Kada je postavljan beogradski Pobednik na Kalemegdanu 1928. godine, bilo je raznih komentara - od zamerki što je go, do nacionalne pripadnosti vajara, a ipak su se ove godine mnogi brinuli hoće li se ovaj simbol Beograda vratiti u dobrom stanju sa restauracije. Poslednjih nedelja, međutim, polemike izaziva spomenik srednjevekovnom vladaru Srbije Stefanu Nemanji, čije je postavljanje počelo ispred nekadašnje Železničke stanice u Beogradu.
U gotovo svim državama bivše Jugoslavije bilo je osporavanih spomen obeležja – od gigantskih statua na malom prostoru u Skoplju, preko „najvišeg stojećeg spomenika u Evropi“ Svetom Petru Cetinjskom u Podgorici, do najavljenog „najvećeg raspeća na kugli zemaljskoj“ u Splitu, od kog se u međuvremenu odustalo.
„Samo podizanje spomenika Stefanu Nemanji nije sporno“, kaže za BBC istoričar umetnosti Nenad Makuljević, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. „Ali…“
„Ako pratite šta vlast govori ispada da je Stefan Nemanja zaboravljen, a to nije tačno. Kao monah Sveti Simeon on je vrlo živ u srpskoj kulturi sećanja, u svakoj crkvi ima njegova ikona ili freska, svi znaju za njega, on se proslavlja, o njemu se drže naučni skupovi“, kaže on.
„Samo ga dosad nije bilo u toj formi, kao figura, jer se kod nas ne podižu skulpture u crkvama“, dodaje.
Društvo konzervatora Srbije (DKS) tražilo je od nadležnih da odustanu od postavljanja spomenika ruskog autora Aleksandra Rukavišnjikova.
Arhitekta i predsednica DKS Katarina Maksimov kaže za BBC da niko nije protiv toga da Stefan Nemanja dobije spomen obeležje, ali da se nije dovoljno razmišljalo o kontekstu prostora. Gradskim čelnicima zamera i to što je izdvojen značajan novac za izvođenja konkursa i nagrade, kao i za postavljanje i dopremanje spomenika „u vreme kada brojna kulturna dobra u Srbiji vape za ulaganjem“.
Predstavnici vlasti odbacuju kritike, dok zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić izjavio je da se radi o zamerkama „lažne elite“.
„Različitih mišljenja je bilo i oko Ajfelove kule i Kipa slobode, pa i oko spomenika Knezu Mihailu, kada je deo javnosti govorio da nema kapu i da bi, kao takav, trebalo da bude sklonjen“, rekao je Vesić.
Da nekad nije dovoljno ni da dobar vajar uradi kvalitetnu statuu i postavi na odgovarajuće mesto uz politički amin, pokazuje i selidba spomenika hrvatskom banu Jelačiću.
Ovaj monumentalni konjanik je 1866. postavljen na glavni trg u Zagrebu, ali je po dolasku komunista na vlast sklonjen 1947. iz ideoloških razloga, da bi tek 1990. bio ponovo vraćen.
Kao primer koji je izazvao brojne kontroverze Maković i Makuljević navode spomenik Grguru Ninskom, koji je 1929. postavljen na Peristilu u Splitu, usred Dioklecijanove palate.
Grgur Ninski je čuveni episkop iz 10. veka koji se borio za slovensko pismo glagoljicu i bogosluženje na staroslovenskom jeziku, a spomenik je izradio Ivan Meštrović.
„Kada je tamo postavljen trebalo je da se pokaže da Split i Dalmacija nemaju samo antičko nasleđe, zbog Italijana, već i slovensko. To je primer utrpavanja gde ne pripada“, kaže Makuljević.
„Kada su italijanski fašisti 1941. okupirali Split, Grgur Ninski je sklonjen, a 1954. postavljen je izvan Palate, u neposrednoj blizini Zlatnih vrata“, dodaje Zvonko Maković.
U Bosni i Hercegovini je, smatra, izgrađeno nekoliko kontroverznih spomenika, poput gigantskog krsta u hrišćanskom delu Mostara, grada podeljenog između Hrvata i Bošnjaka.
„U samom gradu, inače, dominiraju vertikale minareta, pa je sam krst kao protivteža druge nacionalne i verske zajednice“, ocenjuje Maković.
Dodaje da i razni spomenici u Republici Srpskoj „nemaju mnogo veze sa sredinom i vremenom“.
U poslednjih 30 godina ovakvom trendu nije odolela ni Crna Gora.
Kao „kičerski spomenik“ Maković ocenjuje i onaj posvećen Aleksandru S. Puškinu i njegovoj ženi Nataliji N. Gončarovoj u Podgorici.
„A da stvar bude bizarnija, to je, kao i spomenici Nikolaju Drugom i Stefanu Nemanji u Beogradu, znak nezdrave ruske intervencije u sredinu u kojoj se ti spomenici postavljaju“.
Skoplje, glavni grad Severne Makedonije, primer je hiperprodukcije i „dekadencije“, smatraju stručnjaci.
Projekat bivše vlade Nikole Gruevskog „Skoplje 2014″, kojim je potpuno promenjen centralni deo glavnog grada, mnoge makedonske i svetske arhitekte smatraju za kič, a tadašnja opozicija je optuživala vlast da preko „Skoplja 2014″ pere pare.
Na početku realizacije, vlada je najavljivala da će projekat koštati oko 80 miliona evra, ali je prema istraživanju Birna Makedonija potrošeno više od 700 miliona evra.
„Tamo i majka Aleksandra Makedonskog ima spomenik, Aleksandar, Filip, Marko Karljević, svašta tamo ima. Čitav niz spomenika, kad gledate to je Diznilend.
„Turisti to vole, ali spomenici u gradskom prostoru imaju jaku simboličnu funkciju, a ne funkciju Diznilenda“, napominje Makuljević.
Kod Kraljeva krst od 33 metara, u Srbiji ih ima na desetine
U poslednjih desetak godina u Srbiji postoji trend postavljanja velikih spomenika i struktura u obliku krsta.
Ove godine je na planini Stolovi kod Kraljeva podignut verovatno najveći krst u Srbiji, visok 33 metra, što simbolizuje broj godina Hristovog života.
Možda najpoznatiji je krst na kružnom toku na ulazu u Kragujevac, koji je postavljen 2010. godine. Takozvani Đurđevdanski krst visok je 18 metara, a raspon mu je 11 metara.
Pre dve godine postavljen je i 12 metara visoki krst u blizini Beograda, između Surčina i Pećinaca, tada u medijima nazvan najvećim krstom u Sremu.
Stručnjaci podsećaju da su u vreme komunizma u Jugoslaviji o postavljanju spomenika odlučivale stručne komisije – iako je politika davala poslednju reč.
„Beograd ima veći broj kvalitetnih spomenika“, smatra i Maković.
Kao primer koji odgovara duhu vremena i prostoru koji ga okružuje navodi spomenik knezu Mihailu, ali i neke iz komunističke ere.
Podseća na manje poznati rad vajara Radeta Stankovića na savskom pristaništu „Spomenik palim obalskim radnicima“ (1954) i na „vrlo dobar“ spomenik Moši Pijade vajara Branka Ružića ispred zgrade lista „Politika“.
„Spominjem ove spomenike jer svaki na svoj način izvanredno korespondira s duhom vremena i nosi obeležja kvalitetne umetnosti. Ovo što sada niče usred grada je civilizacijski korov“, zaključuje Maković.
Pročitajte još:
„Estetika i politika ne idu zajedno“, kaže za BBC vajar Ratko Vulanović.
Nenad Makuljević navodi da praksa podizanja spornih spomenika u Srbiji traje 10-15 godina, ali se na to nije obraćalo dovoljno pažnje.
„Tu su razna skandalozna rešenja još od prethodne vlasti, kada su podigli spomenik (nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hejdaru) Alijevu na Tašmajdanu“, napominje.
Zvonko Maković kao prelomni trenutak „kada je virus upao u gradsko tkivo“ Beograda izdavaja postavljanje spomenika ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu 2014. godine.
Maković, koji je predsednik Društva istoričara umetnosti Hrvatske, dodaje da i car Nikolaj i Stefan Nemanja „jednostavno ne odgovaraju ovom vremenu, ali niti jednom ranijem“.
„Rad meni nepoznatog majstora, ali vrlo lošeg. Taj spomenik treba, kao i svaki drugi, čitati u kontekstu političke propagande, no tim gore po spomenik“, kaže on.
„Spomenik na Savskom trgu koji sada raste je, dakako, grandiozni kič i on nema apsolutno nikakvog opravdanja, osim što šalje jednu nezdravu političku poruku konstruisanu na neistorijskim i neestetskim kriterijumima“, kaže on.
Profesor Makuljević ističe da ključni problem predstavljaju dimenzije spomenika Stefanu Nemanji – biće visok 23 metara, a sačinjen je od 68 tona bronze.
„Čini se da su razne vlasti prihvatile da je otkrivanje spomenika fantastičan događaj i zato imate hiperprodukciju spomenika, a nije bitno kako oni izgledaju“, kaže Makuljević.
Predsednica DKS Katarina Maksimov takođe smatra da je najspornija visina statue koja se podiže, zato što se time „gubi silueta Železničke stanice, spomenika kulture od velikog značaja, a čija je najviša tačka na fasadi 18 metara“.
Kritičari tvrde da je spomenik megalomanski i besmislen, da je na lošem mestu, kao i da konkurs nije sproveden kako treba, a pojedine pristalice smatraju da je predloženo rešenje „novi vaskrs Srbije“.
Kada je objavljen kompjuterski prikaz budućeg spomenika, mnogi nisu razumeli šta predstavlja koji deo, što je izazvalo brojne šale na društvenim mrežama.
68 tona i 23 metra visine spomenik Stefanu Nemanji.
Zar mi nismo imali svog vajara?
Mora li to da bude tako nezgrapno veliko?
Koliko nas to košta?
Zašto sve mora da bude predimenzionirano do besmisla?
Jeste li normalni primitivci jedni?!?— Snežana Panić (@panic_nena) August 15, 2020
HAHAHAHAHAHA pic.twitter.com/HJVvGyrq2z
— Čarli Vafls (@CharlieWafflees) August 23, 2020
Ja bih osim što spomenik Stefanu Nemanji svetli, ubacio i da kupuješ žetone i možeš da igraš fliper i Pakmena, ali i posebnu varijantu za vernike. Odeš za slavu platiš 1000 dinara, iseče ti kolač mačem i čestita kućnog sveca.
— Boris Jovanovic (@Boris_sportske) August 18, 2020
hshshshshshsh pic.twitter.com/d7RGSo8gj1
— ????? (@dvapetsestdva) August 24, 2020
