Sveobuhvatni novi plan Evropske unije za borbu protiv klimatskih promena uključuje predlog koji bi, ako bude usvojen, mogao da bude prvi te vrste: takse na uvoz iz zamalja koje ne preduzimaju slično agresivne korake da smanje svoje emisije gasova staklene bašte koji zagrevaju planetu, piše "Njujork tajms". Jasno je da bi ta pravila mogla lako da se odnose i na srpske fabrike, poput smederevske železare ili fabrike cementa u Beočinu, ali i termoelektrane u Obrenovcu.
Granični porezi na ugljenik, o kojima se raspravlja već godinama, trebalo bi da reše osnovni problem. Ako pojedinačna država pokuša da nametne politike smanjenja emisija na domaćem tržištu, rizikuje da se njene fabrike čelika i cementa suoče sa većim troškovima i budu u nepovljnojem položaju od strane konkurenata sa lošijim ekološkim pravilima. Ako se zbog toga proizvodnja čelika i cementa prebaci u inostranstvo, to bi podrilo klimatsku politku, jer bi te strane fabrike negde drugde emitovale isto toliko, ako ne i više ugljen-dioksida.
U teoriji, granični porez na ugljenik mogao bi da pomogne da se to spreči. Ako fabrike širom sveta koje budu želele da prodaju čelik, cement, aluminijum i đubrivo Evropskoj uniji, moraju da plate dodatno za zagađenje koje emituju. Tako bi imali podsticaj da sa tim činom i prestanu. Kompanije u EU imale bi manje podsticaja da preusmere slično poslovanje u inostranstvo. A ako bi druge zemlje usvojile slična pravila, to moglo da izvrši pritisak na države koje ne žele da ograniče upotrebu fosilnih goriva.
Ali skeptici kažu da bi se porez na ugljenik mogao pokazati izazovnim za sprovođenje, a da se naljute glavni evropski trgovinski partneri kao što su Kina i Rusija. Predlog Evropske unije je rani test da li će ova ideja uspeti, prenosi Njujork tajms.
Ideja bi se mogla proširiti. U SAD demokrate su u sredu predložile svoju verziju poreza na uvoz za zemalja kojima nedostaju značajne klimatske politike kao deo budžetskog plana. Taj predlog je daleko manje detaljan od plana EU, a to je znak da se klimatska politika sve više upliće u trgovinsku politiku.
Kako bi to funkcionisalo
Detalji koje predlaže Evropska komisija izloženi su u dokumentu od 291 stranice.
Većina industrija u EU trentuno su obuhvaćene programom koji zagađivačima naplaćuje ugljen-dioksid koji emituju. Poznat kao sistem za trgovanje emisija, program postavlja ograničenje ukupnih emisija i vremenom ga neprekidno pooštrava. Veliki zagađivači moraju nabaviti dozvole za svaku tonu ugljen-dioksida koji emituju, a broj dozvola se vremenom smanjuje, povećavajući cenu. Trenutno je cena tih dozvola gotovo 60 dolara po toni, što evropskim kompanijama daje pozamašan finansijski podsticaj za smanjenje emisija.
EU sada predlaže da se te mere dodatno zategnu, dok se potpuno ne ukine broj besplatnih naknada koje je dugo davala industrijama izloženim trgovinskoj konkurenciji, poput čelika. Cilj je da se do 2030. godine smanji ukupna emisija gasova staklene bašte u EU za 55 odsto ispod nivoa iz 1990. godine.
Da bi ispunile taj cilj, mnoge evropske industrije će možda morati da naprave drastične i skupe promene. Proizvođači čelika eksperimentišu sa načinima kako da koriste vodonik umesto fosilnih goriva u svojim pećima, mada upozoravaju da bi takva nadogradnja mogla da košta desetine milijardi dolara.
Tu bi stigao predloženi granični porez na ugljenik. Kompanije u inostrastvu koje su želele da prodaju cement, gvožđe, čelik, aluminiju, đubrovo ili električnu energiju, EU bi trebali da plate tu cenu za svaku tonu ugljen-dioksida koju emitiju u proizvodnji. Ideja bi bila da se izjednače uslovi.
#related-news_0
Porez bi stupio na snagu 2026. godine. Evropski zvaničnici predlažu period uvođenja, kada će pokušati da shvate kako će taj porez i takse fukncionisati u praksi, dajući vremena ostalim zemljama da se pripreme.
Zemlje koje bi potencijalno bile najviše pogođene, Rusija, Turska, Kina, Britanija i Ukrajina, su one koje kolektivno izvoze velike količine đubriva, gožđa, čelika i aluminijuma u Evropsku uniju. SAD prodaju znatno manje čelika i aluminijuma Evropi, ali i na njih će te mere imati uticaj.
Veliki izazovi
Primena poreza na ugljenik mogla bi da se suoči sa nekoliko implikacija.
Kao prvo, kompanije koje se nadaju da će prodati određenu robu EU moraće da nadgledaju i verifikuju emisije povezane sa proizvodnjom njihovih proizvoda. Ako države to ne mogu ili neće, EU će nametnuti svoju cenu. Stručnjaci kažu da je takva verifikacija moguća, ali može biti nezgodna.
Štaviše zemlje poput Kine, SAD i Rusije, usprotivile su se graničnom porezu na ugljenk, povećavajući mogućnost odmazde i carinskih ratova. Evropska unija je i ranije odustajala od sličnih predloga. Pre deceniju, evropski zvaničnici su želeli da naplate stranim avio-kompanijama poletanje i sletanje u Evropi za zagađenje ugljenikom koji proizvode. Ali su odustali nakon snažnog pritiska SAD, Rusije i Kine, prenosi Njujork tajms.
EU zvaničnici su ostavili otvorenu mogućnost da pregovaraju o pojedinačnim trgovinskim sporazumima sa različitim zemljama. O ovom predlogu treba da pregovara 27 država članica i Evropski parlament pre nego što postane zakon. Dok su mnoge EU kompanije, podržavaju ideju prilagođavanja, manje su zaintresovane za gubitak svojih besplatnih dozvola u skladu sa trenutnim pogramom određivanja cena ugljenika, jer bi ih to primoralo na drastične promene u poslu.
BONUS VIDEO: GLOBALNO ZAGREVANJE
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar