Piše Željko Pantelić: Zašto Englezi neće proći kao Srbi

Svet 30. Jan. 202121:25
Share:
Foto:Daniren / Alamy / Alamy / Profimedia

Bogdan Popović, jedan od najvažnijih srpskih književnih kritičara na prelazu između 19. u 20. vek, po svedočanstvu Branka Lazarevića je u jednoj žustroj raspravi odbrusio sagovornicima koji su se podsmevali Englezima: “Veća je razlika između jednog Engleza i jednog Srbina negoli između jednog Srbina i jednog vola!”.

U poslednjih nekoliko nedelja, uprkos razbarušenom premijeru Borisu Džonsonu, englesko društvo i posebno mediji pokazuju dozu realnosti, dalekovidosti i racionalnosti koju Srbi nisu imali pre 30 godina u predvečerje dezintegracije Jugoslavije. Pred sve izvesnijom mogućnosti da engleska dominacija, posle pola milenijuma, bude svedana na granice iz vremena pre Henrija VIII, engleski intelektualci, novinari i istoričari, za razliku od srpskih iz Miloševićevog vremena, ne šire mitove i legende o engleskoj veličini, ne padaju u nacionalistički trans, već pripremaju društvo na epohalnu promenu.

Pročitajte još:

Koincidencija da je uspon engleske imperije počeo sa Elizabetom I a da se njen dugi i neminovni kraj konzumira tokom višedecenijskog kraljevstva Elizabete II, nije izvor nacionalne frustracije već samo efektne i manje ili više simpatične istorijske paralele.

U poslednjih par nedelja su sve prisutniji tekstovi, eseji, studije o engleskom pitanju, Engleskoj, značaju Velike Britanije za Engleze i kako transformisati buđenje engleskog nacionalizma u produktivnu snagu za rađanje nove Engleske i sprečavanje da postane destruktivan za čitavo društvo. Nova Engleska neće biti samo post-imperijalna, post-EU, već će verovatno biti i post-britanska.

Narcisoidni britanski premijer Boris Džonson je užasnut pred idejom da u istoriju ne uđe kao lider koji je izveo Ujedinjeno Kraljevstvo iz EU već kao poslednji predsednik vlade Velike Britanije i Severne Irske. Zato Bo-Džo ponavlja neubedljivo da neće dati dozvolu za održavanje drugog referenduma o nezavisnosti Škotske, iako je svima jasno da London neće moći da zaustavi Šktotsku nacionalnu partiju(SNP) i prvu ministarku Nikol Stardžon u maršu ka novom referendumu ako na izborima u maju osvoji apsolutnu većinu u Holirudu (Škotskom parlamentu).

Boris Džonson Foto:Tanjug/Hannah McKay/Pool photo via AP

Londonski “Tajms” je objavio prošle nedelje rezultate istraživanja javnog mnjenja u Engleskoj, Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj. Rezultati su bili šokantni: više od polovine ispitanika je uvereno da će Škotska biti nezavizna a Severna Irska ujedinjena sa Republikom Irskom u sledećih deset godina. Još veće iznenađenje je procenat Velšana koji sanjaju nezavisni Vels, čak 31 odsto, kao i progresivno povećanje broja mladih Engleza koji žele nezavisnu Englesku.

Do pre dvedesetak godina ogromna većina Engleza je stavljala znak jednakosti između engleskog i britanskog identiteta. Za njih su to bili sinonim, baš kao što je i dobar deo sveta smatrao da su Britanci drugo ime za Engleze. Dovoljno je pogledati video snimke ili foto reportaže sa finala Svetskog prvenstva u fudbalu 1966. godine na Vembliju između Engleske i Nemačke. U mnoštvu zastava “Union Jack”, tek tu i tamo je poneka bila sa krstom Svetog Đorđa dok je danas odnos dijametralno suprotan.

Broj građana koji stavljaju britanski identitet ispred nacionalnog se ne topi rapidno samo u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj već i u samoj Engleskoj. Sve je manje građana Velike Britanije koji se osećaju Britancima. “Union Jack” je sve više modni detalj a sve manje zastava koja budi patriotska osećanja. U Ujedinjenom Kraljevstvu samo su monarhija i vojska ostale britanske, kao neka vrsta atavizma nekadašnje imperije u kojoj Sunce nije zalazilo.

Foto: EPA-EFE/ANDY RAIN

Premijer Džonson, čija je popularnost na istorijskom minimumu u Škotskoj i Severnoj Irskoj – katolici ga nikada nisu voleli a protestanti ne mogu da mu oproste što je pogazio obećanje da neće dozvoliti da Alster ostane u Evropskoj ekonomsko-carinskoj zoni – dao je zadatak Majklu Govu da formira radnu grupu s ciljem da se pokrene kampanja za spašavanje Ujedinjenog Kraljevstva.

Problem dvojca Džonson-Gov je što vreme ne radi za njih. Sentiment prema UK umire sa osipanjem pripadnika tzv. “bebi-bum generacije”, rođene između kraja Drugog svetskog rata i 1964. godine. Angus Robertson, dugogodišnji šef poslaničkog kluba SNP-a u Vestminstru je to najbolje objasnio na primeru Škotske: “Svake godine iz biračkih spiskova, usled smrti, bude izbrisano preko 50 hiljada birača među kojima je najveći broj unionista, istovremeno svake godine u izborni registar se upiše novih 55 hiljada 16-ogodišnjih Škota koji su svi za nezavisnost”. Isti narativ važi za Severnu Irsku, a sve više i za Vels i Englesku.

Međutim, kako je to zapazio Gavin Esler novinar Bi-Bi-Sija u svojoj knjizi “How Britain Ends – English Nationalism And The Rebirth of Four Nations” Ujedinjeno Kraljevstvo je ujedinjeno samo u svom imenu a probuđeni nacionalizmi nisu “zvona na uzbunu” već “posmrtna zvona” kraljevstvu koje ni Napoleon ni Hitler nisu uspeli da unište.

Po Esleru, Bregzit je onemogućio da se zadrži status kvo između Londona, Edimburga, Kardifa i Belfasta i sada su pred Velikom Britanijom dva scenarija. Prvi je da probuđeni engleski nacionalizam stavi tačku na Veliku Britaniju a drugi je da se nezadovoljstvo i ključajući bes u društvu kanališu i pretvore u katalizator za osmišljavenje novog Ujedinjenog Kraljevstva na novim osnovama.

U martu će izaći i velika studija Oksfordskog univerziteta sa elokventnim naslovom “Englishness: the political force shaping Britain”. Jedna od autorki studije, direktorka “Future of England Survey” Alis Henderson, je istakla da su istraživanja pokazala prilično veliku frustraciju kod građana koji žele da “Engleska bude tretirana kao Engleska”. Naime, Engleska je u u UK u istoj poziciji kao što je bila tzv. uža Srbija po Ustavu SFRJ iz 1974. godine u SR Srbiji: Englezi nemaju svoj parlament za razliku od Škota, Velšana i Iraca, imaju samo zajednički u Vestminstru.

U pomenutim i drugim studijama se ističe da bi novi engleski nacionalizam mogao da bude iskorišćen za stvaranje moderne Engleske, smanjivanje velikih regionalnih razlika, jačanje socijalne pravde, veće decentralizacije, ravnomernijeg razvoja cele zemlje i uspostavljanje novih odnosa sa Škotskom, Velsom i Severnom Irskom. Kolateralna štete nove Engleske, barem u prvom periodu, bila bi Laburistička partija. U “Maloj Engleskoj”, laburisti bi dugi niz godina bili manjina: sve pobede Laburističke partije u poslednjih 50 godina (Vilsonove i Blerove) su ostvarene zahvaljujući osvojenim poslaničkim mestima u Škotskoj. Zato je lider laburista Kir Starmer u svom govoru o budućnosti UK pomenuo čak 24 puta Škotsku a samo četiri puta Englesku.

Foto: Shutterstock/Yuangeng Zhang

Naravno, niko nema iluzije da raspad Velike Britanije neće biti mnogo komplikovaniji, skuplji i gorči od Bregzita. Već odlazak Škotske bi doveo u pitanje i samo ime Ujedinjeno Kraljevstvo budući da Vels nije nikada imao rang kraljevstva kao Škotska. Takođe, disproporcija između Engleske sa svojih 50 i kusur miliona stanovnika i Velsa sa tek malo više od tri miliona građana, na duge staze bi neminovno vodila ka porastu podrške za nezavisnost Kardifa. Raspad Velike Britanije, kao i ambicije Džonsona i njegovog kabineta da od zemlje naprave “Veliki Singapur” dovodi u pitanje, formalno i faktički, stalnu stolicu Londona u Savetu bezbednosti UN-a.

Srpski nacionalizam nije samo presudno doprineo rušenju Jugoslavije već je kompromitovao i usporio razvoj države Srbije i zatvorio joj vrata sveta deset godina. Engleski nacionalisti se nalaze pred sličnim izborom: Veliku Britaniju ne mogu da spasu, ali od Engleske mogu da naprave državu kojoj će sva vrata biti otvorena, od komšijskih do onih s druge strane Lamanša. Drugim rečima, sve ono što su pričali nama u poslednjoj deceniji 20.veka, sada mogu da primene na sebe same i da potvrde Popovićevu opasku o Englezima, Srbima i volovima.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Your comment