U nedeljama koje su prethodile izborima u Poljskoj, pre nego što će Andžej Duda odneti prilično tesnu pobedu, činilo se da je populistički talas polako počeo da se povlači. U Poljskoj se makar to ipak nije dogodilo, ali ovaj okršaj desnice i progresivaca nudi lekcije ostatku Evrope kako se boriti protiv populizma.
Kada demokrate krenu u napad na populiste, skoro se po pravilu suoče sa moćnim aparatom režimskih medija, čak i državnih, pod kontrolom vladajuće stranke. U toku je i pandemija koronavirusa koja je značajno uticala na promene u političkoj atmosferi, pa je kampanja progresivnog Dudinog protivnika i gradonačelnika Varšave Rafala Tšaskovskog utoliko impresivnija – možda i najbolja u Poljskoj posle 1989. godine, piše Politiko.
Između Tšaskovskog i Dude je jaz bio više nego očigledan; prvi je građanima prišao s neuobičajenom poniznošću i uputio im poruku jedinstva i nade, dok je Duda igrao na strah i bes građana i vodio prljavu homofobnu kampanju u kojoj je optuživao opoziciju da je izdala Poljake za račun LGBT zajednice, Nemaca, Rusa i Jevreja.
Zato je poraz Tšaskovskog podsetnik da ni najbolja kampanja po sebi ne može da izađe na crtu državnom aparatu koji kontrolišu populisti.
Dudina pobeda je u neku ruku smrtonosni udarac liberalnoj demokratiji u Poljskoj, ali iz nje bi oni koji se u drugim zemljama bore protiv populizma mogli svašta da nauče.
Politiko piše da je za izlazak na crtu populistima neophodno ispuniti tri uslova.
Tšaskovski ne samo da je merio snage sa Dudom, već je opozicija dala još četiri predsednička kandidata. Iako su dvojica otpala u prvom krugu, ego i političke kalkulacije nisu im dozvolile da odlučno podrže Tšaskovskog.
Drugo, opozicija mora da ponudi građanima alternativu u kojoj su i populistički glasači ozbiljno shvaćeni.
Pročitaj i:
Tšaskovski je dobro počeo kada se obraćao „običnim Poljacima“ i to je razlog zašto se toliko približio Dudi, ali svejedno nije bio spremna da se dalje bavi strahovima i predrasudama Dudinih glasača.
Nije, drugim rečima, uspeo da dobaci preko ideološke linije podele. Dobar primer toga kako se to radi je premijerka Novog Zelanda Džasinda Ardern koja vlada zahvaljujući faustovskom sporazumu sa populističkom strankom koja ima jaku podršku.
Treće, izbori su pokazali da u zemlju koja je na putu ka potpunoj autokratiji efikasan otpor može biti kanalisan samo kroz etablirane političke partije. Činjenica da je trka bila toliko tesna potvrđuje važnost pouzdanih partijskih struktura koje su u stanju da vode efikasne kampanje.
Demokrate u celom svetu bi trebalo da upamte jednu stvar: da bi pobedili populiste, potrebno je više od atraktivnog kandidata i jake kampanje. Potrebne su snažne ideje koje odgovaraju novoj, izmenjenoj političkoj dinamici, kao i poliitčari koji su dovoljno hrabri da rade zajedno i te ideje i utelove.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare