Na području Sisačko-moslavačke županije u Hrvatskoj tlo je i danas podrhtavalo, ali radovi uprkos čestim zemljotresima ne staju, a meštanima koji su ostali bez krova nad glavom svi pomažu.

„Nemoj plakati’ mama, nemoj plakati’ mama“

Novi slabiji zemljotres, novi, nešto jači – strah. Suza ne nedostaje, suze žale, suze zahvaljuju, a najmlađi teše.

„Putem privatnih veza, privatno od sestričine muž je poslao u prvoj turi kampicu za Petrinju, nama jednu specifičnu, imenom i prezimenom za nas“, kaže Maja Laktašić.

Kontejneri su stigli i do Majskih Poljana, mestu koje miriše po gorčini i po žalu za najviše izgubljenih života. Njih pet.

„Jutros je ova kruška tu na kapiji radila amo, tamo, ja to nisam doživio tako nešto. Ajde ovi kontejneri jedino su dobri za to da se i prevrne ne može mi biti ništa“, kazao je Stevo Bilajac, meštanin Majske Poljane.

„Ti su kontejneri samo za spavati, mi ne možemo ni spavati“

Gospođa Ivanka u češkom naselju kod Petrinje svoje je prvo jutro provela u stambenom kontejneru. On će joj u narednim mesecima praktično biti dom.

„Ja sve zovem one koji nemaju da dođu ovde tu je skladište sa svime, sve su nam dali, u roku 10 minuta sve smo dobili i najvažnije imamo gde leći, imamo se gde oprati, a za hranu ćemo u hodu, sve ćemo tražiti“, kaže ova žena.

Pa ipak neki su u razrušenim kućama u centru Petrinje spavali i nakon potresa. Danas još uvek niti kućice niti kontejnera.

„Njega lupilo drvo u šumi, on je skroz nepokretan, u pelenama, šta da vam kažem, pelene ne oseti, WC“, kaže Mira Živković iz Petrinja.

N1: I kako ćete sada?

„Pa ne znam, ako dobijemo tu kamp kućicu“

N1: Tražili ste?

„Obećali su, ta žena je obećala, kaže da je negde tražila i da treba stići“.

U selu Hrastovica danima se ne spava u kućama, a kako i bi, svaki novi potres za njih je i nova trauma. Ispred kuće podignuti su šatori.

„Trenutno nas je, koliko? Osmoro. Bilo nas je prvu večer 15, dve večeri smo spavali u autima, preko dana tu vani, najveći problem je kiša i što će biti sve hladnije“, kaže Ivanka iz Hrastovice.

„Ja se prva bojim, ne znam kad ću se popeti na sprat, a da vam ne kažem kad ću se skinuti i ući u tuš kabinu“, dodaje.

Oštećene zgrade prete i stoci. Ranko je evakuisao četiri krave i dve svinje. Ni njegove životinje ni on nemaju krov nad glavom.

„Spava se u traktoru“, kaže

N1. U ovome tu traktoru? S kime tu spavate?

„A sam…“

N1: A drugi članovi porodice?

Plače…

N1: Vidim da vam je sve skupa jako emotivno.

Najmlađi najbolje teše, ali boje se i oni.

„Pa svašta, u kući mi sve puklo“, navodi Vasilije Dragić iz Moštanice.

N1: Je l’ te bilo strah?

„Da, ja sam se bojo. Bio je jak potres. Jako sam se prepao. Kad je presto, mi izašli odmah van“, priča.

Ulica je mnogima poslednih dana dom. Nada umire zadnja, ali umire sve češće, poverenja u institucije sve je manje. Ljudi pamte puno, pamti i koža koliko god debela bila. Vreme prolazi, leči li – pa tu i tamo, ali i sat je prestao kucati tog kobnog 28.12. u 12:20.