Crna Gora ima najveći demokratski potencijal u regionu, ali nisu samo političke partije i njihova ideološka pozicioniranja ta koja sačinjavaju taj potencijal. Neki bitni elementi su se samo iskristisali tokom protekle i ove godine dok su neki postali mogući zbog izbornog rezultata.
Iskristalisao se pre svega autentični “samonikli“ (grasroots) građanski aktivizam koji je vrlo efektivan, ima jaku mobilišuću moć. Od čempresa, preko građanskih protesta “Odupri se” i brojnih borbi protiv hidroelektrana, taj pokret je dodatno sazreo tokom protestnih litija, koje su pojednostavljivanjem svođene na crkvene ceremonije, a svojom suštinom su bili bunt laičkog tipa koji je okupljao mnogo više od pravoslavnog naroda nezadovoljnog Zakonom o slobodi veroispovesti, pišu Vijesti.
Pročitajte još:
To sazrevanje društva znači da partije sve manje mogu da računaju na vojsku glasača, a da sve više ispred sebe imaju građanina koji želi da ostvari sva svojstva i zahteva sva prava koja mu pripadaju, a ne da pristaje da se ponaša kao podanik. To samo po sebi slabi krute i po prirodi autoritarne partijske mehanizme koji u nekoj meri u ovom okruženju uvek vode klijentelizmu, i tera ih da se fokusiraju na održavanje infrastrukture i unutarpartijske komunikacije. Osim preporođenog građanskog društva koje je pobedilo partijsku državu, Crna Gora ima vrlo iskusan i snažan NVO sektor koji se razvio tokom godina slabih i nedelotvornih institucija pa je delom obavljao njihovu ulogu. Uprkos svim naporima dosadašnjih vlasti, Crna Gora ima vrlo snažne nezavisne medije koji su i do sada obavljali funkciju javnog servisa umesto zarobljenog RTCG.
Svi ti parametri, uz odsustvo relevantnih ekstremističkih i eurofobnih stranaka, mogu biti jako bitni na putu ka ostvarivanju nacionalnih interesa, a oni su pre svega oslobađanje od najvećih društvenih tereta – korupcije, organizovanog kriminala, nepotizma… To bi omogućilo da se relativno brzo dođe u poziciju za borbu sa ogromnim ekonomskim problemima koji slede, a koji pada na teret milenijalskoj generaciji koja je uspela da se izbori za brojne ključne pozicije u društvu – od partija, preko medija do civilnog društva. Ipak, ključnu ulogu u realizovanju tog potencijala će imati političke strukture i mnogo toga će zavisiti od njihovog pravca kretanja.
Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija i Pokret za promene će daljim pravcem svog delovanja odgovoriti na pitanje da li je u stvari izborni rezultat ujedno i njihov izborni poraz. U svakom slučaju jeste poraz njihove dosadašnje politike, a taj zaključak je prilično lako izvesti kada se pogleda šira slika izbornog rezultata i relevantna istraživanja rađena nakon izbora.
Pokret za promene je praktično odmah posle izbora saopštio da formira svoj poslanički klub i da želi da vodi dalju politiku na tragu onoga što su originalne ideje PzP-a koje su se u međuvremenu u potpunosti izgubile unutar DF-a. To je dovelo do pune marginalizacije same partije koja verovatno ne bi bila ni blizu cenzusa u slučaju samostalnog nastupa. Ostaje da se vidi da li je obnova partije moguća na tim osnovama, jer je taj ideološki prostor već zauzet, a vođstvo Nebojše Medojevića je trenutno miks upravljanja načelima “Movementa” Stiva Benona i burlesknih nastupa na društvenim mrežama i regionalnim televizijama.
Drugi pokazatelj toga da je politika DF-a poražena jeste i to što je čitava kampanja koalicije „Za budućnost Crne Gore“ bila fokusirana na udaljenost od osnovnih načela DF-a, a sami lideri se praktično nisu ni pojavljivali. Na bilbordima su bili mlađi članovi, a upravo to odsustvo iz kampanje je dovelo do efekta opozicionog jedinstva kakvo ranije nije viđeno. Poruke na društvenim mrežama da se glasa 6, 9 ili 11 bi danas, ni 50 dana nakon izbora zvučale nemoguće, jer je nenapadanje između partija opet postalo konstanta kada su se lideri DF-a vratili u sedlo nakon što je ostvaren neočekivano dobar izborni rezultat.
Međutim, ono što je bilo jasno, a što su lideri DF-a pokušali nevešto da prikriju, jeste da je za taj rezultat ipak zaslužno pametno udruživanje sa Zdravkom Krivokapićem, svežim licem sa poverenjem i naklonošću Mitropolije crnogorsko-primorske, na šta ukazuje i istraživanje po kome bi dve trećine glasača koalicije kao prvi izbor imalo upravo mandatara.
To ukazuje na pitanje legitimiteta i kada je u pitanju sastav vlade i kada je u pitanju dalje političko delovanje i to je i uputstvo za lidere DF-a šta od njih očekuju glasači. Na njima je odluka da li će se politika voditi u skladu sa onim što je i donelo izborni rezultat, ili će se osloniti na zavisnost od zvaničnog Beograda, a voditi kampanju preko “Informera” i “Srpskog telegrafa” i njihovih pandana u Crnoj Gori.
Pre svega je ključan odnos koji će DF imati prema mandataru Krivokapiću, a time posredno i prema SPC u Crnoj Gori. Čini se laičkoj javnosti, a takav je utisak i više izvora “Vijesti” iz Crkve, da DF želi isti odnos sa Crkvom kao što je imao DPS, samo iz druge ideološke matrice, ali se Crkva već jednom spuštala na to uže. Tokom trajanja litija je DF uporno pokušavao da sebi pripiše zasluge i kada je u pitanju organizacija i naravno kada je u pitanju uspeh samih litija, te da kooptira ono što su proizvodi litija i dešavanja oko njih, kao što je aktuelizovanje trobojke.
SPC je tu pokazala značajnu oštrinu sa više javnih saopštenja gde su se ograđivali od takvih pokušaja manipulacija koje je javno iznosilo ono lice Crkve koje se doživljava kao napredno i pomirujuće, pa je zbog toga čak i javno sumnjičeno od strane nekih funkcionera DF-a. Poruke koje su odapinjane nakon izbora, kao što je Medojevićeva tvrdnja da je Crkva “možda doprinela sa par procenata” i da ne želi da se sastaje u manastiru (iako je upravo u jednom, po sopstvenom priznanju, dogovarao sastav koalicije) su skoro pa bile uvod u svađu koja je usledila pod Ostrogom kada je Milan Knežević vikao na mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija.
Znajući da je jedan od oslonaca DF-a teza da su oni predstavnici svih Srba iz Crne Gore, postavlja se pitanje sa kakvom kalkulacijom ulaze u sukob sa MCP koju je DPS pokušala da marginalizuje u društvenom životu upravo prepoznavši je kao poslednju vezu sa onim što se naziva tradicionalna Crna Gora. Jedini logičan odgovor, a koji je počeo da provejava društvenim mrežama, jeste da će se zastupati teza da je Amfilohije u stvari sumnjiv i da želi raskol, a da je za DF prava adresa patrijaršija u Beogradu i Vučićev poslušnik Irinej kod koga često idu i iza leđa „svojim episkopima“.
U tom kontekstu treba razumeti i zalaganje da se temeljni ugovor potpiše sa Irinejem, ali i da se pitanje Zakona o slobodi veroispovesti drži živim u periodu gde se očekuje da se MCP polako povlači iz političkog života. Taj izbor koji je na DF-u bi mogao da bude razlika između pozicije koja može da zauzima konzervativna nacionalna partija i one koja bi bila pozicija radikalne nacionalističke partija, sa plafonom koji je oko sedam-osam procenata biračkog tela. Bilo kakvo dalje poistovećivanje DF-a sa patrijaršijskim vrhom u Beogradu, naspram mitropolitske katedre na Cetinju, imaće kontraproduktivni efekat među biračkim telom koje je ranije optiralo DF. Bez obzira na određeni autoritet Irineja, on se ne može meriti sa onim koji uživa Amfilohije. U toj igri pozivanje na bilo koju drugu crkvenu instancu može značiti i indirektnu lojalnost drugoj državi koja bi se u tom slučaju pretpostavljala kao matična i sprečavala, ili barem usporavala, pomirenje jednog te istog naroda.
Od tog izbora će zavisiti i to da li će se i sa kojim efektom realizovati projekcija da mandatar Krivokapić napravi svoju partiju, koja bi, kako sva logika nalaže, bila demohrišćanske profilacije. Za razliku od sudbine Miodraga Lekića koji je imao početni impuls i značajnu podršku, ali nije izgradio tradicionalnu partijsku infrastrukturu niti uspeo da privuče značajni broj ljudi, Krivokapić je u značajno boljoj poziciji jer ima nekoliko prednosti, od kojih smo ranije već pomenuli naklonost Crkve.
Druga je to što se, ne svojom voljom, partije decentralizuju i manje zavise od svojih mehanizama, a više od volje svog članstva, što je osetio na svojoj koži DF u noći kada su odbili da bez prethodne provere prihvate nosioca sopstvene liste za mandatara. Brojni pozivi i poruke baze, te pritisak meme stranica na društvenim mrežama je imao značajan efekat da se 23. septembra ipak dobije ime mandatara. Treći razlog je što DPS nije više na poziciji moći, iz čije pozicije na vlasti DF više ne bi mogao da crpi legitimitet i imidž najveće opozicione žrtve. Četvrta prednost je prijateljstvo sa Miodragom Dakom Davidovićem koji je vrlo zainteresovan za politički život, a ima značajan uticaj.
Peta je moguće duboko koaliranje sa Socijalističkom narodnom partijom koja već dugo vremena vapi za preoblikovanjem, a jedino što je drži u životu je očuvana partijska infrastruktura. Neukaljanost partijskog rukovodstva, popularnost Dragoslava Šćekića (posle Krivokapića najčešći izbor glasača koalicije ZBCG) i pomenuta infrastruktura su dobre polazne tačke za to da se u saradnji sa Krivokapićem da novi pravac partiji. Tu bi mogli da se nađu i nekadašnji pripadnici pokreta “Da svako ima” u kome su bili još i Radnička partija i Ujedinjena Crna Gora, a koje bi verovatno mogle da nađu svoje mesto i u ovoj strukturi, a moguće je i Prava Crna Gora koja je pokazala mnogo pragmatičniji i uravnoteženiji pristup nakon sticanja parlamentarnog statusa.
Ta struktura bi potencijalno mogla da uzme ogroman procenat glasača DF-a i gurne ga na političku marginu, ali ne samo DF-a, već i glasače Demokratske Crne Gore, naročito onaj profil koji bi tražio otvorenije postupanje u pravcu onoga što se razumije kao prosrpska politika, a koji su često bežali ka DF, a onda se vraćali kada ta koalicija zaoštri retoriku i pomeri se udesno, pre svega u kontekstu toga da prosrpska politika znači ujedno i lojalnost Srbiji, odnosno da je to Srbima u Crnoj Gori matična država, što je prvoklasni nonsens.
Potencijalna slabost Krivokapića je to što je na brzinu okupljen tim oko njega, gde ima odličnih stručnjaka, ali i onih sa spornim biografijama koji imaju sopstvene ambicije i nepromišljeno se izleću. Trenutno ključna slabost Krivokapića je njegovo političko neiskustvo koje ga vodi u splet izjava koje se ne očekuje od mandatara sa obznanjenim principima političkog delovanja, pa je javnost i dalje uskraćena za punu sliku kada je u pitanju njegov stav o tome da li smatra da je Crna Gora srpska država i šta pod time podrazumeva, zašto je indirektno osporavao 9. maj, zašto je apologetski postupao u slučaju osuđenog teroriste Nikole Kavaje…
Demokrate su, čini se, svesne tih scenarija pa su već krenule u rad na terenu po čemu su i do sada bila prepoznati i na koji način su izgradili zavidnu infrastrukturu. Partija Alekse Bečića je bila u jednoj prilično nezavidnoj poziciji uoči izbora jer je manevar sa Nevenkom Ćirović Bošković, koji je izvesno izveden radi podrške Crkve, imao kratkroročan efekat i poklopljen je imenovanjem Krivokapića za nosioca liste ZBCG.
Tako je plafon partije na izborima značajno smanjen i nije ostvaren projektovani rezultat, ali je upravo taj rezultat omogućio jednu lagodnu poziciju Demokratama nakon izbora. Izborni rezultat je po inerciji gurnuo lidere Fronta u maksimalističke zahtjeve i tome prateću retoriku, “Crno na bijelo” ukazuje na celokupne poruke i izbore glasača i zahtevaju osetljiva mesta te koordiniraju sa međunarodnim partnerima, što Demokrate stavlja u zavetrinu, gde nisu deo prepucavanja, dobiće taman onoliko koliko im i pripada, ali bez ikakve pompe i štete po partiju i još pride imaju već institucionalnu poziciju – lider stranke je na čelu Skupštine.
Ono što će sada biti izazov za Demokrate jeste to što više ne postoje ključna pozicija u odnosu na koju su gradili uspeh – nema više DPS u odnosu na kog su kategorički bili protiv kao mlada neukaljana lica. Ideološka fizionomija partije je dosta slabašna i jedino je Vladimir Pavićević doprinosio nekoj vrsti ideološkog utezanja, ali ostaje pitanje kadra jer je partija uspela da na političku scenu izbaci začuđujuće malo lica koja su ostala upečatljiva, a da nisu bili funkcioneri poput Dragana Krapovića ili Vladimira Jokića. Zato bi jedan od poteza Demokrata mogao da bude privlačenja neuprljanih intelektualaca, nekada bliskih DPS-u ali i bivših funkcionera DPS, onih na nižem i srednjem nivou, kako bi ojačali svoju “catch all” partijsku koncepciju, ali i intelektualni i ideološki segment partije koji je izrazito krhak. To bi moglo da pomogne partiji koja se muči i sa rigidnošću i nesposobnošću da primi kritiku.
Potencijal je nesporan, što potvrđuju ozbiljne državničke izjave Bečića i on sa pozicije šefa parlamenta ima veliki prostor da vrati dijalog i emancipuje politički prostor.
Ono što su prednosti Demokrata, to su slabosti GP URA, ali i obrnuto, i upravo sada ta partija ima “momentum” da promeni stvari i počne da razvija naprednu partijsku infrastrukturu. Veliki “hajp” oko lidera partije Dritana Abazovića, koji je poslednjih godina povukao hrabre poteze poput one o samostalnom izlasku na izbore, bi morao da se iskoristi u svrhu jačanja partije jer se i u predizbornim i postizbornom periodu videlo da fali dobra organizacija i struktura, pa su neretko slate ozbiljno disonantne poruke, diskurs je bio neujednačen i na momente se činilo da se više radi o labavo povezanoj grupi građana, nego o dobro organizovanoj političkoj partiji.
Tako se odavao utisak da ni sami funkcioneri i članovi GP URA nisu sigurni ili potpuno ubeđeni u određene pozicije koje partija javno zastupa. Na izborima je URA bila izbor i za suvereniste i za unioniste, a ideološka fizionomija partija je značajno bolja nego kada su u pitanju Demokrate. To još više zbog povezivanja sa evropskim Zelenim, pa URA na taj način ima jasnu poziciju na političkoj sceni, plus ima potencijal da uđe u skoro sva biračka tela – od DF-a do DPS-a. Da bi se taj potencijal ostvario, URA mora da prestane da deluje Lenjo u pogledu “skautinga” ljudi koji mogu ojačati njenu partijsku bazu, ali i partijski vrh.
Dok krug ljudi oko Krivokapića, uključujući DF i Demokrate uveliko rade na privlačenju novih lica sa integritetom i referencama, pripremajući se za novu političku konstelaciju koja će nužno uslediti uoči narednih parlamentarnih izbora, URA ovaj proces kao da odlaže ili se on dešava negde daleko od očiju javnosti. Obilje izazova koji slede otvaraju značajan prostor, ali on zahteva značajan rad da bi partija mogla da se izdigne iznad onoga što je nivo tasa na vagi, a što je bio plafon recimo nekadašnjeg Liberalnog saveza ili stare Socijaldemokratske partije. Popularnost Abazovića je takođe mač sa dve oštrice, jer svoj politički talenat često zaseni neodgovornim izjavama o privatnom životu, koje mu se neće praštati kada prođe aktuelni entuzijazam.
Budućnost Crne Gore, i kada je u pitanju državno-pravni status i karakter države, bi puno mogla da zavisi, a možda je čak i ključ, u reformi DPS-a. A pitanje da li je uopšte moguća reforma DPS je pitanje od milion dolara, ili pitanje od nekoliko desetina miliona dolara, zavisi koga pitate. Umnogome potrošen kao brend, DPS je davno prestao da privlači nove i kvalitetne kadrove, a demokratski i koalicioni kapacitet je ravan nuli.
Pročitajte još:
Najbolja demonstracija razumevanja demokratskog kapaciteta je neiscrpno hvaljenje da su omogućili mirnu tranziciju vlasti nakon poraza na izborima. Iako je u samom vrhu DPS-a u izbornoj noći, ali i tokom dana bilo raznih ideja, od gašenja struje ponegde, do toga da se ne prizna rezultat za šta su se otvoreno zalagala barem tri funkcionera u štabu. Ponašanje neposredno nakon izbora je ukazivalo da je DPS spreman na reformu, a na to su ukazivale i brojne nezvanične informacije koje su upućivale na to da će bez problema biti “žrtvovan” najkompromitovaniji deo partije.
Međutim, dešavanja uoči vanrednog kongresa partije, a najviše izbor gradonačelnika Podgorice Ivana Vukovića (gde je DPS ostvario istorijski loš rezultat na izborima) koji se proslavio na Cetinju gde je kao član NKT kršio mere u čijem donošenju je učestvovao, ukazuje da Milo Đukanović ne razmišlja o povlačenju. Čak se u ovom trenutku kao jedini alternativni scenario može projektovati da Đukanović, kao neko ko homogenizuje biračko telo DPS-a, bude opet izabran za predsednika partije, da se izabere u velikoj meri sveže rukovodstvo i tako partija kratkoročno konsoliduje, a da Đukanović onda nakon nekog vremena odstupi i otvori prostor da DPS bude partija sa nekom izvesnom budućnosti.
Zaključak je ipak da nema dileme da reforma DPS-a sa Đukanovićem na čelu, bilo javno ili iz senke, nije moguća. DPS se može reformisati jedino i samo pod uslovom da napravi diskontinuitet sa Đukanovićem personalno, ali i sa sistemom vrednosti koji je on predstavljao, uključujući jasno političko odstranjivanje više funkcionera iz partijskog vrha koji su interesno i na više načina povezani sa njim.
Informacija da Milica Pejanović-Đurišić pravi novu partiju ni do dan danas nije osporena, pa se čini izvesnim da nekadašnja liderka DPS-a pokuša da iskoristi novonastali prostor na nominalnoj levici uz pomoć ideološki bliskih partnera. DPS praktično dnevno gubi podršku, Socijaldemokrate čiji je jedini znak prepoznavanja na političkoj sceni beskrupulozni klijentelizam, skoro pa nestaju sa scene nakon gubitka vlasti, na šta ukazuju neformalna politička istraživanja, a što nije neko naročito iznenađenje kada se uzme u obzir na koji način je partija izgrađena, čime je privlačila glasače i koliko je duboko kompromitovano rukovodstvo predvođeno Ivanom Brajovićem.
Partija Pejanović-Đurišić bi mogla da pretenduje i na glasove manjina koje ne glasaju za manjinske stranke, a koji su se do sada uglavnom okupljali oko DPS-a, SD-a i SDP-a, te u manjoj meri oko Demokrata i URA. To je prostor koji uviđaju i te dve partije, pa se može očekivati zanimljivo pozicioniranje. Socijaldemokratska partija je pred velikim iskušenjima jer im URA lako može pokupiti sve glasove onih koji su na izborima glasali za promene, a koji su samo zbog besomučne kampanje režimskih medija glasali SDP. Teško će biti naći i mesto za ideološko pozicioniranje jer ga je URA delimično poklopila, pa će novo rukovodstvo biti pred velikim zadatkom da ostvari jedinstvo oko pravca delovanja. Svaka promena bi za sobom mogla da nosi dalje osipanje, delom i prema novosnovanom Komitskom pokretu koji nastaje kao reakcija na izborni rezultat i pokušava da alternativom predstavi crnogorski nacionalizam.
Priželjkivana promena političke kulture bi mogla da ostvari značajan uticaj na manjinske partije – Bošnjačku stranku, hrvatske i albanske partije. Dok je Albanska lista pokazala spremnost i fleksibilnost, ali i veliku političku sposobnost, Bošnjačka stranka je ipak procenila da u ovoj konstelaciji snaga gde nema ucenjivački potencijal jednostavno nema benefita za učešće u vlasti, jer se mora preuzeti dodatna odgovornost, a nagrade za to su nedovoljne da se kompenzuju. To sada otvara prostor za Stranku pomirenja i pravde da razbiju monopol kada je u pitanju političko predstavljanje bošnjačkog naroda.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar