Specijalni izaslanik SAD za dijalog između Beograda i Prištine Ričard Grenel izjavio je da je američka diplomatija zainteresovana da se na sastanaku 27. juna, koji bi trebalo da bude održan između srpske i albanske strane u Beloj kući, razgovara o rešavanju ekonomskih pitanja - najpre u kontekstu stvaranja tzv. mini Šenžen zone između Srbije i Kosova. Kineska Šenžen zona jedna je od najmoćnijih takvih ekonomskih zona u svetu.
Pročitaj i:
Mada je Kina prvu specijalnu ekonomsku zonu otvorila tek 1980, kineske zone su najpoznatije u svetu. Danas u Kini u specijalnim ekonomskim zonama radi 40 miliona radnika – gotovo dve trećine njihovog ukupnog broja u svetu. SEZ Šenžen na jugu Kine, uz granicu sa Hong Kongom, bila je prva takva zona u Kini. Otvorio ju je lider Komunističke partije Deng Sjaoping 1980. godine, u okviru sveobuhvatnih ekonomskih reformi koje je Kina tada započela.
Ekonomija je prosto eksplodirala, i postao je jedan od centara cele Azije.
Populacija tadašnjeg ribarskog sela iznosila je 30.000 ljudi, a do danas je broj stanovnika porastao na preko 12 miliona, dok je selo postalo grad sa jednom od najjačih ekonomija istočne Azije.
Današnji grad praktično je napravljen za jednu generaciju, ali se na istom mestu nalazilo naselje hiljadama godina. Njegovo ime znači „duboki kanal“, zbog velikog broja reka koje su se iz Azije ovde ulivale u more, zbog čega je zemljište često bilo potopljeno. Najpre je selo postalo mala luka, čija ekonomija se zasnivala uglavnom na soli, čaju, začinima i pirinču.
Međutim, sve je počelo da se menja kada je tadašnji lider Kine Deng Sjaoping, celu oblast proglasio socijalnom laboratorijom, gde će nacija graditi novu, hibridnu formu kapitalizma. U avgustu 1980. godine je Šenžen postao prvi od pet specijalnih ekonomskih zona, i mesto je počelo da privlači proizvođače, najviše iz Hong Konga, sa brojnim poreskim olakšicama za sirovine, mašine i industrijske proizvode za izvoznike, pisao je kineski medij South China Morning Post.
Šenžen se danas naziva „kineskom Silicijumskom dolinom“ i puni državnu kasu. Najpoznatiji je po proizvodnji tehnoloških komponenti, ali je poslednjih godina počeo da privlači i mnogo dizajnera, dok mnoge kompanije žele da svoje proizvode naprave brzo i jeftino.
Ogromna promena rezultat je velike akumulacije bogatstva tokom poslednjih decenija. Šenžen je danas dom brojnih gigantskih kompanija, od kojih se mnoge bave proizvodnjom najmodernije tehnologije. Tako je postao treći najsnažniji ekonomski centar u Kini, iza Pekinga i Šangaja.
U poslednjih 50 godina, više od polovine zemalja sveta izdvojilo je delove sopstvene teritorije i predalo ih na upravljanje stranim investitorima pod firmom specijalnih ekonomskih zona. Međunarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da više od 66 miliona ljudi – od kojih većinu čine mlade migrantkinje – radi u više od 3.000 takvih zona.
Posle Drugog svetskog rata, od Irske do Južne Koreje zemlje su osnivale specijalne ekonomske zone da bi privukle strani kapital i obezbedile nova radna mesta, preneo je Peščanik. Osamdesetih i devedesetih godina pridružile su im se mnoge države sveta. Danas taj model doživljava novi procvat, a zemlje od Burme do Kube se utrkuju u otvaranju novih zona.
„Zemlje koje ih do pre 10 godina nisu imale, sada ih imaju ili planiraju da ih otvore“, izjavio je Thomas Farol iz Svetske banke za časopis Ekonomist 2015. godine. Uspeh specijalnih zona obično se meri time koliko stranih investicija uspevaju da privuku i koliko ekonomskog rasta generišu. Ipak, glasovi miliona ljudi koji u njima rade retko se čuju.
Da bi privukla strane investitore u Šenžen, vlada je zoni dala ovlašćenja da sama određuje poreske stope i primenjuje druge podsticaje za investitore. Stranim investitorima u potrazi za jeftinim lokacijama za proizvodnju Šenžen je mogao da ponudi još nešto – neiscrpan rezervoar jeftine radne snage koju su činili milioni migranata iz ruralne Kine.
Da bi se osigurao neprekinut priliv radne snage za fabrike, radnicima migrantima su izdavane privremene boravišne dozvole – pod uslovom da imaju obezbeđen posao. Pošto im je pravo boravka usko povezano sa radnim statusom, gubitak posla obično znači da se moraju vratiti tamo odakle su došli – ili rizikovati život bez ispravnih dokumenata.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare