji politička većina koja bi mogla da izglasa autonomiju u Radi za Donjeck i Lugansk ili prihvati spajanje Krima sa Rusijom a da na izlasku ne zatekne masovne demonstracije i paralizu dve trećine zemlje.

S druge strane, Zelenski, ali i deo oligarha, su svesni da bez “dozvole” Rusije, Ukrajina ne može da se pomeri ka “Zapadu”, čak i da se vrata NATO i EU, koja su trenutno zatvorena ključem zbog stava Berlina i Pariza, otvore kojim slučajem. Sve dok Moskva bude videla u Kijevu potencijalnog saveznika Alijanse koja je pretnja njenoj bezbednosti, iz Kremlja neće napraviti nikakv popust.

Đani De Mikelis, italijanski šef diplomatije iz perioda kada se raspadala Jugoslavija, imao je običaj da kaže da svaka zemlja može da promeni svoju istoriju, ali ne može geografiju. Ukrajina se našla razepeta između želje da promeni svoju istoriju i surove realnosti svoje geografije: daleko od Boga a blizu Rusije.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar