Studentkinja iz Kabula strahuje za budućnost pod vladavinom talibana

Svet 21. avg. 202119:58
Podeli:
Avganistan
Avganistan Foto:EPA-EFE/HEDAYATULLAH AMID

U Kabulu bi studenti trebalo da se spremaju za početak novog semestra. Međutim, umesto toga, oni uništavaju dokaze o svojim "prethodnim životima" dok talibani patroliraju ulicama, prenosi BBC.

PROČITAJTE JOŠ:

Za jednu studentkinju – ženu i pripadnicu progonjene manjine Hazara, koja se poslednjih godina suočava sa otmicama i ubistvima od strane talibana – muškarci spolja predstavljaju još veći rizik. Ona je za BBC ispričala kako su se njeni snovi i nadanja potpuno izmenjeni strahovima za njen budući opstanak, a sve se promenilo u samo nekoliko dana.

„To je nešto što ne mogu rečima da opišem iskreno. Sve, sve o čemu sam sanjala, sve što sam ikada radila. Moje dostojanstvo, moj ponos, čak i moje postojanje kao devojčice, moj život – sve je to sada u opasnosti. Ko zna koliko će im trebati vremena da dođu, da pretresu kuću po kuću i da odvedu devojčice – verovatno da ih siluju. Možda ću morati da se ubijem kada dođu u moju kuću. Razgovarala sam sa prijateljima, ovo je sve ono što svi mi planiramo da uradimo. Smrt je bolja nego da nas odvedu. Svi smo preplašeni.

Pre dva meseca jedini fokus nam je bio na diplomi. Planirala sam kako ću učiti za letnji semetar, šta ću raditi, šta ne, kako ću praviti rasporede, kako da postupim ispravno.

Razni ljudi su bili uplašeni dok su talibani zauzimali provincije, ali ja i drugi nikada nismo mislili da će zauzeti Kabubl.

Moj život je bio normalan, sve dok nisu zazeli Mazar-i-Šarif (veliki grad severozapadno od Kabula). Tog dana sam shvatila da smo završili. Zatim su stigli u Kabul. Pucalo se po gradu i čuli smo da su talibani u svakom kvartu.

Od tada ništa više nije bilo normalno. Cela moja porodica je ostala kod kuće. Prodavnice su bile zatvorene, cene su rasle iz sata u sat, a kurs se brzo menjao.

Spalila sam sve moje univerzitetske papire i dokumenta. Spalila sam beleđke o dostignućima i sertifikate. Uradila sam to na našoj terasi. Imam mnogo knjiga, lepih knjiga koje sam čitala. Sve sam ih sakrila.

Dekativirala sam naloge na društvenim mrežama. Rečeno mi je da je previše opsasno stavljati postove na društvenim mrežama ili čak i biti na društvenim mrežama. Očigeldno su talibani proverili postojanje tih naloga i našli nas preko njih.

Fejsbuk je bio glavni problem, jer sam tamo bila kativna. Imala sam stare objave da talibani ne mogu ništa da učine, da ću im se suprotstaviti, da ne mogu da zaustave obrazovanje, ne mogu da me zatvore kod kuće. Nazvala sam ih teroristima. To su za njih svakako uvredljive objave.

I očigledno su sve uradili za nekoliko dana. Zbog svega toga se osećam uništeno, prestravljeno i tužno.

Talibani su najavili da bi žene trebale da se oblače konzervativno i da nose hidžab. Ljudi iz straha nose burku i hidžab.

Čula sam da su na nekim mestima staljvali zavese između dečaka i devojčica na časovima. Jer svi znaju da talibani još ne pokazuju pravo lice, ali definitivno će to pokazati i žele da izbegnu bilo kakve probleme.

Gledala sam konferenciju za novinare talibana (u utorak – gde su obećavali ženska prava). Lažu, sigurna sam da lažu.

Izašla sam sa ocem u utorak da nađem lekove. Sve je bilo zatvoreno. Morala sam da nosim hidžab, a ljudi čak nose i burku, čak i devojčice od 13 i 14 godina. Nije ništa kao pre. Osećate se kao da grad otišao. Grad je mrtav.

Talibani su šetali uokolo. Gledaju vas, čak i kada nosite pun hidžab, kao da niste normalno ljudsko biće, kao da poseduju vaš život, kao da ste smeće koje treba baciti. Ovako vas gledaju na ulicama.

Dok sam studirala sanjala sam o toliko mnogo stvari, životnih planova i ciljeva.

Mislim da ću morati da napustim zemlju, jer sam Hazara. Ranije su napadali škole za devojčice iz Hazare, ubijajući stotine. Pa će nas sigurno ubiti, verovatno nas silovati i ubiti. Kao devojčica i kao pripadnica manjine, za mene nema mesta u mojoj zemlji.

Cela moja porodica je uplašena. Pokušavamo od dana kada su talibani preuzeli vlast, da izađemo legalno ili ilegano. Aerodrom je prenatrpan, nema rezervrnih prostora za evakuaciju, a zemlje nas odbijaju, a svi samo gledaju kao da se ništa ne dešava.

Glavna stvar koju bih tražila od stranih vlada je da ne priznaju talibane kao vladu u Avganistanu. Jer ako to učine, očigledno ćemo biti mrtvi, verovatno gore od mrtvih, ko zna. Ono što me najviše boli je to što je svet tako tih, svi samo ćute.

A ljudi kojima je jednostavno svejedno, ponašaju se kao da Avganistanci nisu ljudi. I to mi slama srce. Postoji izraz „Humanost za sve“. Ali mislim da bi verovatno trebalo da bude „Humanost za sve, osim za Avganistance“. Nikada nisam mislila da ću biti na ovom mestu.

Bolno je što je za samo nekoliko dana nestalo sve što sam ikada sanjala, sve što sam ikada mislila da ću imati“, ispričala je studentkinja iz Kabula za BBC.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar